Sa ovima – nema neizvesnosti

Hoćemo veće penzije U Srbiji je već napravljen stereotip po kome su neoliberali (a ja sam jedna od tih) bezdušni i zli ljudi kojima je posao (plaćeni smo, naime) da zagovaraju nejednakost, dominaciju kapitala nad radom i brutalnu efikasnost, a sve to na račun, naravno, pravde i jednakosti. Ali, hajde da pogledamo je li to baš tako. Evo, recimo, ja tvrdim da penzije ne smeju da rastu onako kako to želi, traži i uslovljava gospodin/drug Krkobabić. Evo tu vam je negde i slika, da vidite koliko parče budžeta nedostaje za tako nešto. Ako hoćete da im date još toliko, kome ćete uzeti? Nikome, je l'? E pa to ne biva, to „nikome” znači samo da ćete uzeti svima pomalo. Na prvi pogled, to ne izgleda tako loše, ali na drugi pogled postaje – zastrašujuće: ili nas čeka inflacija, ili veliki rast poreza, ili odlazak investitora koji nalaze pametnije zemlje gde bi ulagali, ili nas čeka – sve to zajedno. Ali mene prosto zapanjuje nešto drugo. U doba kada je SPS vodio ovu zemlju, penzije su bile više nego bedne, a da pri tom penzioneri nikada nisu dobili više od devet – deset penzija godišnje. Sada isti ti ljudi – ne pripadnici iste partije, nego baš isti ti ljudi – žele da nam otkriju kako stvari treba da stoje. A ne samo da im narod veruje, nego i Demokratska stranka, koja je pre osam godina uvela običaj da se u Srbiji uredno isplaćuje dvanaest (realno rastućih) penzija, sada uglas s SPS-om i PUPS-om peva tu istu pesmu – o socijalno odgovornoj državi, koja će na kraju postati sve drugo, samo neće biti socijalno odgovorna. Zašto nam to radite? Hoćemo veće plate Ne bi to, naravno, bilo baš dobro kada bi samo penzije rasle, a da radnici žive sve gore. Ili da se, ne daj bože, uzme radnicima, a da se da penzionerima. Rešenje izgleda leži u tome da se lepo uzme zlim investitorima, naročito ako nemaju srpsko prezime. Ali hajde da vam pokažem nešto o čemu se malo govori – a to je da u Srbiji uopšte nije tako redak slučaj da ljudi rade, a da za to ne dobijaju nikakvu zaradu. U stvari, u Srbiji skoro da dvostruko više ima onih koji rade bez plate, nego što je onih koji zarade hiljadu evra mesečno ili više. Treba li reći da se te velike plate po pravilu zarađuju kod stranih investitora, da domaći biznismeni plaćaju manje (ali redovno), dok oni koji ne primaju ništa, rade u društvenim – neprivatizovanim preduzećima? Živi sam dokaz za tvrdnju kako kod privatnika niko ne ide da radi za džabe, a ako se to i desi, primetiću to pre nego što srpska statistika uspe da me registruje u gornjoj tabeli. Ali na ovom mestu će verovatno mnogi pomisliti kako je privatizacija ipak jedan nepravedan postupak. Naravno da je nepravedan. No, šta je pravednije, a da je izvodljivo i održivo, hajde da vas pitam? I još jednu stvar da vas pitam – gde biste se sami najradije zaposlili: kod stranog investitora, kod domaćeg (srpskog) biznismena, ili u društvenoj firmi? I ja bih se tamo zaposlila, naravno. Ili bi za sve (ili samo za neke) bilo bolje da sve opet postane – društveno? Dok spoljni dug „benigno” raste Još se o jednoj stvari malo govori – o otplati duga i opasnosti od prevelike depresijacije kursa. Gde je tu problem? Na prvi pogled, kao da ga uopšte i nema: dug je sve više u rukama privatnika, oni ga redovno otplaćuju, a sve da ga i ne otplate, stradaće oni sami (i njihova hipoteka), dok se nama ostalima ništa ne može desiti. Ali, ipak nije sve baš tako. Ovo se moglo desiti jedino u slučaju da su se privatnici zaduživali samo da bi pokupovali džipove, vikendice ili bazene. Ali oni se u najvećem procentu zadužuju da bi finansirali uvoz opreme i repromaterijala; dakle, ljudi uvećavaju kapital, ne samo potrošnju, zato se i zovu preduzetnici. E sad, kad kurs počne da kliza, onda imamo problem utoliko što će firme i dalje da zarađuju u dinarima, a dugovi će da dospevaju u evrima, dakle, dug raste, a prihodi – ništa. I zato mi zloglasni neoliberalni ekonomisti neprestano govorimo da je od manjeg značaja sama visina duga, a da je mnogo važnije da privreda bude izvozno orijentisana. Jer, tada su i prihodi i rashodi u istoj valuti, a eventualna kriza deviznog kursa može samo da pogoduje, jer su mnogi troškovi dinarski (plate, recimo, ili struja) dok su ti prihodi u evrima, pa će to već i samo od sebe da deluje na smirenje kursa. To jest, ne možeš ti da propadneš (samo) zato što je neko drugi neodgovorno vodio javne finansije, pa kurs depresirao. A ovde, u Srbiji, ovaj rizik postoji pre svega zato što privreda nije izvozno orijentisana, jer preduzetnici ovde najradije ulažu u nekretnine, finansije i maloprodajne lance; dakle, potpuno suprotno scenariju iz uspešnih