Kako je spasavan NIN

Radoslav Ratković rođen je u Užicu 1921. Otac Ivan, bio je ugledni užički advokat. Pošto se porodica preselila, gimnaziju je završio u Beogradu 1939. Posle rata diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, doktorat je stekao 1963. Od 1944. do 1949. bio je urednik u Mladom borcu. Posle završetka postdiplomskih studija na Institutu društvenih nauka 1951. bio je novinar u NIN-u i Borbi. Radio je kao rukovodilac sekcije za međunarodni radnički pokret u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Od 1953. do 1958. bio je u diplomatskoj službi kao ataše za štampu i kulturu u ambasadi u Beču i sekretar u DSIP-u. Potom je bio urednik časopisa Socijalizam, a od 1960. do 1966. predaje na Visokoj školi političkih nauka, takođe je i direktor iste do 1968. Od osnivanja 1968. do 1984. bio je redovni profesor i u dva mandata dekan Fakulteta političkih nauka. Penzionisan je na mestu predsednika Ustavnog suda, 1986. Predsednik je udruženja Nauka i društvo Srbije i predsednik Društva za istinu o antifašističkoj nardnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji. MLADI BORCI: U novembru '44. formiran je Mladi borac, meni predlože da odem u redakciju. Bio sam u omladinskoj grupi, koja je imala vezu s okružnim komitetom, mada nisam bio skojevac. Do tada je Mladi borac bio šapirografisan na terenu, pod neposrednim uredništvom Dragog Stamenkovića i Radovana Pantovića, a sad je redakciju trebalo da formira Dobrica Ćosić. Došao je sa Vuksanom Bulatovićem i Borom Drenovcem, poznatim ilegalcem, herojem. Odnekud je došao i Zoran Jovanović, razumeo se u štamparstvo, bio nam je kao neki tehnički urednik. Bio je tu i Vlatko Vlatković, a ja sam našao dvojicu studenata, koji su imali fotoaparate, postali su naši fotoreporteri. Dobrica je malo paradirao, nosio je seljački koporan i kapu, koja je bila nešto između titovke i šajkače, sa zvezdom, naravno. Zvali smo ga Gedža, bio je veoma bistar, inteligentan, lako je kopčao stvari. Malo kasnije u redakciju je došao Najdan Pašić, a redakcija je bila, možete misliti, u sadašnjoj zgradi glavnog odbora DS-a, u Krunskoj ulici (Proleterskih brigada). Preko puta, u onoj maloj kući, bio je Pokrajinski komitet, a mi smo bili list USAOS-a, Saveza antifašističke omladine Srbije, u neposrednoj vezi s Pokrajinskim komitetom. Praktično smo živeli u redakciji, tu je bila i kuhinja, ja sam pisao vojnopolitički pregled, o situaciji na frontovima, onda o spoljnopolitičkoj situaciji. Imali smo i dečju stranu, to je Najdan radio, onako uzgred. Sećam se jednog njegovog stiha: /Iako je strašna zima,/ Rusi stigli do Berlina,/ opkolili grad,/ a u njemu puno Švaba,/ ko u kakvoj bari žaba,/ šta će jadni sad!/ Onda je došlo do velike kadrovske smene, naročito u omladinskoj organizaciji. U njoj su svi bili partizani iz Srbije: Dragi Stamenković, Bora Drenovac, Radovan Pantović... Početkom 45. došlo je do smene rukovodstva Pokrajinskog komiteta, i Dobrica je smenjen, a za rukovodioca Skoja Srbije došao je Mile Neoričić. Wih dvojica su se sukobili i Dobrica je prekomandovan. Sećam se, već smo se preselili u Ulicu kraljevića Tomislava, Pokrajinski komitet je bio na prvom spratu, mi na drugom, ulazi Dobrica, ljut ko puška. Kaže: Odoh ja u intendante! Kakav intendant?! Rukovodiću prenošenjem hrane u Sandžak! Tamo je vladala glad, omladinci su, pešice, kao