Kako sam postao Indijanac

U detinjstvu sam voleo da gledam vesterne. Svaki film o kaubojima i Indijancima smo čekali sa nestrpljenjem. I ako bi nam se film svideo – a ne sećam se da neki nije, gledali smo ga po nekoliko puta, jer su filmovi u provincijske bioskope stizali jednom mesečno... Iz neosvetljenog grada i teskobe, „preseljavali’’ smo se u preriju, kanjone, na nepregledne rančeve sa hiljadama grla goveda i konja, među planinske vence gde su Indijanci živeli u svome raju, sve dok bledoliki nije dojahao sa vinčesterkom u desnoj, i flašom „vatrene vode’’ u levoj ruci. (Kasnije će se pojaviti i „vatreni konj’’ sa federalnim trupama, i to će biti kraj.) Bilo mi je žao Indijanaca. I u našim igrama, nikad nisam želeo da budem kauboj. Ne zato što sam (tada) imao nekakav politički stav, već iz jednostavnog razloga – koji je suština dramaturgije – ljudi (uglavnom) navijaju za slabije. A Indijanci su bili slabiji, jer uprkos zadivljujućoj hrabrosti, na njihove brze konje, koplja, lukove i strele, beli čovek je krenuo vozovima, natovarenim topovima, dugim cevima, malim i velikim boginjama, i patološkom željom za ubijanjem... Naravno, nisu svi vesterni bili priče o Bledolikom i Crvenokošcima; većina je, uglavnom, bila u sukobu „usamljenog kauboja’’ sa uspostavljenim „institucijama sistema’’ tek izniklog prerijskog grada, gde je neki tip (sa zvezdom na reveru) zabranjivao da se ubija po ulicama i salonima, i uz sve to, ako bi neko (normalno) opljačkao poštansku kočiju ili orobio banku, taj glavonja bi vešao dotičnog „avanturistu’’. Pravda se uvodila sporo, temeljno i iz filma u film sve surovije i surovije, tako da vam je (često) bilo žao nesrećnog pljačkaša banaka, kradljivca stoke i višestrukog ubice... Sve u svemu, vesterni su nam „obojili’’ godine siromaštva, godine sivog, jednoličnog, kišovitog, crno-belog detinjstva, a Indijanci su mi (zauvek) ostali u sećanju kao ponosni i nesrećni ljudi. I naravno, tih davnih pedesetih godina prošlog veka, nisam mogao ni sanjati – a kamoli pomisliti, da ću se četrdesetak godina kasnije sresti sa Indijancima (na njihovoj okupiranoj zemlji), i da ću sa njima biti u istom ljudskom, političkom i civilizacijskom užasu, mada su nam zemlje udaljene više od deset hiljada kilometara. BEOGRAD, 1971. Profesor Dušan Stojanović – gospodin u odelu ili blejzeru, izuzetan pedagog i poznavalac (teorije) filma, pozvao je sve klase Akademije na jednu „zanimljivu projekciju’’ filma, u Ulici Vuka Karadžića, gde je bila omanja filmska sala. Rekao je: Ovo biste morali videti, gospodo... Film je počeo neobično i završio se još neobičnije. Dva kauboja – Buč Kasidi i Sandens Kid - pokušavaju da se probiju kroz opkoljeno utvrđenje, obezbeđeno sa oko hiljadu meksikanskih vojnika, koji ih dočekaju (već izranjavljene) jednoglasnim plotunom. Bio je to (moj) prvi susret sa budućim kultnim filmom, koji je među zvezde lansirao Roberta Redforda, čoveka koga ću sresti (mnogo godina kasnije), na festivalu nazvanom po liku iz filma o šarmantnim pljačkašima banaka. Profesor Stojanović nam je (posle projekcije), pričao o „antivesternu’’, kao što smo (nešto ranije) slušali predavanja o pojavi antidrame, krunisane u čekanju Godoa. Neki novi stvaraoci su pokušavali da raskinu sa stereotipima u literaturi, pozorištu, filmu... Sve je to, naravno, kao i sve novo, bilo zanimljivo, uzbudljivo, sa ukusom i osećanjem pobune, koja će ubrzo (i sama) postati klasika, i povod da se osporava pronalaženjem