Čovek sa sto lica

Ginter Valraf (Günter Wallraff) „nije reporter u svakodnevnom značenju te reči. Dakle, on nije poznat po tome što istražuje, razgovara i posle toga piše svoj novinarski izveštaj. Ginter Valraf takođe ne pripada autorima koji ’sa visine’, potcenjivački gledaju na radnike, koji im služe samo kao pogodan predmet za njihove romane i pripovetke. Valraf se služi sasvim drugom metodom. On sam postaje deo situacije o kojoj želi da piše. Valraf se potpuno prilagođava i podređuje okolnostima. Posle toga on piše o svom iskustvu i to smireno, jezikom koji je odmeren, a koji može čak da oseti i kao poetski.” Ovako Valrafa opisao Hajnrih Bel. Ginter je rođen 1942. u Buršajdu, nedaleko od Kelna. Jedinac. Otac protestant, radnik. Mnogo je putovao. Neko vreme živeo u Španiji, radio u jednoj fabrici pored Barselone, voleo je tu zemlju i jezik jednako kao Nemačku, a umro kada je Ginteru bilo šesnaest godina. Majka mu potiče iz građanske porodice, a poreklom su iz južne Francuske. Roditelji njegove majke (hugenoti) imali su prodavnicu klavira. Kao gimnazijalac Ginter je pisao pesme. Neke od njih je objavio sa osamnaest godina. Posle gimnazije krenuo je na zanat. Izučio za knjižara. Kad je 1963. pozvan na odsluženje vojnog roka, predao je molbu da se oslobodi. Molba je odbijena. U kasarni je tvrdoglavo odbijao da uzme „oružje u ruke”. Vojne vlasti su ga poslale na psihijatrijsko posmatranje u vojnu kliniku u Koblenc. Da bi ostao normalan, vodio je dnevnik. Autor je više od dvadeset knjiga. Čuvena „Operacija Bild” je objavljena u Jugoslaviji pre trideset godina. Dobio je brojna priznanja, kako u Nemačkoj, tako i u svetu. O njemu je napisano niz knjiga. NJegovo ime se pre svega veže za Investigative Journalism (istraživačko novinarstvo). DŽonatan Kejp je u 2004. napisao da je Ginter Valraf „najslavniji nemački novinar”. Pre nekoliko godina vodeći švedski list „Svenska Dagbladet” objavio je reportažu novinarke koja se, da bi tekst bio autentičan, „prerušila” u taksistu. Švedske novine su njen način rada opisale kao „valrafovanje”. Za pojam „wallraffen” u švedskom rečniku stoji da se „odnosi na novinara koji svojim reportažama otkriva korupciju i ostale nezakonitosti koje vladaju u nekoj firmi ilu društvu uopšte. Ova metoda novinarskog rada dobila je ime po nemačkom reporteru Ginteru Valrafu, koji se sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka znao ‘prerušiti’ u gastarbajtera, telohranitelja, reportera bulevarskog lista i slično.” Dok sedimo u kafiću na Trgu Žandarmenmarkt, u centru Berlina, primećujem da Valraf voli da priča, a njegov nemački je živopisan, bogat i lep. Ima jednu naročitu, nenametljivu, suptilnu vrstu humora. Pita me koliko će trajati razgovor. Kakve su to novine. Pokazujem mu nekoliko brojeva NIN-a. Prijatno je iznenađen. Više nije pitao koliko će trajati razgovor. Trajao je tri sata. Odbili ste da uzmete „oružje u ruke” i završili na psihijatriji. Koje značenje su za vas imali ovi događaji? - To su bila ključna iskustva u formiranju moje ličnosti. Ne zaboravite da sam tada imao samo dvadeset jednu godinu. Psihijatrijska vojna bolnica je dala „stručno mišljenje” da ste „nenormalna osoba”, koja „nije sposobna da služi armiju”. Otpušteni ste iz vojske... - I danas sam zahvalan Bundesveru. Oni su mi otvorili oči. Deset meseci sam proveo u armiji. NJihove metode su bile da mi unište volju. Da nisam sve to doživeo, verovatno ne bih postao društveno angažovani novinar. Bio je to veoma važan događaj. Da to nisam preživeo, verovatno bih nastavio