Budućnost jedino vreme

Boris Tadić je ostao sam. Ranije je pored sebe imao Vojislava Koštunicu pa i Tomislava Nikolića. NJegova politika je bila uslovljena njihovim poimanjem najvažnijih zadataka političke elite. Sada je Tadić u prilici da suvereno određuje političku satnicu Srbije. Kao opozicionar Koštunica nije nametao teme nego je komentarisao poteze vlasti, a Nikolić je mogao da vodi igru samo zato što mu je to omogućavao dvostruki premijer Srbije misleći da time sputava vlast i moć predsednika države. Ako žele da budu aktivna opozicija, Koštunica i Nikolić bi morali da preobraze svoje stranke, a izgleda da se ni jedan ni drugi tog posla neće prihvatiti. Prestanak kohabitacije sa Koštunicom isteraće Tadića na političku čistinu. Više neće imati opravdanja da nešto ne radi, odnosno da ne sprovodi svoju politiku zato što njegov kohabitacioni partner ne deli iste stavove. Sada mu niko neće biti na putu da beskompromisno ostvaruje sopstvenu viziju Srbije. Birači Srbije su ga ovlastili da taj posao radi bez oklevanja i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima. Nijedan drugi blagoslov za taj posao mu više nije potreban. Niko ne sumnja da će Tadićeva senka prekriti premijera. Pred kraj mandata u njoj se našao i Koštunica iako je veština šefa DSS-a da manjinu pretvori u većinu onoliko hvaljena, a sposobnost njegovog šefa kabineta Aleksandra Nikitovića šapatom je pretvarana u legendu. U ovom trenutku u Srbiji nema političke ličnosti Tadićeve snage. I zato će priča o najnovijoj crveno-žutoj vladi Srbije nastaloj na dogovoru Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije biti u stvari priča o Tadiću, njegovoj viziji Srbije, njegovom političkom umeću, njegovoj sposobnosti korišćenja “kadrovskog potencijala”. Demokratska stranka je odlukom Glavnog odbora ovlastila Tadića da bude glavni pregovarač u dogovaranju i sastavljanju vlade, da bira i ministre i mandatara. Putinizacija Srbije moraće Tadića da brine više nego bilo koga drugog. On dobro zna da velika moć učini da čovek poveruje da je njegova vlast od Boga a na kraju i da su njegove veštine božanske. Posle toga sunovrat je jedini mogući ishod vladavine. I za Tadića i za Srbiju je dobro što je neformalno telo DS-a pet sati većalo o trojici kandidata (u sredu pre podne kada se piše ovaj tekst oni su i dalje bili kandidati). Dobro je kada se niko ne plaši da saopšti svoje mišljenje, kada govori protiv onoga što se smatra predsednikovom željom. U tim razgovorima (nikakvog glasanja nije bilo) najveću podršku je dobio Bojan Pajtić, Vuk Jeremić uslovno rečeno “dva glasa” koliko i Mirko Cvetković. Tadić je upozoravan i da njegov izbor može da uzrokuje lomove u stranci. Razlika između “partijaca” i “dvorjana” (ljudi okupljeni u predsedničkom kabinetu) biće blagotvorna i Tadić bi trebalo da je neguje kao redak cvet. Moć koju će sada imati mora Tadića da brine više nego što sekira prosečnog birača Srbije. Siromah koji se muči da bi preživeo brine da li će mu ostati posao, da li će zaraditi koji dinar više, da li će lakše do lekara... njega razgovor o opasnostima koncentracije moći u rukama jednog čoveka ne zanima. Lider demokrata već sada zna da će svi uspesi vlade biti pripisani i njemu i vladi. Svi neuspesi biće samo njegovi. A neće imati mnogo prostora da interveniše u vladi kao zaštitnik interesa građana jer će moći da smenjuje samo ministre iz Demokratske stranke. Pokušaj da ruši bilo kog drugog ministra užasno bi komplikovao odnose u vladi. Osim ako uspe da ubedi Ivicu Dačića ili Mlađana Dinkića da su oni sami došli na pomisao da smene nekog od svojih. Prvi posao Tadića povodom nove vlade biće da objasni zašto je premijer baš.... Drugi posao Tadića biće da dokazuje kako nije socijalistima dao previše. Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije, napadajući dodeljivanje ministarstva policije Dačiću samo je javno rekao ono što misle čak i mnogi članovi Demokratske stranke. Nasuprot tome može se razvijati i teza da je svaka cena koja se plati – jedina prava cena. Trešnje na pijaci koštaju i 120 i 300 dinara i obe su cene prave cene. Tadić je hteo da vodi Srbiju – i platio je za to. Na početku razgovora tvrdilo se da Glavni odbor socijalista neće da čuje za razgovore sa demokratama. Posle, kada je Glavni odbor doneo dve ubedljive odluke da hoće da razgovara sa DS i da hoće u vladu sa DS (245 “za”, 11 “protiv” i dva uzdržana) moglo se pomisliti i da su socijalisti vešto blefirali sa simpatijama i antipatijama svog rukovodstva. Ipak, verovatno je da niko tačno nije znao šta misli Glavni odbor. Zato je cena plaćena za ulazak u vladu Dačića i drugova morala da bude tolika da oni lako mogu da izađu pred svoje birače i da ih ovi potapšu po ramenima zbog trgovačkog umeća. Ne treba smetnuti s uma i da u međustranačkim odnosima Tadić ume da bude široke ruke. Najviše je popustljivošću častio Koštunicu, da bi mu konačno poklonio i premijersko mesto. U konačnom računu Tadić je izašao kao pobednik iz zagrljaja sa Koštunicom. Sa njim je proveo sasvim dovoljno vremena na pravljenju ustava i zajedničke strategije prema Kosmetu i time je obesmislio sadašnje priče “koštunjavih” o izdaji. Moguće je i da sada predsednik Srbije primenjuje sličnu strategiju kada je SPS u pitanju. Nije nevažno i što “galantnošću” stvara utisak da poštuje nove partnere, koji su kao jedan od razloga za nemogućnost saradnje sa “narodnjacima” naveli i pretnje koje su im oni upućivali. Ivica Dačić kao potpredsednik za bezbednost i ministar policije najbolji je primer Tadićeve tehnologije vladanja. Ni Koštunici ni Nikoliću tako nešto nije palo na pamet. Koštunica se ponašao kao da ne može da zamisli da vlada ako ne drži i policiju i tajnu policiju. Tadić daje Dačiću javnu bezbednost i mesto drugog čoveka tajne policije. Možda to čini uveren da će ipak on imati nesporni autoritet i u policijama, a možda želi da dajući mnogo, svoje partnere učini što je moguće više odgovornim za sudbinu vlade. Tako će Dačić postati suodgovoran za pronalaženje Gorana Hayića i Ratka Mladića, ma šta o Haškom tribunalu govorio Milutin Mrkonjić. Posle ovakvog obrta koji će se dogoditi u odnosu socijalista prema Haškom tribunalu, svaki član “žutog” dela vlade bi mogao da uz malu izmenu ponovi ono što je Čedomir Jovanović rekao u intervjuu “Blicu”: “Mnogima su potrebna opravdanja za vladu u kojoj ima mesta i za SPS. Nama ne. LDP postoji zbog ove napaćene zemlje, koja je takva pre svega zbog tog istog SPS-a kojeg danas mi želimo da iskoristimo za našu, evropsku politiku”. Dakle, kada god tadićevci budu optuženi da su mnogo dali socijalistima, mogu da kažu: “Jesmo, zato što želimo da ih iskoristimo za našu evropsku politiku”. Naravno da je ovde najvažnije pitanje koliko će socijalisti dobiti od nove vlade, da li će zbog odlaska, kako kaže Koštunica, u neprirodnu koaliciju da ih košta gubitka birača. Dana Popović, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže: Po svoj prilici će SPS izgubiti značajan broj starih birača kojima je koalicija sa DS-om neprirodna, preuranjena i nepotrebna sa stanovišta osvajanja vlasti. A ima li SPS šanse da stekne nove birače, videćemo na sledećim izborima. Možda zaista ima birača koji će pozdraviti goli pragmatizam, uvijen u priču o socijalnoj pravdi. Tu će im najveći konkurent, međutim, biti DS, koji priča sasvim istu priču, a i ponaša se sasvim isto, a ima mnogo veću političku moć. Dušan Pavlović, docent na Fakultetu političkih nauka kaže: SPS može da stekne nove birače, ali samo ako uspe da poboljša materijalni položaj svojih glasača, a da istovremeno ne ugrozi dalje reforme. Načelno, cilj socijalista bi trebalo da bude sledeći: do sada su teret privredne transformacije podneli najlošijestojeći (pogotovo penzioneri); od sada bi taj teret trebalo da se pravednije raspodeli. Prvi zadatak nove vlade biće istovremeno i žurba u Evropu i socijalno podnošljivija tranzicija i bolji život svakog građanina Srbije. Glavna prepreka putu u Evropu, saradnja sa Haškim tribunalom izgleda da će biti sve manja. Pronalaženje, hapšenje i ekstradicija Stojana Župljanina pokazali su i da su delovi BIA i policije shvatili ko će napraviti novu vladu i da su počeli da se ponašaju u skladu sa tom činjenicom. Logična je pretpostavka da bi i EU konačno mogla da prestane da koristi batinu kao jedino i najbolje vaspitno sredstvo kada su Srbi u pitanju. Ona će morati mnogo više da ponudi Srbiji kako bi