Osakaćena stvarnost

Hrvatska dnevno sahranjuje petoricu veterana proteklog rata sa Srbima, a država je blizu odluke da uštedi na počastima koje im se odaju. Predsednik Stjepan Mesić izračunao je da se na njihove ukope šalju venci i počasni odredi koji godišnje broje i do trinaest hiljada vojnika. U danima i godinama štednje koji su pred Hrvatskom šef države je zaključio da je krajnje vreme da se konačno izračuna ko je, zašto i u kojoj meri učestvovao u poslednjem ratu, ko je branio zemlju, a ko je u opskurnim okolnostima inkasirao tuđe nesreće. Izjava je izazvala lavinu negodovanja u zvaničnim krugovima Zagreba koji upravo zbrajaju političke bodove posle odluke da se sa Srbijom „sude i tuže” za međusobna nacionalna istrebljivanja. Pa šta košta da košta. Ključajuće nezadovoljstvo nacije izazvali su, po običaju, osamljeni politički plivači. Qudi koji plivaju uzvodno od etabliranih dnevnopolitičkih struja i kojima „zadani” kurs hrvatsko-srpskih odnosa nije prepreka da sagledaju njihovu širu sliku. Na udarna mesta domoljubne „liste za odstrel” prvi je došao ugledni zagrebački advokat Ante Nobilo, poznati haški zastupnik Hrvata osuđenih za ratne zločine. Wegovi istupi u beogradskim dnevnim listovima u Hrvatskoj su izjednačeni sa veleizdajom. Nijednog Vukovarca nije mogla da umiri izjava da je, prema Nobilovim saznanjima, u tom gradu izvršen „mega ratni zločin, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratnih zarobljenika i ranjenika, dok su u Oluji borbene jedinice relativno čisto odradile situaciju”. Nastavak koji svaki hrvatski patriota, pogotovo ako je karijeru bilo koje vrste počeo da gradi baš devedesetih godina, ne želi da čuje, tiče se paljenja srpskih kuća i onemogućavanja povratka srpskog stanovništva. Ante Nobilo to karakteriše etničkim čišćenjem koje je, procenjuje, bliže genocidu nego ratni zločin izvršen nad stanovnicima Vukovara. Drugi na listi „loših Hrvata” bio je ugledni zagrebački matematičar i dugogodišnji zagovornik ljudskih i građanskih prava Zoran Pusić. Wegovo gostovanje na Radio-televiziji Srbije u emisiji koja se bavila međusobnim optužbama Hrvata i Srba za genocid, dobilo je etiketu „građanskog”, a što je u uzavrelom domaćem kontekstu još gore, „anacionalnog” pristupa. Argumentacija optužbi više je nego primitivna. Zašto se jedan Hrvat našao na programima RTS-a, a nije branio „hrvatsku istinu” i „hrvatsko pravo”, nego je pokušao da uvede logičan poredak stvari između međusobnih tužbi za genocid dve susedne države. U hrvatskoj javnosti loše je dočekan i istup istarskog političara Damira Kajina, poznatog po građanskom i kosmopolitskom liberalizmu bez i trunke dnevnopolitičkog oportunizma. Kajin je pozvao Hrvatsku i Srbiju da što pre povuku svoje tužbe pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, jer posle krvoprolića i pravnog debakla u Srebrenici, nijedna neće uspeti da ih dokaže i pravno argumentuje. Genocida je, prema mišljenju Damira Kajina, svakako bilo. I u Hrvatskoj, i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, ali na to niko na vreme nije reagovao niti je kazneno gonio njegove inicijatore i egzekutore. Zato je iluzorno očekivati da haški sud pravde u neizvesnom vremenskom intervalu donese presudu koja će doneti moralnu satisfakciju bilo kojoj žrtvi rata u bivšoj Jugoslaviji. Ukratko, svi u Hrvatskoj danas znaju da proces protiv Srbije neće početi barem još nekoliko godina, da će biti veoma skup i da će na videlo izaći sve prljave strane i svačije krvave ruke od sredine devedesetih godina. Ali će obe nacije ponovo proživljavati ono što su propustile da prežive u ratnim godinama, a što moderna politikologija, sociologija, istorija i psihologija danas „ex-catedra” nazivaju „nacionalnim katarzama”. Reč je o vremenu brižljivo skrivenom pod tepisima balkanskih predvorja Evropske unije, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Vremenu kada su u hrvatsko-srpskim rovovima ginuli „topovska meso”, „biomase”, „otpadi rata” i njegove „kolateralne štete”, kao sadistički eufemizmi nenadoknadivih života pojedinaca koji su svaki lokalni genocid doživeli na sopstvenoj koži. Neki smatraju da se između Hrvatske i Srbije vodi hladni rat koji će zadugo onemogućiti proces detanta. Drugi kao njegove najveće žrtve vide Srbe u Hrvatskoj. Treći se bune što manjina opet ucenjuje većinu, što bi značilo da Srbi u Hrvatskoj u ovom slučaju ucenjuju Hrvate. Upravo zato inicijativa lidera srpske manjine u Hrvatskoj dr Milorada Pupovca o formiranju tima za pomirenje Hrvata i Srba nije naišla na očekivani odjek. Ne samo zato što mnoge podseća na neslavan početak i kraj rada društava hrvatsko-srpskog prijateljstva 1991. godine u Zagrebu, nego i zato što zvanične državne institucije ne vole da ljudi koji danas u Hrvatskoj ne prelaze procenat od 4,5 odsto pokušavaju da govore o onome što ih se neposredno tiče. To je pitanje vlada Hrvatske i Srbije, pitanje zagrebačke i beogradske diplomatije, pitanje hrvatskih i srpskih akademija, pitanje zagrebačke i beogradske pravne i političke nauke. Svi oni će, iza čvrsto zatvorenih kabinetskih vrata, prepisujući tuđe ratne bibliografije, nastojati da reše međunacionalne „kvadrature kruga”, a da se ne umešaju u „trivijalije i banalnosti” koje već osamnaest godina defiluju pred očima osakaćene hrvatske i srpske javnosti, stvarnosti koja nikada nije uspela se probije ni do visoke državne politike, ni do visoke političke nauke koja izviruje ispod njenih skuta. Svi „luzeri” proteklog rata i pravne bitke za njegovu reinterpretaciju za zvaničnu politiku i zvanično javno mnjenje u Hrvatskoj odavno su prestali da budu ljudi od krvi i mesa. Svode se na onih pet sahrana dnevno ratnih veterana koje je pominjao predsednik Hrvatske Stjepan Mesić.