da pišem lirske pesme. Ni to ne bi bilo loše. Ako ne bih bio pesnik, onda bih otvorio knjižaru. I to je dobar zanat. U svakom slučaju, bilo bi mi lakše, lagodnije. Ovako sam bio bačen u manje veseo, realan život. Kada god bi se stvorila „gužva” oko mojih novinarskih angažovanih tekstova, protivnici su rado posezali za „stručnim psihijatrijskim mišljenjem”, kako bi me difamirali. To me je veoma ljutilo. Danas sam ponosan na nalaz tih lekara. Veće i značajnije odlikovanje nisu mi mogli podeliti. Kakva je danas situacija u nemačkoj armiji? - Danas je stanje u Bundesveru daleko bolje. U moje vreme mnogi oficiri bili su još iz doba Hitlera. I nemali broj njih su bili ubeđeni nacisti. Oni su dominirali u zapadnonemačkoj armiji – od podoficira do generala. Bilo je veoma teško dobiti oslobođenje služenja armije na osnovu „faktora savesti”. Kasnije je proces pojednostavljen. Kao anegdota može da posluži: kasnije sam i sam, od Protestantske crkve zamoljen da budem u toj komisiji. Naravno, svim molbama sam izašao u susret i oslobodio ih služenja armije. Hajnrih Bel takođe je rođen u Kelnu i tamo proveo ceo život. Rano ste ga upoznali... - Da, dok sam još učio zanat knjižara. Prvo sam upoznao njegovog rođaka, a onda i njega. Ja sam živ primer za mlade ljude, kako čovek može da se angažuje za korisne i dobre stvari. I Hajnrih Bel nije samo pisao romane, nego je veoma često zauzimao jasan, angažovan, politički stav. Bio je veliki umetnik i politički zainteresovani čovek. On mi je ohrabrio da nastavim sa pisanjem. Kada je Volf Birman, jedan od najpoznatijih disidenata iz Istočne Nemačke, bio proteran, on se prvo javio vama. - To je istina. Čim je stigao u Zapadnu Nemačku, pitao me je da stanuje kod mene. Naravno, pristao sam. Iz razgovora sa njim sam tada došao do zaključka da je Istočna Nemačka antisocijalistička država, u kojoj vladaju samovolja i nepravda. Vi ste jedan od najčitanijih nemačkih autora. Samo u Nemačkoj do sada je prodano četiri i po miliona vaših knjiga. Knjige su prevedene na mnoge svetske jezike. Neke i na srpski. Koja vam je knjiga najdraža? - Imam pet kćeri i ako me pitate koja mi je najdraža, to ne mogu da kažem. Tako je i sa mojim knjigama. Moje kćerke su veoma različite. Svaka ima nešto što je razlikuje od drugih. Naročito četvrta po redu, ima petnaest godina, pokazuje veliko interesovanje za pisanje, muziku i sport. I ja sam bio odličan sportista. Bio sam treći na juniorskom šampionatu Nemačke u trčanju na hiljadu metara. Veliki uspeh je 1969. doživela knjiga „13 nepoželjnih reportaža”. Da biste mogli da napišete autentičnu reportažu, majstorski ste odigrali ulogu „alkoholičara” koga su lekari poslali u ludnicu. U drugoj reportaži ste se „preobukli” u beskućnika, a u trećoj bili gastarbajter iz Turske, zatim političar. Svoju metodu rada morali ste da branite pred sudom. - To je bilo vreme kada nisam mogao da radim, već sam se neprestano povlačio po sudovima. Veoma mučan period mog života. Toliko sam se izvežbao u pravnim finesama, da sam bio u stanju da advokatima diktiram tekst moje odbrane. Postoji jedna orijentalna poslovica: Mudar čovek uči i od svojih neprijatelja. Vaše teme su uglavnom domaće, nemačke. No, mnogo puta ste boravili u inostranstvu i angažovali se protiv kršenja ljudskih prava. Recimo, 10. maja 1974. ste u centru Atine protestovali protiv tadašnje grčke vojne hunte. - Odmah sam uhapšen. U zatvoru sam zlostavljan. Veoma neprijatno iskustvo. Istina, ja sam računao s tim da mogu da dobijem do dve godine zatvora. Posle se protiv mene