stabilizovala novu vladu za koju je lobirala ugostivši Dačića i drugove u Atini i Madridu, prestonicama zemalja koje nisu priznale nezavisnost Kosmeta. Zaljuljana irskom samodovoljnošću EU ne sme da dozvoli sebi da joj u srcu jugozapadne Evrope nadjačaju evroskeptici. A njih će svakako u narednom periodu pokušati da povede Vojislav Koštunica a pridružiće mu se deo intelektualne elite sa dežurnim analitičarima koji su već pokazali da znaju da javnom mnjenju nameću svoja uverenja beskonačnom upornošću. Model kako EU može da poveća simpatije prema njoj pokazan je u poslednjih desetak dana izborne kampanje. Prvo je potpisan Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji a odmah zatim se “Fijat” posle 20 godina odsustva vratio u kragujevačku “Crvenu zastavu” jedan od simbola “dobrih vremena”. U svesti ljudi ta dva događaja su povezana u uzročno-posledični odnos. Rekli su nam da Evropa znači novo zapošljavanje i bolji život, potpisali su Sporazum i eto odmah je došao “Fijat”, “Zastava” će ponovo da proizvodi automobile, nezaposleni će naći posao, krenuće novi život. Kragujevac je dokaz koliko su povezana tri cilja vlade: put u Evropu, socijalna odgovornost i bolji život. Naprosto, jedan bez drugog ne mogu. Zato se od Evrope očekuje da otvori Srbiji svoje fondove pre svega za završetak radova na Koridoru 10 i izgradnji mreže puteva. Armija od oko 800.000 nezaposlenih nezadovoljnika mora da se umiruje velikom brzinom i rezultat nove vlade meriće se pre svega u broju novozaposlenih. Moguće je da će ta brojka biti važnija za uspeh i opstanak vlade od procenta usklađenosti penzija i plata. Može li vlada da približi zemlju Evropi i bude socijalno odgovorna? Dana Popović, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže: Mislim da je sada stvarno otvoren put ubrzanom približavanju Evropskoj uniji, a kako po ovom pitanju stvari najviše zavise od nas samih – treba menjati zakone, harmonizovati rad naših i njihovih institucija, jačati rejting zemlje – ovaj cilj stvarno postaje moguć. Što se tiče socijalnog staranja – e to je, jednostavno, neostvariv cilj. Tek kada dovoljno poraste produktivnost, a zatim i plate, tek onda mogu (i treba, naravno) da rastu i penzije. To je takozvani održivi razvoj. Tako se domaćinski vodi zemlja. Dušan Pavlović, docent na Fakultetu političkih nauka odgovara: Približavanje EU je moguće ostvariti. Za to je potrebno ratifikovati Sporazum i nastaviti reformu ustanova oko čega u novoj vladi postoji saglasnost. Najteže će biti sprovesti drugačiju socijalnu politiku. Da bi se poboljšao položaj lošijestojećih i povećale penzije biće potrebno povećati zaposlenost, a da bi to bilo moguće, biće potrebno privući najmanje duplo više investicija nego 2007. godine. Nova vlada u kojoj sedi DS i Skupština koja će ratifikovati Sporazum sa EU značajno će smanjiti politički rizik koji se uvećao u februaru i martu. To će biti pozitivan signal investitorima (domaćim i stranim) da se u Srbiju i dalje isplati ulagati. Teže će biti očuvati makroekonomsku stabilnost uz povećanje javne potrošnje za koju se zalažu socijalisti. U prvi posao vlade, htela to ona ili ne, već je upisano i pravljenje društva mnogo veće socijalne pravde i solidarnosti nego što je to srpsko društvo u ovom trenutku. Patrijarhalna zajednica pomoći i saosećanja potpuno je nestala posle više od četvrt veka raspadanja države koja još ne zna gde su joj granice i petinu veka tranzicione bede uvećane cenom ratova i hiperinflacije. Saosećanje je zamenjeno prezirom prema tranzicionim gubitnicima koje su pokazale sve vlade Srbije od 1990. godine. Mrzovolju prema siromašnima najviše pokazuju tranzicioni dobitnici, tanak sloj ekonomske elite, iako znaju da su uspeli manje zahvaljujući svojim sposobnostima a više zahvaljujući specijalnim vezama sa političkom elitom i korumpiranim sudstvom, možda i najrazornijom bolešću srpskog postkomunističkog društva. Socijalisti bi najviše morali da brinu o socijalnoj pravdi ali ne tako što bi ona bila shvaćena kao jednakost u siromaštvu, nego kao ograničavanje alavosti i biznismena i političara, kao pomoć najugroženijima i pružanje što jednakijih prilika na uspeh svim građanima. Prvi test socijalne pravde vlada