Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.05.2019. 08:07
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Политика
Друштво
Свет
Одјеци
Људи
Цитати
Недељник
Економија
Лични став
Ин мемориам
Култура
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Језик
Постекологија

 

Свет


Сумрак хималајског Косова

Светска економска криза је изненада постала највећи непријатељ тибетанског сецесионизма. Далај-лама никада није био даље од повратка кући

Демократски вирус је после дугог пута, кроз Београд, Кијев и Тбилиси између осталог, непланирано стигао у Дарамсалу, једно мало, забачено и поносно недемократско место. Дарамсала, забит на северу Индије, дом је 14. далај-ламе и седиште тибетанске владе у егзилу. Далај-лама, човек кога западни медији воле да називају “живим отелотворењем мира”, до прошлог месеца је сматрао да је демократија само једно корисно оружје у борби за “стварну аутономију” Тибета и није покушавао да је уведе у своју заједницу. Wегову изненадну прошлонедељну љубав према демократији за Тибетанце многи аналитичари тумаче као тактички потез који треба да спречи могућност да “фрустрација прокључа” и да, као неки свемоћни српски, украјински или грузијски лидери, “буде натеран да сиђе” с власти.
Демократија је у тибетанску дијаспору стигла у форми седмодневног конгреса који је завршио прошлог викенда. Шест стотина представника тибетанске дијаспоре расправљало је о перспективама своје све кинескије колевке. Емиграција је на крају невољно подржала далај-ламин “средњи пут”, визију будућности Тибета као дела Кине са најширом аутономијом. Био је то први пут да се у окружењу једног далај-ламе, у коме већ вековима царују апсолутизам и култ личности, појавило нешто што личи на демократију.
Далај-ламину стратегију последњих година жестоко оспоравају организације које предводи “Тибетански омладински конгрес”. Ови активисти, фрустрирани деценијама далај-ламиних неуспеха, сматрају да треба радикализовати захтеве, одустати од “средњег пута” и “политике приближавања Кини” и поново кренути у борбу за независност. Многи од њих су, охрабрени пажњом коју је западна јавност током Олимпијаде у Пекингу посвећивала статусу Тибета, почели да губе стрпљење. Могло се чути и да је “оружани устанак неизбежан”.
Али, еуфорија ратоборних Тибетанаца није дуго трајала. Запаљиви политички капитал који су остварили у предвечерје Олимпијаде, после побуне и масовних протеста који су почели пре седам месеци, нестајао је претходних недеља заједно са трилионским богатством које је испарило са берзи. Светска економска криза је изненада постала највећи непријатељ тибетанског сецесионизма. Тибетански отпор не може да живи без капиталистичких долара, али данас уздрмани капитализам тешком муком преживљава без инфузије “црвених” долара.
Тибет је и раније био монета за поткусуривање у глобалним кризама и борбама за моћ. САД су престале да подржавају оружани отпор Тибетанаца, побуну коју је од раних педесетих организовала и наоружавала ЦИА, у предвечерје историјске посете председника Ричарда Никсона Пекингу 1972. године. Тибетанска герила је тако постала прва жртва детанта.
Страх од нуклеарног холокауста, који је дао почетни импулс Кисинџеровој прагматичној стратегији отопљавања, заменио је три деценије касније страх од финансијског холокауста. “Да ли је Британија управо продала Тибет?”, наслов је коментара који је ове недеље објављен у Wујорк тајмсу. Ако погледамо след догађаја од када је у септембру почела последња криза капитализма, стиче се утисак да је питање из наслова у најутицајнијем светском дневнику реторичко.
Прво је Гордон Браун, британски премијер, затражио од Кине да убаци паре у испражњене трезоре Међународног монетарног фонда, институције која је добила задатак да вида дубоке буџетске ране широм све неликвиднијег света. Маови наследници су услишили Браунову молбу и убрзо затим је шармантни Дејвид Милибанд, моћни министар спољних послова, саопштио да је Лондон решио да коначно призна да је Тибет део Кине. Милибанд, који ће вероватно наследити непопуларног Брауна, поврх свега је упутио извињење Пекингу што Уједињено Краљевство није раније престало да третира Тибет као одвојени ентитет, неку врсту протектората, у коме је Кина имала “специјалну позицију” квазиколонијалне силе.