digla kampanja u pojedinim nemačkim listovima. Neki su me optužili da sam sve to namerno uradio, kako bih napravio reklamu za sebe i svoje knjige. Prednjačio je „ozbiljni” dnevni list „Frankfurter algemajne”. Tvrdili su da je u pitanju „predstava”, jer ja sam, kao, računao da će me još istog dana proterati iz Grčke. Prećutali su da sam u grčkom zatvoru bio mučen i osuđen na zatvorsku kaznu od 14 meseci. Imao sam sreće. U zatvoru sam bio svega 77 dana, i to iz prostog razloga jer je u avgustu 1974. oborena vojna diktatura u Grčkoj. Hiljade ljudi je prodrlo u zatvor i oslobodilo političke zatvorenike, a među njima i mene. Srećni da su dočekali kraj diktature, nosili su me na ramenima u centru Atine kao heroja. U zatvoru sam oslabio 15 kilograma. Nekoliko puta ste boravili u Turskoj... - Javno sam se angažovao za manjinska prava Kurda. Turski nacionalisti su mi prelepili etiketu da sam „plaćen od Kurda”. Ni nekim Kurdima se nije dopalo što sam javno kritikovao terorističke metode pojedinih kurdskih organizacija. Odmah su me proglasili „tajnim agentom turske obaveštajne službe”. Borim se za prava Kurda, da slobodno mogu da neguju svoj jezik i kulturu, ali sam protiv kurdske terorističke organizacije PKK. Tako sam sumnjiv za obe strane, jer ne dozvoljavam da me zloupotrebi nijedna strana. Dve godine kasnije bili ste u Portugalu... - U martu 1976. u Diseldorfu sam se sreo s portugalskim generalom Spinolom. Predstavio sam se kao trgovac oružjem, koga je lično nemački političar Jozef Štraus ovlastio kao pregovarača. Pre toga sam tri meseca radio u Portugalu, u jednoj seoskoj zadruzi, gde sam slučajno upoznao i generala Spinolu. Doznao sam da sprema puč protiv demokratski izabrane vlade u Lisabonu. To sam objavio u dva nemačka lista (“Stern” i „Konkret”). Tako mi je pošlo za rukom da sprečim puč generala Spinole. Niste nikada bili na Kubi. Čovek bi očekivao, na osnovu političkih stavova, da vas ta zemlja zanima. - Razlog je jednostavan. Ne volim kult ličnosti, a Kastro ga je negovao. To mi nije nimalo simpatično. Primio sam brojne pozive iz te zemlje, no nikada se nisam odazvao. Kuba je za mene pozitivan simbol. Narod koji se suprotstavio svetskoj sili da bi odbranio svoje nacionalne interese. Vašington je planirao da ih baci na kolena, ali nije uspeo. To mi je imponovalo. Sa druge strane sam tačno znao: ako otputujem na Kubu, više ću da štetim nego što ću koristiti toj karipskoj zemlji. Ja ne bih, naime, mogao da ćutim, već bih se sigurno zauzeo za oslobađanje političkih zatvorenika. U toj stvari sam se angažovao, no to je išlo drugim kanalima. Nisam pravio buku, jer nisam želeo da dobijem priznanja i aplauz od „pogrešne” strane. A u Nikaragvu ste išli. - U tu zemlju sam stigao 1983. neposredno posle pada Somoze. Poznavao sam Ernesta Kardinala, jednog od vođa „sandinista”. On je rimokatolički sveštenik, moj prijatelj. Vatikan ga je žestoko kritikovao, jer je pristao da sarađuje sa levičarima i komunistima. Bio je ministar za kulturu i prosvetu Nikaragve. Kasnije je dao ostavku. Protestovao je zbog pojave korupcije i među „sandinistima” čim su osvojili vlast. U jednom izraelskom kibucu ste boravili 1991, a odatle ste otišli u Siriju i uspeli da se vidite sa jednim od vođa Kurda Abdulahom Očelanom, koji je tada bio šef kurdske organizacije PKK. - Da, tako je bilo. Sreo sam zaista veliki broj zanimljivih ljudi. O tome ima u mojim knjigama. Ovde ću samo da spomenem pisca Salmana Ruždija. Neko vreme se skrivao u mojoj kući u Kelnu. To je bilo vreme kada je iranski ajatolah