Spasitelj nacije i iza njega niko

Ideja o Spasitelju nacije obnovljena je početkom 19. veka, a njen bolji predstavnik je knez Miloš Obrenović, bolji od vožda Karađorđa. Učeni Jovan Stejić zapisao je ovu misao i nje će se držati vladari dveju srbijanskih dinastija i predvodnici srpskih političkih stranaka: ‘’On (knez Miloš) neće ni u čemu da je prut, no sve (h)rast i golem grm, pa činio svet i govorio što mu god drago, njemu je to sve jedno’’. Ovaj iskaz odlikuju dve ideje: 1) da je Spasitelj jedan, moćan i nezamenjiv i 2) da mu je sve jedno šta narod misli o njemu i njegovoj vladavini. Francuzi i Francuska uvek su bili lep primer za ugled Srbima i Srbiji, te se od njih dugo imalo šta preuzeti. Valjan primer komparativnog ogleda o jedinstvu i nejedinstvu države i nacije poučan je i biće sve više, dok Srbi ne obezbede mesto i svoju poziciju na Balkanu i u Evropi. Francuzi su bolji primer kada se raspravlja o jedinstvu, a Srbi o nejedinstvu nacije i države. Nisu ni Francuzi prolazili u prethodnim stolećima bez dilema o nacionalnom jednodušju, odnosno o uspostavljanju ‘’jedne volje, zakonite i jedinstvene’’. Ilustracije radi navodim dva suprostavljena mišljenja, pri čemu je kod Francuza bilo više pobornika prvog nego drugog mnenija. 1) ‘’Bez jedinstva nam nema budućnosti ni života. Kako to ne vidimo’’, pitao se Žil Mišle i 2) ‘’U raznolikosti je život, jednoobraznost je smrt’’, tvrdio je Benžamin Konstan. U ovom osvrtu ne zanima me ovaj uopšten pojam o jednodušju države i naroda ili o jedinstvu nacije onako kako ga je definisao Ruso: ‘’dobre ustanove su one koje su kadre da svačije ‘ja’ uzdignu do sveopšteg jedinstva’’, već njen bitan deo, tzv. političko jedinstvo, ‘’bez kojeg nijedna država ili vlada neće biti valjano sazdane’’ (Hobs). Da budem konkretniji, u centru pažnje je reprezentativni deo političkog jedinstva oličen u partijskom vođi koji nema naslednika. Svaki državni i stranački lider nastoji da uzdigne svoju ličnost do visina sa kojih se lagodno upravlja narodom, dakle, do Vođe naroda ili Spasitelja nacije. Vratimo se pojmu političkog jedinstva Srba, imajući na umu ličnost i instituciju Vođe ili Spasitelja i posledice koje je ostavila za sobom. U ovom osvrtu dinastije i vladari će biti izuzeti, budući da zaslužuju posebnu vrstu analize, usled osobenosti koju im je Božja promisao dodelila u povesti svakog naroda, pa i srpskog. Ideja o predvođenju naroda javila se u srednjem veku i u neposrednoj je vezi sa Svetim Savom, carem Dušanom i despotom Stefanom Lazarevićem, koji su poneli epitete ‘’vožd otačastva’’ i ‘’vožd srpskog naroda’’, a ona se, posredstvom pećkih patrijaraha, prenela na novovekovne voždove Karađorđa Petrovića i Miloša Obrenovića. Uz novovekovne vladare izborili su se za ovo mesto u političkom i državnom životu Srbije i lideri političkih stranaka. Sve srpske političke stranke su bile i ostale liderske. Srbi su organizovali stranke tek od 1881. godine, što ne znači da pre toga nisu imali političke organizacije, ali one nisu uspele da se partijski oblikuju. Ustavobranitelji su bili na dobrom putu da od opozicije knezu Milošu izrastu u pravu stranku, ali ih je omeo dolazak na vlast 1842. godine. Ustavobranitelji nisu imali jednog, već više vođa – Avrama Petronijevića, Tomu Vučića Perišića, Stojana Simića. Kod njih još nije ni postojala ideja da bi jedna ličnost trebalo da bude predvodnik, iz čega je proisticalo političko i svako drugo nejednistvo, kako u odnosu na vladara i državnu politiku tako i na mnoge društvene probleme. Objedinjavala ih je ideja ograničenja vladalačke vlasti iskazivana poštovanjem Ustava iz 1838. Nasuprot njima postojali su privrženici kneza Aleksandra Karađorđevića (konzervativci ili ‘’kneževa stranka’’), među kojima se posebno isticao Stefan Petrović Knićanin. Posle ovog talasa političkog organizovanja iz četrdesetih i pedesetih godina usledio je drugi, takoće neformalan, a činili su ga liberali i mladokonzervativci, koji su ‘’pokrili’’ šezdesete i sedamdeste godine 19. veka. Kod prvih se isticao Jevrem Grujić, kod drugih