Liberalne težnje

Dana Popović, a ni bilo koji drugi neoliberal nisu bezdušni i zli ljudi. Bezdušne mogu biti samo posledice zbog rigidnog sprovođenja nekih ideja iz njihove ekonomske koncepcije u Srbiji takvoj kakva je, i sa problemima koji je tište, sad i ubuduće. D. P. prigovara što penzioneri traže da im se poveća penzija. Ali, oni traže da se primeni važeći zakon (prosečna penzija u visni 60 odsto prosečne plate). Zar neoliberali nisu za vladavinu zakona? A srpsko pravosuđe je višestruko više opterećeno nego većina onih iz EU. I to košta. Suprotno D. P. ne govore samo „zloglasni neoliberali“ da privreda treba da bude izvozno orijentisana. Pri tome neoliberali prećutkuju da je srpska privreda ekstremno uvozno orijentisana. Još kad bi se dosledno neoliberalnom kredu carine spustile na nivo Amerike (2 odsto i manje), šta bi se tada desilo? Da li bi išta ostalo od srpske industrije i privrede? D. P. neoliberal, favorizuje zapošljavanje kod privatnika, a u isto vreme prigovara preduzetnicima što ulažu u nekretnine, finansije i maloprodajne lance, a ne u izvozne poslove. Jasno je da to oni čine jer je u tim oblastima najveći profit. A profit je, raspre nema, jedno od vodećih načela neoliberalne ekonomske koncepcije. Neoliberali retko govore zašto srpska privreda nije izvozno orijentisana, a pogotovo ne o metodama da to postane. Kako stvoriti novi proizvod, novu uslugu koja se može izvesti, to je sržna stvar. Toga Srbija nema ni približno dovoljno pa je i izvozni efekat takav kakav je (duplo manji od uvoza). Da li će te nove proizvode i usluge stvoriti sama po sebi „nevidljiva neoliberalna ruka“? I kad i gde se to u svetu na takav način desilo? Zar iskustvo Slovenije nije mnogo poučnije za Srbiju od primera Mađarske, Češke, Poljske, Jermenije. Što se Irske tiče, Srbima nije maternji jezik engleski, nisu katolici, nije ih 99 odsto pismeno, nemaju u Americi moćnu, uspešnu i visoko kotiranu dijasporu, itd. A i većina investicija u Irskoj u izvoznim sektorima je američka a ne evropska. Upravo radi lakšeg prodora na evropsko tržište. U Irskoj se forsira industrija (80 odsto izvoza otpada na industrijske proizvode), dok se u Srbiji ona uništava (50 odsto od nivoa iz 1990). Srpskoj državnoj administraciji se s pravom može mnogo šta zameriti. Ali kritika D. P. je aprioristička. Za nju i neoliberale, država je uvek problem. Bilo gde. Šta reći za javnu potrošnju i kvalitet administracije u Švedskoj, Norveškoj? Upravo tim uzorima valja srpsku administraciju u što većoj meri primeriti. Konačno, Srbija je u tako teškoj situaciji, a ekonomska i druga perspektiva su joj prilično obespokojavajuće, da nikakvo idejno „čistunstvo“ ne može biti od praktične pomoći. Sinkretizam, kombinacija, tvoračka sinteza valjanog iz bilo kog društvenog modela je imperativ opstanka Srbije kao političke zajednice. Budimir Rudović, Beograd