Homeini 1989. protiv Ruždija izdao „fatvu”, u kojoj je pozvao muslimane da ubiju pisca, jer je „vređao proroka Muhameda”. Ruždi je moj prijatelj. Poznati ste i slavni u mnogim zemljama. Pre desetak godina boravili ste i u Japanu. I tu ste glumili gastarbajtera. Kineskog? Korejskog? - Ne, to bi bio suviše veliki izazov za moje šminkere. Glumio sam iranskog nekvalifikovanog radnika, koji pokušava da nađe posao u Japanu. O tome je napravljen film i sa velikim uspehom prikazan na japanskoj televiziji. Da li ste ikada bili na prostoru bivše Jugoslavije? - Moram da priznam da nikada nisam bio u Jugoslaviji. Zbog toga možda bih morao da se stidim, no to je činjenica. U doba Tita planirao sam da dođem u Jugoslaviju. Kao i mnoge u Nemačkoj, mene je takođe zanimao jugoslovenski model samoupravljanja i planirao sam da neko vreme radim u jednoj jugoslovenskoj fabrici, kako bih to proučio ne iz knjiga, nego na licu mesta. To se, nažalost, nije ostvarilo. Kasnije je izbio građanski rat. Mnogi nemački novinari pisali su o tom ratu. Ja se nisam nikada javno izjasnio za ovu ili onu stranu, jer iz iskustva znam da tu ne može biti reč o crno-beloj slici. Upoznao sam neke ljude iz Jugoslavije koji su u Nemačkoj boravili kao izbeglice. NJihove priče cenim više nego pisanje nemačkih novinara o jugoslovenskom građanskom ratu. Jednom rečju, ako neku stvar ne poznajem dobro, onda o tome ćutim. A to je slučaj i sa Jugoslavijom. Radili ste u jednoj velikoj nemačkoj firmi kao „turski gastarbajter Ali”. - Reč je o firmi „Krup i Tisen”. Strani radnici dobili su zadatak da rade poslove koji su bili štetni po zdravlje, dakle, bez zaštitne maske. Te poslove nisu obavljali nemački radnici. Mnogi gastarbajteri su oboleli. Disajni organi. Neki su dobili najteži oblik bronhitisa, a neki umrli od raka. Ja sam, naravno, radio samo ograničeno vreme, dva ili tri meseca. Da bih ostao zdrav, u slobodno vreme sam se bavio sportom i pio mnogo mleka. No, ipak sam i ja tu zaradio lakši oblik bronhitisa. Posle mojih tekstova stvar se promenila iz osnova. Sindikati su do tada bili korumpirani od strane firme i uopšte nisu vodili računa o zdravlju gastarbajtera. Posle mojih otkrića, šef sindikata „Tisena” iz Duizburga morao je da da ostavku i na njegovu mesto došao je angažovani čovek, koji je vodio računa o zaštiti zdravlja svih radnika, dakle i gastarbajtera. Tako je moj rad imao direktne, pozitivne posledice po same radnike u toj velikoj firmi i ja sam zbog toga ponosan. Kasnije sam o tome napisao knjigu i ona je postala bestseler. Nijedna knjiga u Nemačkoj od 1945. godine do danas nije se prodavala tako dobro kao ta moja. Vaše iskustvo sa novinama „Bild” je veoma poznato, legendarno. - Četiri meseca 1977. sam radio pod lažnim imenom, Hans Eser, kao reporter „Bilda”. Tu sam proučavao njihov način rada. Našao sam da su u mnogim slučajevima novinari falsifikovali priče. Politička manipulacija jeste svakodnevna pojava. Osnovni koncept vlasnika tih novina, Aksela Špringera, sastojao se u sledećem: čitaoci njegovog lista moraju da se zabave, a nikako da razmišljaju. Zanimljivo je da ste posle te knjige doživeli najveće neprijatnosti. - Protiv mene je tada od strane lista „Bild”, i ostalih medija čiji je vlasnik Špringer, pokrenuta dotad u Zapadnoj Nemačkoj nezabeležena kampanja. Reč je o lavini smišljenih dezinformacija i otvorenih laži. Kada sam igrao ulogu „gastarbajtera”, to je ostavilo posledice po moje zdravlje. No, lekari kažu da sam te „rane zalečio” i da sam zdrav. Špringerova kampanja htela je da me