Argentina, tako blizu, a mnogo daleko

Ta bi se krešteća tvrdnja sigurno odlično plasirala na naslovne strane medija. Ali, teško da će građani Srbije spontano izaći na ulice. “Vrlo sumnjam u spontanost jako masovnih protesta. Za masovne proteste je potrebna logistika. To mora da dođe odnekud. Ne verujem da su tako neki narodni protesti mogući kao grom iz vedra neba”, kaže za NIN izvršni direktor CeSida Marko Blagojević. On ima iskustva sa studentskim protestima iz prethodne decenije. A još teže da bi tim protestima povod mogao da bude hleb nasušni. Oni koji su bez hleba i bez inicijative su. Srbija ne pamti generalni štrajk i socijalnim razlozima motivisane nemire. Oni koji su pri inicijativi, nisu baš bez hleba i na smetnji su im sofisticiranije stvari. Svi veliki protesti u Srbiji bili su – politički. “Može da bude apsurdno, ali našeg čoveka je mnogo lakše motivisati na politički protest, nego na protest iz ekonomskih razloga”, kaže za NIN sociolog Srećko Mihajlović. Tu bi se negde moglo tražiti objašnjenje za neverovatnu činjenicu da je besramni pokušaj Vlade Srbije da sve svoje promašaje pokrije direktnim dranjem leđa onima koje je tranzicija već odrala, za 48 sati srušila takozvana javnost, a u stvari novinari. Vlada nije iskoristila svoj uticaj u medijima da sve to spreči, nego se povukla pre nego što je naljutila one “kojima ide relativno dobro” i sad percipiraju da “to dobro počinje da im se smanjuje” (sociolog Srećko Mihajlović). Fascinacija vladajuće garniture marketingom nije u celoj stvari odigrala malu ulogu. Ostale zakulisne detalje saznavaćemo kad se trenutno vladajuća koalicija posvađa. Uključujući i odgovor na pitanja da li je isti čovek zalegao i iza mera i iza njihovog povlačenja, kako pola u šali, pola u zbilji spekulišu pobunjeni novinari. Dakle, koga je najviše ekonomski pogodila uznapredovala kriza u Srbiji? I ima li organizovane snage koja bi nezadovoljne građane mogla da izvede na ulice i to nezadovoljstvo politički kapitalizuje? “Tip krize i tip naših građana koji su izloženi krizi je takav da ne treba očekivati velike nemire, velike proteste, naročito organizovane. Jednostavno, postoji pravilo koje kaže: kada je kriza totalna, a mi smo u totalnoj krizi već dve decenije, onda ljudi ne reaguju putem protesta nego povlačenjem u sebe, traženjem individualnih rešenja, prepuštanjem sudbini”, kaže Mihajlović. On smatra da su tekućom krizom ugroženi apsolutno oni koji žive oko granice bede ili ispod nje i da njihovu reakciju ne treba očekivati. “Do protesta, do velikih demonstracija dolazi samo u slučaju relativne deprivacije, kada ljudima ide relativno dobro i to počinje da se smanjuje. Ako se pređe ta neka granica, ako oni iz te relativne deprivacije uđu u apsolutnu deprivaciju, onda je sa pravim protestom gotovo.” Sagovornici NIN-a nisu saglasni niti uvereni oko primenljivosti argentinskog recepta iz 2001. godine na Srbiju, neki od njih priznaju da im pozadina tamošnje spontanosti nije najbolje poznata, a Blagojević sumnja da je naš mentalitet dobra podloga da do takvih nemira i u Srbiji eventualno dođe i ostaje pri uverenju da spontanih masovnih protesta nema. Ukratko, i jedan i drugi sagovornik sumnjaju da postoje uslovi da u Srbiji do protesta dođe, s tim što Mihajlović pre veruje da bi moglo doći do spontanih nego do organizovanih protesta, a Blagojević spontane ne priznaje. Ipak, ko bi nastupajuće pogoršanje socijalno-ekonomskog stanja mogao politički da kanališe i kapitalizuje? POLITIČKE STRANKE: Situaciju bi mogle da kapitalizuju naravno samo opozicione stranke. Ali, “nemamo tako uglednih političkih stranaka”, kaže Mihajlović. “Političke stranke se faktički ne interesuju za građane. Wihov interes za građane je samo interes za birače i to se dešava samo u vreme izbora i izborne kampanje. Mada bi opozicione stranke mogle da pokušaju da kapitalizuju eventualna razbijanja izloga, krađe, takve nemire.” Blagojević je sve manje uveren da u Srbiji uopšte postoji snaga koja bi imala pravi motiv da pogoršavanje socijalno-ekonomske situacije iskoristi za poziv građana u masovne ulične proteste. “Političke snage koje se odlučuju na takav vid političke aktivnosti najčešće su snažne političke snage koje ili iz nekog razloga nisu zastupljene u institucijama sistema ili u tim institucijama nemaju mogućnost da artikulišu svoje političke interese. Takvih snaga kod