još „radikalnijih’’ novotarija, koje su završavale „modnim krikom’’ za jedno leto. (I kad bi se svi umorili od eksperimentisanja, onda bi se, lepo, opet vraćali klasičnoj literaturi, drami, filmu...) Projekcionu salu (u Ulici Vuka Karadžića) napustili smo obradovani i nasmejani pojavom nečeg novog; glumom bez napora, slikom kao iz starih albuma, pričom koja je bila sve, samo ne već viđeni kliše o herojima sa revolverima za pojasom. NJUJORK – SOLT LEJK SITI, 1995. Posle izvođenja drame „Profesionalac’’ u San Francisku i Londonu, moji američki agenti su me obavestili da je za ekranizaciju istoimenog komada zainteresovan Sandens Kid – Robert Redford, čovek koji je od „filmskog imena’’ napravio jedan od najznačajnijih svetskih filmskih festivala, sa posebnim akcentom na – nezavisnost; nezavisne produkcije, nezavisni projekti, nezavisni filmski ljudi..., sve u želji da se (nekako) suprotstavi mekdonaldizaciji filmske umetnosti u Americi (i ostatku sveta). Agenti su mi poručili da „obavezno’’ odem na razgovore, jer će priča o mogućnosti realizacije filma napraviti veliku uslugu njihovom pozorišnom projektu – premijeri Profesionalca u NJujorku, u maju 1995. godine. Ovo – OBAVEZNO su podvukli, jer su znali da mi je letenje avionom ravno letenju na metli ili ćilimu; nikad nisam verovao da sile potiska i snaga motora imaju ikakve veze sa letom pet hiljada tona metala, kofera i nervoznih putnika. I danas sam ubeđen da je avion „đavolja rabota’’ koju dobri Bog održava u vazduhu, jer mu je žao nesrećnih, naivnih i lakovernih ljudi, zavedenih sotoninim osmehom da uđu u metalnu grdosiju i lete među pticama i ostalim pernatim živuljkama, obdarenim krilima i šupljim kostima. Moja averzija – najblaže rečeno, prema sedenju na visini od dvanaest hiljada metara i glumljenju da ti je lepo, nije me sprečila da preletim okean desetak puta, zbog ranijih „neodložnih poslova’’, ali, uvek, sa obaveznim zaklinjanjem da mi je ovaj let i – poslednji. Od Beograda do NJujorka (preko Ciriha) nekako sam proleteo kroz snežnu, januarsku mećavu, uoči srpske Nove godine. Međutim, kad sam sleteo u NJujork, imao sam osećaj da sam na Severnom polu; snežna vejavica sakrila je veliki grad, i pistu, i zgrade aerodroma... Posle silnih peripetija da probijem „embargo letenja’’ zaveden za Srbiju, razmišljao sam, đavo me je namamio da skrljam vrat u Americi, a to sam mogao (bez viznih problema) da obavim na bilo kojoj zaleđenoj beogradskoj ulici. Uz sve ove „meteorološke probleme’’, bio sam i u cajtnotu: sledeći let – za Solt Lejk Siti, zahtevao je da se probijem do drugog aerodroma za manje od dva sata, a već sam kasnio... I onda, kao što to već biva kad te „đavo uzme pod svoje’’, tamnoputi carinik odnosi moj pasoš negde sa strane, u posebno odeljenje, na posebnu proveru, jer te – 1995. godine, svi stanovnici zemlje Srbije imaju poseban „tretman’’, kao potencijalni teroristi i osvedočeni neprijatelji mira na (inače) spokojnom Balkanu. Sedim u carinskom odeljenju i gledam u zidni sat, tešeći se kako se nikad ne zna zašto je nešto dobro... I kad sam već odahnuo što tog dana neću leteti dalje, pojavljuje se glava jednog od mojih agenata – viri kroz staklena vrata, i sa osmehom mi daje znake da je sve u redu, samo da carinicima pokažem pismo gospodina Redforda, kako bi ubrzali ulazak u „obećanu zemlju’’. Iz tašne vadim „privatni poziv’’ Sandens Kida, i pružam ga cariniku, koji govori (i izgleda) kao Piter Selers u filmu „Parti’’. Carinik, Indus – verovatno, gleda pismo i dolazi do imena i potpisa „poslovnog partnera’’, glumca (samo)proklamovanog u simbol uspeha i zdravlja u poznoj mladosti. Gleda potpis, pa gleda mene, pa potpis, pa mene, pa se osmehne – i ja se osmehnem, pa klimne glavom i pozove jednu carinicu, pružajući joj pismo kao nešto najdragocenije što je držao u rukama. I žena u uniformi me gleda, čudeći se odakle meni poziv „boga sa plavim očima’’, kad dolazim iz zemlje gde, verovatno, nema bioskopa, i gde ljudi samo ratuju, ubijajući se do mile volje. (I sinoć je to videla na SNN-u.) Jedan od mojih agenata je uspeo da ukloni i poslednju sumnju, i da me izvede iz „karantina’’, govoreći mi, usput, da već kasnim na drugi let, i da su oni zvali komandni toranj da – ako može, avion pričeka pet minuta... Mećava je mećava, ali je biznis preči od svega. I probijamo se taksijem kroz sneg kakav u životu nisam video, i već se radujem otkazivanju leta, jer mi je rečeno da je tokom dana većina aviona ostala na blagoslovenoj zemlji. I u toj nadi, utrčavamo u zgradu aerodroma za unutrašnje letove, gde zatičem mog prijatelja – pozorišnog reditelja Željka Đukića, koji će (uskoro) postaviti „Radovana’’ u Čikagu; on će mi praviti društvo i pomoći oko pregovora za (eventualnu) ekranizaciju drame. LJubimo se tri puta, a krstimo desetak minuta, jer i on kaže da „ovakav kijamet ni u Bosni nisam video dok sam tamo živeo pre preseljenja u Ameriku’’. Znači, nema leta, možemo da predahnemo do sutra... Ali – sa „ali’’ uvek počinju veliki problemi, moji agenti me obaveštavaju da će uprkos „snežnom tornadu’’ naš avion ipak poleteti, mada su pojedini putnici pred nama živima odustali i napustili zgradu, tako da je za transport kroz mećavu ostalo dvadesetak nesrećnika (u avionu za pet stotina putnika). Kad smo konačno ušli – posle nekoliko odlaganja i čekanja da se kijamet smiri, izgledalo je da sedimo u potpuno praznom avionu. I to me obradovalo da avion neće poleteti zbog ove „šake jada’’; nije aviokompanija luda da zbog dvadesetak samoubica troši kerozin i rizikuje skupocenu letelicu... Međutim, neko ko je voleo filmove-katastrofe, odobrio je let, i mi smo se našli u vazduhu, tačnije, u mećavi koju bi teško simulirala najsavremenija kompjuterska tehnika. Dvadesetak putnika, još pomalo živih, molili su se svako svome Bogu, a stjuardese su se vezale za sedišta smeškajući se kao da se opraštaju... Avion se propinje, podrhtava, trese, propada, pilot ćuti, a dva dečaka plaču. I u tim oproštajnim trenucima, Željko otvara tašnu i vadi flašu rakije, šljivovice, stare dvadeset godina, koju sam mu doneo na poklon, jer je iz Srbije želeo samo to „mirišljavo’’ piće. Konstatujući da bi bila šteta da se flaša razbije ako avion padne, natočili smo ljutu šljivu u plastične čaše i – prizivajući Boga, ispili je kao preventivnu anesteziju u slučaju sletanja na kljun... Brzo smo promenili odluku da sačuvamo nešto za slučaj pada, pa smo nalili još po jednu čašu i – izazvali dodatnu paniku u avionu. Prvo su putnici počeli da podižu glave i njuškaju vazduh; pa su se stjuardese okrenule prema našim sedištima, a onda su se otvorila vrata od kabine za osoblje, odakle nas je sumnjičavo posmatrao jedan uniformisani čovek... Željko mi je rekao da „oni ovakav miris nisu nikad osetili, pa misle da nešto nije u redu sa avionom’’. Kad se letelica malo primirila, stjuardese su došle do nas po „tragu mirisa’’, pitajući (očima) šta je to u čašama. Kad je