uništi psihički, kao ličnost. Prisluškivali su moje telefonske razgovore, u stan su mi instalirali prislušne uređaje. Svakodnevno su se pojavljivali novi „svedoci” koji su čitaocima „Bilda” imali da otkriju „novu, ekskluzivnu, pravu prirodu Gintera Valrafa”. Ja sam bio do te mere demonizovan da sam čak razmišljao i o samoubistvu. Možete da zamislite kako su se osećali moji najbliži: moja deca, žena, majka. Verovatno me misao na njih, odgovornost koju imam pre svega prema deci, spasla da ipak ne dignem ruku na samog sebe. Nekako u to vreme besnila je i kampanja protiv Hajnriha Bela. On je najozbiljnije razmišljao da napusti Nemačku i da se preseli u Honduras. No, danas ste opet prisutni na svim televizijskim kanalima i o vama se piše u svim novinama. Da li ste iznenađeni? - Ne. Dobro sam proučio našu štampu i tako sam veoma dobro znao o čemu se govori, a o čemu ćuti. Ja sam prosto progovorio o stvarima o kojima do tada niko nije pisao tako otvoreno, ili sam pisao o temama koje su do tada bile zabranjene. No, moje najbolje ideje nastale su tokom samog rada, u fabrici ili firmi, kada sam bio „u akciji”. U borbi između koncerna „Tisen” i vas, pobednik nije bio Golijat, nego David... - Sudski proces trajao je godinu dana i ja sam pobedio. Presuda je veoma značajna i za samu Nemačku, jer smo time svetu pokazali da smo zaista demokratska zemlja, u kojoj „mali čovek” može da izbori svoje pravo i pobedi jedan tako moćan koncern. U „Tisenu” ste igrali ulogu Turčina. Kako stojite sa stranim jezicima? - Nikako. Ja jednostavno nisam obdaren za učenje stranih jezika. Pohađao sam intenzivan kurs turskog i doživeo totalni neuspeh. Jedva da sam naučio nekoliko osnovnih reči. Dosetio sam se, pa sam glumio da sam gluvonemi Turčin. Tako da nisam imao problema zbog mog nepoznavanja turskog. Ali ste utoliko više morali da pokažete glumačke sposobnosti. - Nemački radnici su sa mnom govorili kao sa nepismenim strancem, gastarbajterom. Ili detetom. To je zaista bilo veselo. Mogao sam da se ponašam kao neodgovorno dete. Zar to nije divna stvar? Bilo mi je dozvoljeno da postavim sva moguća pitanja. Kada si nemački novinar, građanin, postavljeni su ti granice koje čovek ne može da pređe. Verujem da ovde u velikoj meri leži tajna uspeha moje knjige. Nemali broj kritičara javno je napao vaše metode rada. U čemu se razlikuje vaš metod od uloge agent provocateur-a (agenta provokatora) ili tajnog agenta? - Razlika je ogromna. Agent provokator sigurno neće ustati u četiti ujutro, da bi stigao na vreme u fabriku gde radi. Sredina gde se agenti kreću je milje prostitucije, droge i kriminala. Oni ne rade da bi poboljšali radne uslove radnika, već da bi zaradili. Oni sakupljaju kompromitujuće podatke iz privatnog života osoba koje su im „interesantne” i onda ih ucenjuju, uništavaju. Privatna sfera predstavlja za mene granicu koju nikada ne želim da pređem. Moj je rad, dakle, sasvim suprotan metodama jednog agenta. Ja živim u Nemačkoj i ja želim da ovde nešto promenim i to, razume se, nabolje. Tvrde neki da 11. septembar predstavlja prekretnicu u novijoj istoriji. Kako vi gledate na udar protiv Svetskog trgovačkog centra u NJujorku? - Ima tendencija da nam se nametne dualistička, crno-bela slika sveta, gde se vodi borba između „dobra i zla”. Kod mnogih muslimana danas se sveti rat, džihad, vodi protiv Sjedinjenih Država, koje su „izvor najvećeg zla”. Američki političari sa Bušom, sa druge strane, vide svet na sličan način: Vašington vodi „krstaški rat protiv zla”. Ovo kod islama budi sećanja na