Поврх свега овај “британски уступак Кини је био закопан унутар саопштења за јавност којим (Браунова влада) позива Пекинг да да аутономију Тибету”, пише коментатор Wујорк тајмса. Британско извињење Пекингу и одлука Лондона да коначно призна територијални интегритет следеће суперсиле, само су потцртали лицемерје западне политике и размере циничних злоупотреба смоквиног листа људских права. Изгледа да нема тог принципа, те велике идеје чија се цена у ери неолибералног капитализма не може изразити у процентима пада вредности акција на лондонској или њујоршкој берзи.
Иако седам дугачких рунди преговарања није дало резултате, иако су кинеске власти ове године у западним престоницама оптуживане за најтежа кршења људских права, када се ради о Тибету нећемо гледати ништа што би макар мало личило на ахтисаријевски државотворни циркус. Поводе за репризу бечких преговора не би било тешко наћи. Већ три деценије трају “преговори далај-ламе и Пекинга”, како гласи далекоисточна верзија балканског еуфемизма “преговори Београда и Приштине”. Далај-лама је у овој дипломатско-медијској фрази послужио да замени Дарамсалу, неславну тибетанску “Приштину”. Блатњава Дарамсала је 1.440 километара јужно од Ласе, главног града провинције од које би многи да направе хималајско Косово.
Али, чини се да далај-лама никада није био даље од повратка у Ласу, град из кога је аутократски, са небеским мандатом, владао Тибетом до 1951. године. Кинески комунисти су добро разумели шта су купили бацајући, на Браунов захтев, доларски “појас за спасавање” ММФ-у. Кина је почетком новембра саопштила да је на осмој рунди преговора спремна да преговара само о далај-ламином личном статусу, односно, како су то тибетански лобисти (добро) разумели, “у којој луксузној резиденцији у Пекингу би могао да проведе пензионерске дане”.
Улог је огроман – мултиетничка Кина оптужује далај-ламу и његову “клику” за “делитељске активности”. Тибетанци, иако их има мање од пет милиона, живе на једној четвртини кинеске територије, неприступачној земљи сиромашној људима и богатој ретким и скупим металима. Али, нико у причи о Тибету јавно не помиње економске аргументе. И кинеско руководство је овладало моћним жаргоном хипертрофиране геноцидологије и својим непријатељима узвраћа истом реториком.
Наиме, пекиншка номенклатура тврди да би прихватање аутономије какву тражи далај-лама довело до етничког чишћења припадника већинског Хан народа и муслиманских мањина са тибетанске висоравни. Кинези, подсећајући на неславну, апсолутистичку прошлост под режимима претходних далај-лама, тврде и да би заједно са евентуалном независношћу Тибета био обновљен теократски поредак који можемо узети као меру антидемократске и антимодернизацијске снаге религија које негирају могућност раздвајања цркве и државе.
Ушећерени мит о тибетанском будизму, омиљени мистични наратив нењ-аге тумарања западних идеалиста опијених новостеченим слободама и антикомунистичком пропагандом, тешко може да преживи било какво озбиљније суочавање са прошлошћу. Замагљену, ружну слику не би много поправило чак ни самеравање са (пре)ниским стандардима које су поставили Мао и “четворочлана банда” његових наследника.
Ако када говоримо о Тибету, морамо да користимо лексику неслободе, онда се можда може тврдити да будистички становници “врха света” живе везани двоструким оковима. Ту је кинеска власт, коју Тибетанци неизмерно и једва скривено мрзе. Али, одмах испод апарата репресивне комунистичке државе постоји паралелни систем потчињавања, клерикализам који чини да највулгарнији псеудомарксистички антирелигијски стереотипи делују одмерено.
Седећи пре неколико година
манастирима после молитви, када оду и туристи и ходочасници, гледајући утовљене ламе како се преждеравају или иживљавају на својим младим и сувоњавим “ученицима”, спржио сам прве илузије о религији богатој комплексним ритуалима и егзотичним звуцима. Далај-ламине фотографије у монашким ћелијама, поклони заслепљених “Фрее Тибет” активиста, и нервозни кинески жбирови око манастира, додатно су компликовали идеализовану слику о религији која од верника захтева (скоро) цео живот, у којој је много тога горе него у најцрњим стереотипима о исламу, последњем бауку који кружи неуротичним западним светом.