Ilija Garašanin, ali ni liberali ni mladokonzervativci nisu uspeli da uspostave čvršće političko jedinstvo. Bile su to skupine individualaca, kod kojih se tek probijala svest o političkom organizovanju i delanju. Oni su, ipak, otišli korak dalje od ustavobranitelja time što su se kao njihovi neformalni predvodnici izdvojile pomenute ličnosti. Ni Ilija Garašanin ni Jevrem Grujić nisu ni pomišljali da bi trebalo da odaberu, odneguju i uzdignu nekog od bližih saradnika za svog političkog naslednika. Organizovanjem političkih stranaka sticao se položaj predsednika stranke ili predsednika glavnog odbora, stranačkog predvoditelja. Ta ličnost imala je, od druge polovine 19. veka, posle vladara, najznačajniju ulogu u političkom životu Srbije, nekada više a nekada manje izraženu, u zavisnosti od snage političke stranke koju je predvodila. Ako se izuzme komunistička vladavina i sadašnje političko stanje u Srbiji, kada je predsednik Republike i predsednik stranke, razlike između monarhistički i republikanski uređene države nisu bitne. Počnimo sa Narodnom radikalnom strankom, najjačom partijom u Srbiji, koja je imala jedan program i jednog vođu, a statutarno je više puta uređivana. Wen neprikosnoveni vođa bio je Nikola Pašić, od osnivanja stranke do smrti. Pet stranačkih statuta propisuju prava i obaveze glavnog odbora, ali o funkciji predsednika glavnog odbora i stranke i njegovoj ulozi ne iznose skoro ništa. U Statutu iz 1881. navode se samo imena devet članova glavnog odbora, pri čemu je Nikola Pašić prvi, iz čega se izvlačio zaključak da mu je bio predsednik, dakle, i predsednik stranke. U statutima iz 1889, 1892. i 1906. godine funkcija predsednika glavnog odbora pomenuta je samo jednom, ali se zna da je glavni odbor birao Nikolu Pašića za predsednika, kao i ostalo partijsko časništvo. Tek peti stranački statut podrobnije propisuje pravila za časništvo glavnog odbora – predsednika, potpredsednika, sekretara i blagajnika. Konačno je statutom ozakonjeno dotadašnje stanje vođenja stranke: ‘’Predsednik Glavnog odbora je ujedno i šef stranke’’ (čl. 16). Samo još jedna odredba neposredno se odnosi na predsednika, da rukovodi radom zemaljske skupštine, najvišeg stranačkog organa. Dakle, statuti donose vrlo malo propisa o najvažnijoj stranačkoj funkciji. Predsednik stranke i predsednik glavnog odbora je bio u svemu ravnopravan sa ostalim članovima glavnog odbora, a imao je prednost samo u slučaju kada bi glasovi u ovom telu bili podeljeni, jer bi tada prevagu dobila strana kojoj je predsednik dao glas. Za Nikolu Pašića ustaljeno je mišljenje da je bio ‘’idealan vođ stranke’’. Samo zahvaljujući svojim sposobnostima mogao je da izbori za sebe neprikosnoveni stranački položaj u ovakvoj stranačkoj organizaciji, iako je imao jake takmace, kao što su bili Pera Todorović, Raša Milošević, Stojan Protić i drugi. Nekoliko pozitivnih osobina omogućili su mu ovakav položaj: nije se plašio teških trenutaka, niko ga nije mogao razočarati, nije gubio strpljenje, nisu ga izbacivali iz takta neprestani napadi štampe, bio je izdržljiv i uporan u radu, uvek sladunjava osmeha a potuljenih namera, otmena ponašanja i uglađena nastupa. Sopstvena zapažanja osporio je Jaša Prodanović iznošenjem niza drugih negativnih crta, od kojih je sledeća dominantna: ‘’On se ljubazno smeškao na one čiji je pad pripremao; javno im stezao ruku, a potajno poturao nogu’’! Konačan ishod vođenja stranke bio je da je od načelne stranke stvorio ličnu koteriju, napušten od većine osnivača i najboljih ljudi partije. Zadržavši samo poslušnike oko sebe, znao je da mu niko ne može preoteti stranku, a neograničeno vlastoljublje sprečavalo ga je da stvori naslednika, o čemu nije ni pomišljao. Izborivši prvo mesto u stranci, Pašić ga više nije ispuštao i neprikosnoveno je njome upravljao, skoro pola veka, uz dva odstupanja – izbeglištvo posle Timočke bune i jednu manju krizu krajem 19. i početkom 20. stoleća. Pašić je bio sve, i program i stranka! Takvog narodnog predvodnika opisao je, četvrt stoleća pre Jaše Prodanovića, Radoje