jedna uzela da pomiriše „srpski konjak’’ – kako smo prekrstili šljivu, samo se zakašljala i pridržala za sedište. Posle popijene treće čaše, nas dvojica smo bili spremni da preuzmemo komande aviona, i da ga – ako treba, vozimo u rikverc. (Inače, sličnu vrstu rakije, neki moji prijatelji nazivaju „antenuša’’, jer – tvrde, posle nekoliko čašica imaš neodoljivu potrebu da se popneš na krov kuće i nameštaš TV-antenu.) I tako nas je srpska „vatrena voda’’ spasla većih trauma u letu prema tvrđavi Sandens Kida. U Grad na Slanom jezeru sleteli smo sa nekoliko sati zakašnjenja. Kombi Festivala nas je čekao, a za volanom je bio uniformisani čovek, obradovan što nas je video žive. Usput je sa osmehom upitao koji parfem koristimo, jer šljiva ostavlja dug i dubok trag kako u čoveku, tako i u istoriji. Ponudili smo ga ostatkom „sedativa’’; on je flašu pomirisao, nakašljao se i rekao da će probati kad stignemo. I pogledao nas kao ljude koji su otporni na sve. Na ulasku u planinsko carstvo Sandens Kida – veličine naša dva-tri Kopaonika, ugledali smo pano (nalik na bilbord); cigareta koja se dimi i preko tog đubreta znak zabrane, a ispod svega – NO SMOKING. Upozorenje je bilo toliko „upozoravajuće’’, da smo morali našeg vozača da pitamo šta to znači? To znači da na celoj planini nije dozvoljeno pušenje. A gde može da se puši? Pa, u posebnim prostorijama i tamo gde vas niko ne vidi, jer je gospodin Redford veliki neprijatelj duvana... Gospodina Redforda smo sreli oko ponoći, u posebnom delu hotela; sedeo je za dugim stolom, sa podignutim čizmama na stolu, pokraj kamina kao da gori omanja kuća. Čekao nas je, kaže, jer je čuo da je veliko nevreme, a ne tako davno snežna lavina je uništila deo kampa. Opake su zime ovde, ali kad sine sunce, ovo je najlepša planina na svetu. Sutradan smo se sreli na ručku i počeli priču kako bi se jedna „policijska drama’’ sa Balkana adaptirala za film u Americi. Vrlo brzo smo se složili da je to period makartizma, samo što su tad paranoični antikomunisti lovili sve nalik na levičare – komuniste, kao što je bio slučaj sa pojedinim umetnicima, među kojim je bio najpoznatiji – Čarli Čaplin. (Naravno, ako se zanemari njegovo „levičarsko’’ napuštanje Amerike zbog policijske istrage oko veza sa devojčicama – „glumicama’’, od trinaest-četrnaest godina.) Posle nekoliko razgovora, dogovorili smo se da napišem nešto nalik na prošireni sinopsis, pa da se za nekoliko meseci – kad bude premijera „Profesionalca’’ u NJujorku, sretnem sa njegovim ljudima zaduženim za „razvoj i realizaciju nezavisnih filmskih projekata’’. Tokom desetodnevnog boravka, nisam video ni jednog jedinog čoveka sa cigaretom izvan posebne „komore’’ za uživanje nikotina; cigareta je predstavljala teroristički akt za zdravlje svih živih bića u dometu dima. I sve sam ovo pričao zbog jedne večeri, kad je bio sastanak najpoznatijih američkih scenarista, koji su tokom Festivala imali sesije o autorskim pravima; njih desetak, sa nešto više Oskara za filmove koje su ispisali tokom tridesetak godina, kukali su kako su „obespravljeni i pokradeni’’, tako da pojedini scenaristi žive kao klošari, dok filmske kompanije na njihovim pričama i dalje zgrću milione. Jedan od njih, predsednik te „nezavisne asocijacije’’, ispričao je, kako je – lično, nagovorio Al Paćina da prihvati „problematičnu ulogu za jednog Italijana’’ u filmu po njegovom scenariju - „Pasje popodne’’, koji će mu otvoriti vrata za stepenice prema zvezdama... Plakali