krstaške ratove koji su se protiv njih vodili pre skoro hiljadu godina. Mnogi evropski političari odbijaju da prihvate ovakvu jednostranu američku sliku sveta. Buš otvoreno govori da je Amerika u ratu. Ko u ratu „protiv terorizma” nije sa Vašingtonom, on je, po toj logici, neprijatelj SAD! - Takva logika je užasna, opasna. Dolazi do „glajšaltovanja”. Svi pišu isto i svi se slažu sa pogledima Vašingtona. Sećam se kad ste uspeli da se zaposlite i u Mekdonaldsovom restoranu u Hamburgu. Da li su vam prijala njihova jela? - Ja sam 1985. radio kod njih, ali nijednom nisam ništa jeo. Jelo sam na radno mesto nosio od kuće. Uslovi rada u „Mekdonaldsu” su grozni. Uprava te firme tretira radnike kao robove. Ali „Mekdonalds” je u Nemačkoj skoro četrdeset godina. Vaša kampanja da prosvetlite narod izgleda nije uspela. Roditelji, na primer, u sve većem broju organizuju proslave rođendana za decu u „Mekdonaldsu”. - To je žalosna pojava. Pojedinac malo može da promeni. Uspeh dolazi ako se i država angažuje. Reč je o firmi koja raspolaže ogromnim novcem i troši ga na reklamu koju prave vrhunski eksperti. I uspeh „Mekdonaldsa” je fenomenalan. Neukusnu, bljutavu, konzervisanu, plastičnu hranu konzumiraju milioni ljudi širom sveta, naročito deca. Valraf nije siromašan čovek? Znatan deo vaše zarade ide za finansiranje humanitarnih projekata. U Kabulu ste podigli školu. - Da, tu školu pohađa 450 devojaka. U mnogim islamskim zemljama žene su u pogledu obrazovanja u veoma nepovoljnom položaju. I ovaj poduhvat sam finansirao iz svoje zadužbine „Živeti zajedno” („Zusammenleben”). U nju sam uložio oko milion evra. Vratimo se nemačkim temama, ili preciznije, području bivše „komunističke” Istočne Nemačke. Bili ste i tamo? - I taj sam kraj proputovao i dobro upoznao. Posetio sam mnoge škole. Nekim područjima, a naročito oko Šverina, Frankfurta na Odri, ili Rostoka preti prava demografska katastrofa. Dve stotine hiljada mladih ljudi godišnje napušta te krajeve i u potrazi za poslom odlaze u bogatije delove Nemačke, pre svega oko Minhena, Štutgarta, Frankfurta, u Rursku oblast, a neki i u inostranstvo, u Švajcarsku, Španiju, Irsku, Kanadu, Australiju. Nekim regijama Istočne Nemačke preti da opuste. U Kelnu ste se angažovali u vezi s problemima islamske zajednice. Kako gledate na pitanje islama u Nemačkoj, na Zapadu? - Reč je o veoma ozbiljnom problemu, koji valja rešavati dugoročno, a ne politikantskim – levičarskim ili desničarskim – jevtinim frazama. Verujem da je i uz moju pomoć i posredovanje prvi put u istoriji islama došlo do toga da se jedna islamska zajednica, i to u Kelnu, koja je najveća u Nemačkoj, ogradila od „fatve” koja je uperena protiv pisca Ruždija. Zar to nije nešto? Kako ste to postigli? - Ja stanujem u delu Kelna koji se zove Erenfeld. Tu živi mnogo muslimana. Ja sam predložio da se u njihovom centru održi promocija knjige Salmana Ruždija „Satanski stihovi”. Postoji predlog da se izgradi džamija u Erenfeldu? - Nisam vatreni pristalica te ideje, ali je podržavam, jer slobodu religije, kako je zagarantovana u našem ustavu, ne uzimam samo kao mrtvo slovo na papiru. Da se muslimani integrišu daleko je bolje da izgradimo džamije i time pokažemo respekt za njihovu religiju, nego da ih ponižavamo i prisiljavamo da rade ilegalno. Da bi integracija bila uspešna, ne bi se smelo dozvoliti da jedna manjina, stranci, u školi i razredu, budu većina. Država bi morala da vodi računa o tom i da, na primer, u Nemačkoj, na nekom mestu bude maksimalno trideset odsto stranaca i sedamdeset odsto