Domanović u pripoveci Vođa. I dok sedi i dok predvodi sunarodnike, Domanovićev Vođa ‘’samo ćuti i misli’’, i od sadašnjih predvodnika razlikovao bi se u tome ponajviše, jer većinu sadašnjih odlikuje pričljivost, toliko obesmišljena. Kada se iz Radikalane stranke izdvojila Samostalna radikalna stranka i donela statut (1905) predvidela je postojanje predsednika glavnog odbora, ne propisujući njegove dužnosti (osim da saziva sednice ovog tela) i ne ističući da je u isto vreme i predsednik stranke. Stranka je imala tri predsednika Qubomira Živkovića, Qubomira Stojanovića i Qubomira Davidovića. Nijedan Qubomir nije odnegovao naslednika. Napredna stranka je u statutima (1881, 1892, 1893, 1912) predvidela predsednika glavnog odbora (od 1912. on je i ‘’vođ stranke’’), ali mu nije propisala prava i obaveze. Predsednici stranke bili su Milan Piroćanac, Milutin Garašanin i Stojan Novaković. Nijedan nije odnegovao ni ostavio naslednika. Poslednji, Novaković, obavljao je dužnost vođe stranke i kada je bio diplomatski predstavnik Kraljevine Srbije u inostranstvu. Tada mu je Dimitrije Marinković redovno slao izveštaje o stanju u stranci i njenom radu, kao i o prilikama u zemlji. Iz te i drugih prepiski ne vidi se ni nagoveštaj da bi Novaković prepustio drugom vođenje stranke, a kamo li da je povukao ijedan potez ili razmišljao da ga bilo ko nasledi. Na sličan način rešila je ovaj problem i Liberalna stranka u jedinom statutu donetom tokom postojanja (1883), u kojem se samo pominje predsednik glavnog odbora. I to je sve. Šef stranke bio je Jovan Ristić, posle njegove smrti Jovan Avakumović i Stojan Ribarac. Nijedan se nije potrudio da za sobom ostavi naslednika. U jugoslovenskom periodu (1918-1991) postojalo je višestranačje do početnih godina komunističke vladavine, a zatim dominacije KPJ, odn. SKJ. Ne ulazeći u podrobniju analizu, budući da je politički život dobio drugačije obrise, formu i delatnost, osvrćem se samo na dve stranke, kao karakteristične primere. Demokratska stranka pod predvodništvom Qubomira Davidovića nije izgradila naslednika, budući da se takvim ne može smatrati Milan Grol koji ga je zamenio posle smrti. S Grolom je stranka ušla u komunističku eru i ugašena je prisilno, a da predsednik stranke ni u tom periodu nije imao naslednika. Radikali su imali više preobražaja, ali posle Pašića samo je jedna ličnost uspela da se izdigne – Milan Stojadinović u okviru Jugoslovenske radikalne zajednice. Ni on nije imao naslednika. Josip Broz Tito, predsednik Komunističke partije i predsednik države, bolji je primer za razamatranje ove teme i od Nikole Pašića. Neprikosnovena ličnost u svakom pogledu, koja nikada nije imala protivkandidata ni pri izboru za partijske ni državne funkcije. Čak je ‘’izabran’’ i za doživotnog predsednika države, čime je ovu svetlu republikansku funkciju spojio sa monarhističkom – vladaocem bez prava nasledstva. Da ovaj politički unikum bude doveden do apsurda potrudili su se njegovi epigoni, koji su izbacili devizu – ‘’I posle Tita Tito’’. Bez vođe se nije moglo, naslednika nije bilo, te je mrtvi vođa i dalje ostao vođa. Broz je suvereno vladao jugoslovenskim narodima i narodnostima, periodično smenjujući republička i pokrajinska rukovodstva, ne dopustivši ni jednoj ličnosti da mu se suviše približi i ugrozi njegovu harizmu i položaj vođe. Najviše mu se primakao Aleksandar Ranković, te je stoga sklonjen, potom Edvard Kardelj, kao vešt savetodavac i poslušnik, ali nikad kao takmac, pa nije ni bilo potrebe smenjivati ga. Ostali komunistički lideri su, kada je reč o ovom pitanju, beznačajni. Moćni republikanski car sve je držao na distanci – partijske drugove, supruge i decu. Nekrunisani car jugoslovenskih naroda i narodnosti manje je učinio za uspostavljanje svoje harizme od podaničkog naraštaja partijskih drugova, a to je, vremenom, prihvatio dobar deo naroda. Raspadom Jugoslavije, a njeno rasturanje bilo je lakše izvodljivo i zbog toga što Broz nije ostavio naslednika, samo jedna ličnost pokušala je da se izbori za njegovo nedodirljivo nasleđe. Bio