u Kini, nosili hranu preko Zlatibora. Na njegovo mesto, glavnog urednika Mladog borca, došao je Joca Marijanović. Isto bio u jedinicama, pri štabu Druge proleterske. Onda je otišao u Rusiju, a na njegovo mesto postavljen je Najdan Pašić, 1947. ZIRA I SKOJEVKE: Zira Adamović je bio talentovan novinar, međutim, po izbijanju rusko-finskog rata došlo je do diferencijacije kod omladine, između skojevaca i demokrata. Jedno vreme je bilo saradnje, ali kad su Rusi zaključili pakt s Hitlerom, i napali Finsku, svi su bili šokirani, iako su zemlje demokratije, takođe, kapitulirale pred Hitlerom, prihvatajući aneksiju Čehoslovačke. U 7. muškoj gimnaziji to razilaženje je bilo veliko. Tamo su Vule Mićunović i Slobodan Šakota predstavnici leve struje, pokrenuli časopis Srednjoškolac, dok su nacionalne demokrate osnovali list Zora, vodili su ga Đoka Radenković i Zira Adamović. Zira je '44. bio primljen za blagajnika u Pokrajinskom rukovodstvu, za vreme okupacije završio je neku administrativnu školu, ali bio je veoma pismen, ponešto bi napisao u Mladom borcu. Najdan ga je povukao u redakciju, praktično, jedini od nas imao je smisla za novinarstvo. Dobro, i Đoka Radenković, koji je za vreme okupacije, zamislite, učio ruski. Kad su došli priključio im se, i sa njihovim jedinicama otišao u Budimpeštu. U našoj partijskoj organizaciji, bile su dve opasne skojevke iz rata: Zora Krstonošić i Slavka Petrović. Naprave veliku galamu: Šta će Zira u redakciji? Najdan, Steva, i ja smo ga branili, ali bilo je to veoma teško, godina je 1947. Govorili smo da se promenio, sad je on drugi čovek! Onda pređu na nas: Ko su ovi koji ga brane!? Stvarno je bilo gadno. Jedna od tih žena ode, oslabi talas napada, odbranimo Ziru i on uđe u partiju. Na talasu liberalizacije 1948. I, Dobrica se vratio, postavljen je za rukovodioca agitpropa u USAOS-u, a posle sukoba sa Kominformom, u kasnu jesen 1948. Najdan i ja budemo određeni da pohađamo Institut društvenih nauka, vodio ga je Boris Ziherl. U suštini je to bila dvogodišnja partijska škola, za teorijske i propagandne kadrove, s tim što je imala status državne ustanove. U međuvremenu, Najdan i ja završimo Pravni fakultet, koji smo upisali pre rata. U Institut se dolazilo na preporuku centralnih komiteta republika, bilo je stotinak studenata. LULE ISAKOVIĆ U NIN-u Najdan je održavao vezu s ljudima iz Mladog borca: Đokom Radenkovićem, Stevom Majstorovićem, Zirom Adamovićem, Draganom Stojiljkovićem, svi oni ušli su u osnivačku redakciju obnovljenog NIN-a 1951. Došao sam i ja, mada sam imao obaveze kod Đilasa, u CK Jugoslavije, u Komunistu, koji je on izdavao. Takođe, Raško Jauković i ja, bili smo mu dodeljeni kao savetnici za teorijska pitanja. Ali, nismo bili prezauzeti. Dok smo bili u Institutu, Najdan je došao na tu zamisao, da treba obnoviti NIN. Da se naprave dobre nedeljne novine, jer je sva tadašnja štampa bila na nivou biltena. I, kad je CK Srbije prihvatio ideju, on je sa ovim novinarima pokrenuo list 1951. Prva redakcija bila je smeštena u Glasu, u Vlajkovićevoj ulici. Zira je bio izvanredan novinar, unosio je život u NIN, dok je Đoka Radenković davao analitički ton. I, vrlo brzo pojavili su se ozbiljni problemi: Zira nagovori Najdana da pusti tekst nekog Dragovića u kome se napadaju vodeći ljudi u muzici, lojalni partiji: Mihajlo Vukdragović, Krešimir Baranović, i