Један од највећих земљопоседника у историји је Дрепунг манастир у коме је некада живело више од 10.000 монаха, што је још један светски рекорд у земљи високих планина и моћних река. Огромно богатство је контролисала мала група лама – манастир је имао и своју параполицијску службу која је дисциплиновала и сурово кажњавала монахе. (Једно извађено око за једну украдену манастирску овцу – по пресуди ламе.) И данас су челници овог манастира, који се налази десетак километара од Ласе, најсрећнији и најбогатији становници платоа сурове климе и још суровијих паса.
Већина дечака који су из далеких села, или номадских насеобина, у раном детињству довођени у манастире, постајали су доживотне слуге моћних лама. Многи су били жртве педофила у кестењастим, монашким тогама, силовани и по стотинак пута, неретко већ од девете године живота. Имиџу Тибета, и циљевима кинеских непријатеља, помогла је чињеница да срамна историја његове властољубиве теократије звучи невероватно, као нека прљава лаж маоистичке пропаганде.
Само у машти Запада Тибет је пре “црвених” Кинеза био “нација којој није требала полиција, јер су се њени становници добровољно покоравали законима карме”. У стварности унутрашњи поредак, који је најбоље описати као комбинацију робовласништва и феудализма, и ред у земљи чији су лидери веровали да је штите непрелазни хималајски гребени, одржавала је окрутна војска. Последњи командант далај-ламине армије имао је 3.500 кметова.
Карма је била оправдање за непоправљиву судбину, а греси из прошлих живота су легитимисали сваку патњу, експлоатацију и окрутност. Богати имају право да буду саможиви и брутални, јер су, како је то недавно рекао далај-лама, “били дарежљиви у прошлим животима”. Бољи живот је могућ само у следећој инкарнацији – уз овако фаталистичку логику тешко је замислити реформе или било какву форму демократије. Вера једина може да отвори пут напред, поправи карму и припреми за савладавање “трновите” стазе између два живота одређена прошлошћу. Зато су рад, секс или исхрана само паузе од живљења захтевне религије, њених скупих и компликованих ритуала.
Тибетанке, нарочито оне из номадских племена, имају јаке црне косе у којима је уплетена гомила црвених корала, жада и разног полудрагог камења које се може наћи уз вододерине по непрегледним пространствима висоравни која је некада била море. Мој најупечатљивији утисак са пута по Тибету је тужна слика жена, са образима љубичастим од живота у мразу, како после ко зна ког ходочашћа, испред манастира у којима су даровале сву уштеђевину, из косе скидају тешке, ретке и лепе украсе и нуде их возачима камиона или зеленашима да би некако отишле кући. Многе на својим лепим главама немају довољно вредности да плате пут. Wихова тела су једина валута којом могу да доплате карту за паузу од окрутне вере.
Пекинг одавно нема илузија о утицају религије на животе Тибетанаца. Ламе морају да се обавежу да свој положај неће користити за политичко деловање, а поред скоро сваког великог манастира је још већа касарна. Али, војска није далај-ламина највећа брига. Са повезивањем Тибета са остатком света, новим путевима и пругом, стигли су припадници Хан народа који чине око 95 одсто становништва пренасељене Кине.
Далај-лама је ову сеобу на Тибет назвао “културним геноцидом”. Кинеске власти пак тврде да само желе да модернизују Тибет, поведу тај “егзотични цвет међу кинеским културама... према цивилизованијем начину живота” и “искорене назадне обичаје”. Неслагање тешко да може да буде веће. Од када се далај-лама прошлог викенда изненада “заразио” вирусом демократије, кинеске комунисте и будистичког вођу уједињује још само љубав према Тибету.




Зоран Ћирјаковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Васпитан сам тако да моје емоције изазивају људи и интеракције са њима. Према новцу не гајим осећања.

Бојан Кришто, досадашњи директор ЈП Аеродром „Никола Тесла“, пошто се нашао на удару јавности због високе плате коју је себи доделио

Прочитајте све мисли

Свет