Nemaca. Dobra ideja. No, kako to realizovati, kada je nemački natalitet trostruko manji od muslimanske zajednice u Nemačkoj? - Znam da je to veoma veliki problem. Nemam gotove recepte, ali vidim da to predstavlja veliki problem za Nemačku i Evropu. Jedna od poslednjih vaših akcija odnosi se na rad u „telefonskim centralama”, koje se bave reklamama (Call-Center). - U poslednjih deset godina ova grana industrije postala je veoma moćna. Ona danas u Nemačkoj zapošljava oko pola miliona ljudi. Otkrio sam da se služe metodama koje su nezakonite. Pisao sam ministru pravde, ali bez uspeha. Ova industrija ima jak lobi. Po mojoj proceni, 95 odsto njihove zarade je nezakonito. Nisam verovao da je ljude preko telefona tako lako prevariti. U telefonskoj centrali radio sam svega nekoliko dana, jer prosto nisam izdržao da ljude varam na tako jevtin i beskrupulozan način. Šta je u tim telefonskim pozivima-reklamama tako strašno? - Rad ima sličnosti sa nekim sektama, recimo sa „sajentolozima”, gde se čoveku ispire mozak. Samo valja da ste prisutni, kada se regrutuju ljudi za taj posao. Upute glase: „Mušteriji ne smete dozvoliti da predahne, da razmisli. Morate delovati agresivno. Zahtevajte direktno – bez ‘ali’ i ‘ako’ – da vam mušterija preko telefona izdiktira svoj broj bankovnog računa. Važan je tempo kojim vodite telefonski razgovor.” Sve se odvija kao u nekom holivudskom akcionom filmu. Mnoge mušterije ne znaju, na primer, kada preko telefona kažu „da”, da to onda ima pravne posledice, i priznaje se kao da ste ugovor potpisali svojeručno. Agent neke firme preko telefona (Call-Agent) vam kaže da ste ušli u najuži izbor za tu i tu nagradu. A da bi vam poslali nagradu, oni od vas zahtevaju da im izdiktirate preko telefona broj vašeg bankovnog računa. Ili vam obećaju da ćete dobiti nagradno putovanje ako sebi oduzmete pet minuta vremena. Ako čovek pristane na to, često doživi da mu to bude najskuplje putovanje koje je ikada platio. Kako se odbraniti od toga? - Odmah prekinete razgovor i spustite slušalicu. Koliko dugo još nameravate da radite? Vaš asketski izgled odaje utisak nekog, recimo, pravoslavnog monaha, dakle, čoveka koji istina jeste mršav, ali izdržljiv, uporan, žilav. - (Smeje se) Danas se osećam mlađi i zdraviji nego pre deset godina. Do pre nekoliko godina, često sam morao da ležim kod kuće. Nešto nije bilo u redu sa mojim mišićima. Kretao sam se teško, uz pomoć štapa. Imao sam problema sa muskulaturom. Onda sam sreo specijalistu za te bolesti i on mi je zaista pomogao. Nedavno sam ponovo trčao maraton. Istina, nisam uspeo da oborim sopstveni rekord od dva časa i pedeset minuta. U slobodno vreme vozim kajak na Rajni. Još nekoliko godina planiram da radim. Morao bih da imam tri života kako bih uradio sve ono što bih hteo. Posle objavljivanja vaših reportaža, stvari u nekim firmama krenu nabolje. Vi ste, dakle, direktno pomogli mnogim radnicima... - Da, to je tačno. Uspeo sam da svojim reportažama nekim radnicima direktno pomognem. No, nisam toliko lud da bih poverovao da jedan čovek sam može da promeni svet. Radna atmosfera, međutim, danas nije bolja nego pre dvadeset ili trideset godina. Radnici danas na radnom mestu imaju manje hrabrosti, uplašeni su i žive u strahu da ne izgube radno mesto. U društvu postoji sve manje solidarnosti među radnicima i ljudima uopšte. Osnovao sam zadužbinu i ona ima svoju humanitarnu svrhu. Izdajem knjige. Napravio sam nekoliko dokumentarnih filmova. Ja sam otac pet kćerki, srećno oženjen. Ovo je moj treći brak i imam unuku i unuka.