ne sećam se još koju dvojicu – muzički četvorougao koji drži sve pozicije u srpskoj muzici. Kuva se ta stvar, Najdanu kažem: Nemoj ovo da objavljuješ, napraviće se furtutma! Neki pored Zire, viču: Ma, pusti, pusti! I, Najdan objavi tekst – nastane haos! Bio sam u CK, gledam šta se događa; imali smo bife u kome su se pretresale aktuelne stvari, ovi hoće da seku glave – Šta je taj NIN? Počnu da kruže glasine da nije to samo to, nego to, to, i to! Pojavljuje se i neki sumnjivi Rus, emigrant, kome NIN objavljuje tekstove!!! Ideološki profil NIN-a je sumnjiv – kreće hajka. Srpski agitprop formira komisiju za NIN, da se ispita šta je posredi. I, ja sam se našao u toj komisiji, sad, mi prihvatamo da tu ima nekih nepodobnih stvari, ali da se NIN nikako ne može smatrati opozicionim listom – to su samo propratne greške! Međutim, Đilas je u to vreme bio u sukobu sa modernistima, Markom Ristićem, imali su časopis Svedočanstva izbili su neki, ko zna kakvi, nevidljivi sukobi – Marko Ristić i prozapadni liberali, a u Književnim novinama su Mihajlo Lalić, Dušan Kostić, Bora Drenovac, i Skender Kulenović, kao Đilasov čovek. Onda, Bora u NIN-u napiše ubitačan članak Ti si to hteo Žorže Dandene – pokrene se mehanizam. Đilas traži novu komisiju, da se utvrdi da li je to opozicioni list, i da se u tom slučaju uništi?! Mi smo izbačeni iz komisije, udaren nam je minus; Mirko Milojković formira specijalnu komisiju, da dokaže Đilasovu tvrdnju. Ipak, nađe se rešenje: ostaje NIN, ali dobija direktora, a on se zove Lule Isaković. Dobije kancelariju u Glasu, i sve, on je sad cenzor, zaštitnik NIN-a od ideološkog skretanja redakcije. Qubinka Milosavljević je vodila agitprop, a njega je odredila na to mesto jer su zajedno bili u okružnom komitetu Jagodine. Lule je produžio karijeru direktora i cenzora u NIN-u, Najdan Pašić, glavni urednik, ostavio je Stevi Majstoroviću da vodi NIN, i otišao je u SIP, a ja se iz Đilasovog kabineta prebacim u Institut za međunarodnu politiku i privredu. Srpski filozofi: Ranković i Đilas bili si bog i batina u CK. Svako jutro u 8.00 sati Ranković dolazi na posao svojim jaguarom, u to vreme niko se ne kreće hodnicima, vlada potpuna tišina. Posle ljudi živnu, ide se u bife. Dok Đilas dolazi u neodređeno vreme, tad je pisao Legendu o Wegošu, gde se razračunavao s Isidorom Sekulić. Ne zna se kad će doći, a kad dođe ide pravo kod Marka. Sekretarice su Đilasa gledale kao Boga, zaista je bio neviđeno šarmantan. Dušan Nedeljković, u proleće '51. formira Udruženje filozofa Srbije, i Đilas šalje mene da prisustvujem skupu, traje tri dana. Predsedavajući je Dušan, s leve strane sedi Mihajlo Marković, njegov asistent, zadužen da objasni revizionizam na Istoku, s druge strane je Dragan Jeremić, kasnije i književnik, objašnjava propast uma na Zapadu. Dušan treba da sintetizuje oba referata. Dovedeni su nastavnici filozofije iz cele republike. Nigde Brane Petronijevića, ni Dragiše Đurića! Dušan Nedeljković je rasterao celu filozofsku katedru, proglasivši je reakcionarnom. Bio je borac od '41. ali stalno se nešto zamerao, pišao je uz vetar. Đilas ga je odavno nameračio, sad, ja treba da pišem kritički članak za NIN, o tom kongresu. Stalno se interesuje kako to ide, već ima svoju ideju. Sećam se Ranković je došao, Đilas kaže: Marko, da ti predstavim, ovo je mladi drug Ratković iz Instituta. Sad ide