privreda – znate ono – Mađarska, Poljska, Češka, pa Slovačka, pa Jermenija, da ne kažemo – i Irska... Irski model više nije u modi Da se malo odmorimo od Srbije, evo jednog poređenja koje bi trebalo zapamtiti: Bile dve zemlje, obe primljene u Evropsku uniju, a zvale su se Portugal i Irska. Portugal je, kao i mi, najviše investicija privukao u nekretnine, finansije i trgovinske lance, dok se država opredelila za visok rast plata (verovatno i penzija), radi socijalne pravde. A druga zemlja se zvala Irska, tamo su strane investicije najviše dolazile u izvozni sektor, delom i stoga što je dogovorom između sindikata, poslodavaca i države zacrtano da irske plate moraju da rastu sporije od produktivnosti rada (preostali rast ide, naravno, u profit). Ali, sama produktivnost je rasla brzo, pa su irske plate mnogo brže rasle i višestruko premašile portugalske plate, iako su na startu, osamdesetih, obe zemlje bile na približno istom nivou. I to je, uz niske poreze, ali priznajmo i zbog toga što svi Irci govore engleski, bila osnova tog „irskog čuda”. Ovo je hit leta 2008, pesma, koja se zove „Hajde da se odreknemo irskog modela”. A treba ga se odreći, jer, ne samo da je neoliberalan (nema veze što je uspešan), već ga se i sama Irska odrekla, time što je tamo na referendumu odbijen Lisabonski sporazum. E sada, koliko god ne voleli nas zle neoliberale, ni dvoličnu Evropsku uniju, niti bilo šta od toga, ipak bi trebalo priznati da se Irska odrekla samo Lisabonskog sporazuma, ali da se nikako nije odrekla te dvolične Evropske unije. A kada bi eventualno htela da to uradi – piše “Fajnenšel tajms” – prvo bi stradala ona čuvena lou-kost kompanija “Rajan er”, koja ne bi mogla da izdrži rast kamatne stope, koji bi bio neminovan, jer Irska više ne bi pripadala uređenom prostoru unije. A “Rajan er” je kupio skoro polovinu britanske železnice... Istovremeno, visoka kamatna stopa bi počela da privlači prljav i vruć kapital, pa eto ti tu problema... to oni fini izvoznici ne vole, pa bi i oni počeli da razmišljaju gde će... Ali za ovu priču jedino je važno to da se Irska nikako, nikada i nigde nije odrekla svog recepta za nepovratan izlazak iz siromaštva, koji za ovu priliku možemo definisati ovako: irsko čudo = što niži porezi + što manje socijalizma. A kako ovde stvari stoje, Srbija će krenuti sasvim drugim putem. Ovde će porezi biti sve veći, a i socijalizma će biti sve više. Ali država uvek zna najbolje Nije to od juče, nema veze što su se sada u priču uključili SPS i PUPS. Demokratsku stranku nije od juče napustila volja da gradi institucije, a da umesto toga radije prione raspodeli tuđih para, radi sopstvene političke promocije, baš kao što sada najavljuje da će to vredno činiti u saradnji sa SPS-om. Tako je već sa ulaskom u vladu prošle godine prihvatila što direktorska mesta, što članstvo u svim upravnim odborima javnih preduzeća, po čemu je inače besomučno sipala otrov, dok su tamo sedeli članovi Demokratske stranke Srbije. Naravno, ni o privatizaciji tih preduzeća odjednom više nije bilo ni pomena, a i zašto bi? Umesto toga, DS postade poznat po paroli „sto evra po hektaru”, kojom je trebalo da naši tajkuni dobiju milion-dva evrića, samo na osnovu toga što su već tajkuni, kad čovek bolje pogleda. Posle su se vadili – ma ne dajemo mi njima, pa onda – e pa moramo i velikima da dajemo, šta su ljudi krivi što su veliki... Ne znamo ni da li su dobili ili nisu, ali šta se to uopšte nas i tiče... Ali je ovde ipak najveća šteta u tome što su u privredni život uneli teški voluntarizam. Seljacima najpre obećaš sto evra po hektaru, a posle mu zabraniš izvoz žita, čime ga dovedeš u čist gubitak, a državi ne pomogneš nimalo. Pa onda, jednom sprovodiš privatizaciju Borskih rudnika, a kada tender ne uspe, ne dozvoliš drugoplasiranom da pregovara, jer je u političkoj nemilosti kod Koštunice. A posle, kada drugi tender za isto preduzeće propadne, kažeš, e pa pregovaraćemo sa drugoplasiranim. Valjda je taj bio u milosti, šta li... I ništa to ne bi imalo toliko veze kada ne bi jačalo moć države i samih tih ministara, na račun svih nas. A ako mislite da je u zemljama „socijalne pravde” barem ta prokleta jednakost veća, i tu grešite; analize pokazuju da je veća jednakost u Americi nego u Kini, čiji je razvojni model u više navrata preporučivao, recimo, glavni urednik NIN-a, kao model razvoja za 21. vek. Ali, kad smo već kod socijalizma, treba se setiti i toga da „nikada nije bilo socijalizma bez političke policije” (Čerčil, 1945). Verovatno će zato ovaj resor i pripasti Dačiću, zar ne? (Autorka je profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, članica CLDS-a)