su obespravljeni pisci, a meni je sve to bilo poznato, samo što su pominjane cifre bile tolike da bi bilo smešno da sam se javio i zakukao. (Ovih meseci traje štrajk scenarista Amerike, kao posledica neuspelih pregovora sa moćnim studijima.) U neko doba, tokom večere, izašao sam da zapalim cigaretu, ali nigde nisam video „dušegupku’’ za zavisnike. Iznerviran, otvorio sam vrata balkona i izašao u ledenu noć, računajući da me niko neće videti i alarmirati specijalne jedinice za zaštitu planinskog vazduha... I taman sam zapalio duvan, i povukao dva-tri dima (šetajući balkonom), na nekoliko metara od mene, u polumraku, ugledao sam dva Indijanca, ista onakva kakve sam gledao u bioskopu „Mali Pariz’’ pedesetih godina, kad su se pojavili prvi vesterni; duge, crne kose, upletene na leđima, sa trakama oko čela, u tradicionalnoj nošnji, sa njihovim opancima i povezima do kolena... Isprepadani – kao i ja, sakrili su cigarete iza leđa, ali kad su videli da smo u istoj neprilici, samo smo se osmehnuli, klimnuli glavama i slegli ramenima, i nastavili da pušimo. Moja sabraća – Indijanci, brzo su shvatili da sam stranac, i da se (kao i oni) skrivam od pogleda Velikog, Bledolikog brata... I, tako, purnjamo nas trojica kao one lokomotive na ugalj, koje su (u svoje vreme) dovozile federalne trupe da zavedu red na teritoriji „divljaka’’. Tih pet minuta druženja na balkonu hotela u „filmskim planinama’’ – rezervatu za Indijance, poistovetili su me sa sudbinom mojih junaka iz detinjstva, po svemu. Prvo, dolazim iz zemlje koja je „rezervat’’ – opkoljena je „federalnim trupama’’; drugo, „ocrnjen’’ sam svake noći na CNN-u kao divljak koga bi trebalo odstreliti; treće, pripadam narodu „obojenih’’ i optuženih za sva zla ovog sveta, i – četvrto, kao, „usputni dokaz’’ zašto me treba streljati, pušim i dalje, mada je ceo civilizovani svet prestao i prešao na kokain. I ne pušim ja što se meni puši, nego pušim da teram inat borcima protiv „kuge dima’’... Jednom rečju, nema mi pomoći, treba me izolovati i držati kao ove Indijance što dalje od prosvećenih ljudi, da ih ne bih trovao i navodio na porok, ako među njima ima onih koji se još uvek bore sa iskušenjima nikotina... Posle ispušenog duvana, rastao sam se sa mojim Indijancima uz osmeh i širenje ruku, kao – eto šta nam rade, ali se mi ne damo, ima da pušimo dok se ne podavimo. U inat. Sledećih nekoliko dana sam ih viđao iz daljine, kako lopatama čiste sneg između hotela, do skijaških staza, gde je Sandens Kid jezdio na skijama, praćen uzdasima sredovečnih žena, koje su ga gledale istim onim pogledom kao nekada, kad su bile mlade. I na kraju, film nije realizovan, jer su moji njujorški agenti pokušali da iz projekta izbace reč „nezavisno’’, ne bi li budući film držali pod kontrolom, ponašajući se kao da sam njihovo privatno vlasništvo; oni su me „pronašli’’ i doveli iz nekih tamo balkanskih nedođija... I sve je to tako trajalo u pregovorima i razmeni faksova do početka bombardovanja „indijanske teritorije’’, kad smo prekinuli dalje razgovore; neko zbog – čini mi se, stida, a neko zbog čuvenog inata i vekovnih principa. Danas, kada se setim svega, uvek se osmehnem, jer sam imao zadovoljstvo da popušim „lulu prijateljstva’’ sa Indijancima moje mladosti, iz onih davnih godina kad je svet izgledao detinjastiji, i, lepši. P. S. Film „Profesionalac’’ režirao sam i napravio onako kako sam želeo 2002. godine, po onoj narodnoj: nije kome je rečeno, već kome je suđeno.