na sastanke koje drži onaj ludi Dušan. Marko puši dugi cigaršpic, kaže: Trebi li ja da se umešam u to? Zasada ne, kaže Đilas. Završio se kongres, napišem članak, prilično obziran. U kritici sam išao koliko su me služili argumenti. U nedelju je izašao NIN, ja u ponedeljak kod Đilasa. Čitao sam, kaže, i ja očekujem da me pohvali. Kaže: Mlako je to, trebalo je mnogo oštrije! Posle mog teksta je planirao da smeni Nedeljkovića, a tekst je previše blag! Dobro, uklonio ga je posle nekoliko meseci, uz pomoć „oceubica”, Mihajla Markovića i Dragana Jeremića. Doveo je Veljka Koraća, da izvede te radove. Dušan je prognan u refugijum purgatorum, Akademiju nauka, koja tada nije značila ništa. BORBA: NIN je odmah stekao ugled, i sa tim problematičnim člankom jer je to bilo dobro za narod – Daj da vidimo ko vlada muzikom! Onda je Qubinka uspostavila Luleta, to direktorsko mesto bilo je komesarsko. Nije to samo Lule činio, mnogi direktori tako su se ponašali. Sećam se: našao sam se u Borbi, da idem za dopisnika u inostranstvo. Mile Vitorović ode u Rim, Dušan Popović u London, Slobodan Glumac ode u Bon, Vlado Dedijer dolazi za direktora. Vidim da od mog dopisništva nema ništa, shvatam da imaju svoju računicu, da su se već rasporedili. Vlada, kaže: Vidiš, sve je popunjeno, ali ima jedna kombinacija, Beč je za nas interesantan jer je osmatračnica za Istok i Zapad! Znaš šta, Vlado, ne bih ovde više čekao... Ne mogu više... Zapravo, u Borbi su se dogodile neke loše stvari: na zasedanju UN u Parizu izneli smo optužbe na račun SSSR-a, zbog agresije na FNRJ. Ranko Petković obavlja funkciju urednika, ja čitam sovjetsku štampu, i pišem komentare protiv kleveta i dezinformacija. Kardelj i Đilas optužuju Ruse, iznose podatke o broju incidenata na granici prema Bugarskoj i Rumuniji, ali u Borbi izlaze mnogo manje cifre. Sovjetski delegat u Parizu, kaže: Vidite kolike su to izmišljotine, i pokaže Borbu! Kardelj uspaničeno zove: Imate špijuna, minira nas, morate ga pronaći! Udba hapsi grupu novinara, njih sedam-osam, ali stvar se nastavlja. Odjednom, zove me Duško Blagojević, kaže da je uhapšen Ranko Petković. Šta sad? Ostajemo ja i Velja Popović, dobar novinar, pouzdan dok se ne napije. Duško, kaže: Moraš ovu situaciju da vodiš, preuzmi vođenje spoljne rubrike. Idi kod generala Brajnika u saveznoj Udbi, neka ti da materijal! Nije mi lako, dnevni list, treba da pišem o agresiji. Brajnik je simpatičan Slovenac, ali ne da mi da nosim materijal, sedim kod njih i beležim šta treba. Jedna skromna, plava ženska, ide za mnom u kancelariju, donosi materijal i sedi preko puta. Kad, čujem da je to Đilasova devojka, Štefica, njegova buduća supruga. I, kad je za direktora došao Vlada, kažem: Ne mogu više da čekam, idem! Institut je bio vezan za SIP, tako da sam otišao u Beč. Borba je dobila posebne zadatke. A, Agitprop je rasformiran, zaposleni su se rasporedili u njoj, Stanka Veselinov je postavljena za urednika. Sećam se komentara novinara: Ovi iz agitpropa samo mogu da budu urednici! Životne situacije stalno su spajale Najdana i mene: u SIP-u je bio Milorad Pešić, pomoćnik u odeljenju za informacije, insistirao je da funkcije atašea za štampu i kulturu preuzmu ljudi s novim kvalifikacijama. Najdan i ja budemo određeni u to odeljenje, odatle idemo u inostranstvo. Najdan u London, ja u Beč, tako je započeo novi krug u životu.