je to Slobodan Milošević, koji nije uspeo u jugoslovenskom, ali jeste u srpskom Brozovom nasleđu. I on je suvereno vladao Srbijom, i poput svih prethodnika, ponajviše se ugledao na Broza a nimalo na srbijanske državnike 19. i 20. stoleća. Ni on se nije potrudio da odneguje naslednika. Današnji predsednik Socijalističke partije, Ivica Dačić, nalazi se na tom mestu zahvaljujući sopstvenom političkom daru a ne Miloševićevoj ideji o nasledniku, koja se ni u čemu nije razlikovala od Brozove. Novi stranački statuti jasniji su kod određivanja prava i obaveza predsednika stranke. Za razliku od pravila kojeg su se stranke držale u 19. veku, da je predsednik glavnog odbora i predsednik stranke, sada je usvojen suprotan princip – da je predsednik stranke i predsednik glavnog odbora (SPS, SRS). Iako je u redosledu partijskih organa na prvom mestu skupština, sabor ili kongres, a na drugom glavni odbor (centralna otadžbinska uprava kod SRS), pa tek predsednik, ovim načinom njegov se ugled, nesumnjivo, još više učvršćuje. U Statutu SPS-a jasno se ističe, mada na poslednjem mestu, da predsednik stranke ‘’predsatavlja Socijalističku stranku Srbije’’. Predsednik stranke je izborna funkcija na 4 godine (SPO, DS, SRS, DSS). Samo SPS ne ograničava vreme predsedavanja predsednika stranke. Statuti daju predsednicima stranaka velika prava (npr. da predlažu ne samo poslanike već i sve ostale stranačke funkcionere). Za njihovu smenu potrebna je dvotrećinska većina ukupnog broja opštinskih odbora (SPO), jedna trećina opštinskih odbora (DS), centralna otadžbinska uprava, izvršni odbor ili petina okružnih i opštinskih odbora (SRS). Samo DSS ne predviđa mogućnost prevremene smene predsednika stranke. Svi statuti do pojedinosti propisuju njihova prava i obaveze. Nijedan sadašnji predsednik nema odnegovanog i pripremljenog naslednika. Blag nagoveštaj, možda i zbog zatvorskih haških dana, ima Šešelj u Nikoliću. Demokratska stranka, koja je najmanje patila od problema vođe i liderstva, zapala je u isto stanje kao i komunisti posle Broza. Mićunović nije ponovo izabran i nije imao priliku da na svoje mesto dovede naslednika, Đinđić je ubijen, a za nasleđe se izborio Boris Tadić. Zoran Đinđić je postao jedini i pravi vođ stranke tek posle smrti. Koštunica je bez naslednika, iako se za mesto broj dva u DSS izborio Dragan Jočić. Vuk Drašković je neprikosnoven predsdenik SPO-a, to će i ostati čak i ako ostane bez stranačkog članstva. On se predstavljao, ne samo delatnošću već i likom, kao Spasitelj u vreme dok je bio dugogodišnji predvodnik opozicije. Bitnijih razlika nema ni kod crnogorskih političkih stranaka, kao ni kod srpskih u Srpskoj – svi boluju istu boljku liderskih stranaka, odn. neprikosnovenih predsednika partija bez naslednika. Problem naslednika nije bolje rešavan ni u ostalim društvenim delatnostima i ustanovama: Univerzitet u Beogradu, SANU, Matica srpska (sadašnji problemi oko izbora predsednika najbolja su potvrda), Srpska pravoslavna crkva, sport. Ako su kojim slučajem i ostavili naslednika, najčešće je to bilo bledo lice koje ne bi smelo da prevaziđe prethodnika. Ima više razloga ovakvoj pojavi, usuđujem se da navedem neke. - Kod Srba je oduvek postojala oskudica intelektualne elite. Ona je bila brojna i uticajna samo početkom 20. stoleća, i više nikada nije uspela da povrati taj položaj u društvu. - I danas se oseća odsustvo feudalnih porodica od vremena pada pod Turke, koje su svim narodima davale elitu – intelktualnu, kulturnu, privrednu. - Nivelacija srbijanskog društva u 19. veku, kojom smo se ponosili i hvalili, kao temlju na kojem je počivala potonja demokratija, nikada dovoljno razvijena i moćna, ostavila je za sobom i negativne posledice kojima nismo pridavali značaj, naročito posle 1945. godine, a to nije bilo pametno. - Odsustvo demokratije, demokratskih ustanova i u društvu i u strankama, naročito posle 1945. godine. - Vođama nisu potrebni naslednici jer se pretpostavlja da će, uzdižući sebe, potisnuti njihovo delo, zasluge i lik. Vođa je vođa, samo ako nema naslednika.