će polagati sastavljajući upravne odbore javnih preduzeća. Videće se čiji je tata, strina, žena, prijatelj, poslovni saradnik ...našao uhljeblje u njima. Drugi veliki cilj vlade biće iznuđeno dokazivanje da ona nije ništa manje patriotska od opozicije u kojoj će biti radikali i “koštunjavi”, da ne odustaje od Kosmeta, kako joj je već pripisano. Nikolić i Koštunica će to dokazivati i pri izboru vlade u parlamentu, naročito ako ne bude imala ministarstvo za Kosmet i kada dođe na red ratifikacija Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji. Ministarstvo za Kosmet nije imala ni prva Koštuničina vlada i ruku na srce na terenu je ono više poslužilo da se učvrsti partijska struktura DSS-a nego da se poboljša život tamošnjih Srba ili učvrsti vlast Beograda u getima u kojima ti ljudi žive. Trošiti pare svih poreskih obveznika da bi se kupili partijski radnici na terenu ili platili savetnici koji će kao “kapilarna javnost” mesiti biračko telo Srbije – stvarno je besmisleno. Nema sumnje da će nova vlada promeniti nešto u prioritetima kada je o Kosmetu reč. Međutim, svakako se neće odreći cilja da Beograd poveća svoju vlast i da bude potpuni gospodar situacije u getima u kojima Srbi žive na Kosmetu. To je posao u koji moraju biti uključena mnoga ministarstva i zato bi vlada mogla da ima makar jednog koordinatora koji bi u skladu sa njenom strategijom usklađivao rad možda i više od polovine vladinih resora. Tokom svog mandata vlada će morati da nešto izmeni u sadašnjoj kosmetskoj politici koja je u određenoj meri skup političkih fraza i zaklinjanja bez ikakvih obaveza i posledica. Prva nova činjenica sa kojom će vlada morati da se suoči je Evroleks. Iako će negirati njegovu legalnost nova vlada neće moći da kaže Srbima iz Štrpca, Goraždevca, Hoče, Gračanice, da ne traže njegovu zaštitu kada im Albanci ugroze i pravo na život. Ne mora Srbija nikada da prizna nezavisnost Kosmeta, ali htela-ne-htela, ako stvarno brine i o Srbima južno od Ibra, vlada mora da im pronađe kakvog-takvog međunarodnog zaštitnika ako već Albanci ne fermaju UNMIK i ako on nepovratno napušta Kosmet. Šta može da uradi vlada povodom Kosmeta? Dana Popović kaže: Ako cilj vlade bude borba za Kosmet, vlada će taj cilj i ostvariti, to jest, vodiće borbu. Ali ako cilj formulišu tako da u toj borbi i pobede, tu se već javlja problem, i to dvostruki. Najpre, problem je u tome – kako treba da izgleda pobeda i ko će je proglasiti? A drugi je – kako ubediti najjačih sedam zemalja sveta da priznaju poraz, da izmene svoje formalne odluke, i da javno priznaju (nepotplaćeni) da smo mi bili u pravu? Odgovor Dušana Pavlovića glasi: Borba za Kosmet je ostvariv cilj, ali samo ako se definiše kao diplomatska borba za sprečavanje pune suverenosti Prištine. Ako se definiše kao borba do zadnjeg Srbina da bi Kosovo opet bilo pod suverenitetom Beograda, onda nije ostvariv. NIN je pitao svoje sagovornike i ko je najslabija karika u vladi, ko će je prvi rušiti. Pavlović kaže: Ne verujem da će iko imati motiv da je ruši dok ona ne postigne opipljive rezultate: kandidatura za EU i poboljšanje položaja najlošijestojećih. Ako bude uspešna u ostvarenju tih ciljeva izdržaće ceo mandat. Ako ne, svi će imati razloga da je napuste i traže neki drugi aranžman. Dana Popović odgovara: Ovde su svi odigrali sve uloge – od veštice do Pepeljuge, i u svim ulogama su bili sjajni. Stoga je izbor Jude samo stvar trenutka, okolnosti, nekog spleta interesa... ništa lično, ništa ideološki, koliko se odavde, iz publike, to može videti. A koliki vek predviđaju vladi? Verovatno ceo mandat, kaže Pavlović. Nešto je složeniji odgovor Dane Popović: Poznajući inertnost, pohlepu i vlastoljubivost svih koji su se do sada izređali, najsigurnija prognoza bi glasila – ova vlada će trajati sve dok Mlađa Dinkić ne reši da je sruši. Ako u rešavanju osnovnih zadataka – Evropa, bolji život, solidarnost, sigurnost Srba na Kosmetu – bude imala uspeha, vlada može da traje ceo mandat. Budućnost je jedino vreme o kojem će brinuti svaka partija vladajuće koalicije. Jer koalicija dve koalicije može opstati jedino ako bude rešavala svakodnevne probleme ljudi i države. Prošlost je vreme za istoričare, nije za političare.