nas nema. Recimo, da kod nas izborni sistem favorizuje stranku na vlasti tako da neka vrlo snažna politička snaga ostaje van institucija, onda je ulica tu jedina alternativa”. Blagojević sumnja da opozicione stranke u Srbiji uopšte imaju moć da građane pozovu na proteste čak i kad bi same imale pomenuti politički motiv. Naime, nisu te snažne političke snage o kojima on govori. “Radikali su imali tu moć dok su još bili jedinstveni. Sad su se ipak razišli i to u odnosu dva prema jedan, a taj odnos nije bogzna kako povoljan. Da su naprednjaci preuzeli 90 odsto podrške koju je nekada imala Srpska radikalna stranka, to bi bila druga stvar”. Ipak, NIN-ovi sagovornici napominju da radikali ni kad su bili u moći nisu mnogo bili skloni ulici. SINDIKATI: Sindikati su potencijalno najveći politički protivnik političkim strankama i one se nisu bez razloga trudile i uspele da ih razbiju i svedu na beznačajnu meru. Sa time se slažu svi NIN-ovi sagovornici uključujući sindikalne aktiviste i rukovodioce. “Sindikati se nisu ni formirali zato što je sistem bio dovoljno jak da se tome suprotstavi. Političkim partijama su sindikati neposredni konkurent, ili mogu u jednom trenutku da se pretvore u neposrednog konkurenta”, kaže Blagojević. “Sindikati su na nesreću bez dovoljno moći, osim onog dela koji je važan za državu kao vlasnika. Sem srednjoškolskih nastavnika, lekara, medicinskog osoblja, ovih sa strujom, mi imamo jedino taksiste i ove vlasnike kamiona, koji su se konačno javili negde u Srbiji, što mene pomalo plaši, jer, sećate se Čilea i Aljendea koga su srušili upravo ti sitni privatnici, a ne neke tamo državne službe. Izvan državnih službi, sindikate imamo samo kod taksista i vozača”, kaže Srećko Mihajlović. U Srbiji je sindikalno organizovana oko polovina zaposlenih. Neki od njih ne znaju tačno u kome su sindikatu, tvrde sami sindikalni rukovodioci. Savez samostalnih sindikata Srbije svojevremeno je smatran prostom transmisijom socijalističkog režima, pa se u vreme postojanja sudova udruženog rada objavljivao podatak kako su radnici većinu sporova pred tim sudom dobili a kako ih u većini sindikat nije podržao. Teško da ima građanina koji bi omašio u odgovoru na pitanje kojoj političkoj liniji su pripadali Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost i Asocijacija samostalnih i nezavisnih sindikata. Da su ova dva sindikata imala svoj ozbiljan doprinos političkoj borbi protiv Miloševića nema nikakve sumnje. Nisu uspeli da potisnu SSSS sa čelne sindikalne pozicije. ASNS je odmah po pobedi DOS-a na izborima imao u Narodnoj skupštini poslanika, a u vladi ministra rada Dragana Milovanovića. Ranka Savić, sadašnja šefica ASNS, strašno se nervira na ponovno pominjanje Milovanovićevog ministrovanja. Sem što tvrdi da je to praksa i u Evropi, da sindikalni rukovodioci postaju ministri rada, pa ih je ona poslednji put kad se tim bavila nabrojala 27-28, Savićeva podseća i na drugi slučaj koji se nedovoljno pominje: “Slobodan Lalović je direktno iz radnog odnosa u UGS Nezavisnost došao za ministra rada. Što me to ne pitate.” Prema informacijama Ministarstva za rad i socijalnu politiku, u Srbiji je registrovano 26.000 sindikalnih organizacija, a tri ključne republičke organizacije su ne samo duboko podeljene nego i zakrvljene u oštroj konkurentskoj borbi za reprezentativnost, odnosno, kako neki od sindikalista tvrde, materijalnu naklonost države. “Ja ne mogu da se složim ni da je ovaj sindikat koji predvodim, ni da tvrdim da su ova druga dva sindikata bliski nekoj političkoj stranci. Sigurno nisu. Ali nema nezavisnosti sindikata ukoliko ste vi na plaćenim funkcijama u vladi, tada ste generalno prema vladi popustljiviji, dilujete sa vladom. Ne govorim vam ja ovo napamet, pa mislim, ne mogu sve da vam kažem. Ali po osnovu reprezentativnosti ova dva sindikata su članovi Socijalno-ekonomskog saveta i za rad u tom savetu od države su prošle godine dobili po 8 miliona. Kad vam neko daje novac, kad imate mogućnost da opet dobijete novac, pa kako ćete vi sad skakati na njih. Ja sam to i njima samima rekla. Svi govore bio je Milovanović, a SSSS sad po sudskoj odluci vraća pare od dnevnice solidarnosti iz 1999. godine. Što to ne kažu?” Mada će i van zakrvljenih sindikata biti sagovornika koji tvrde da je stvarno po zakonu reprezentativan samo jedan sindikat, istina je da po istom tom zakonu oni sindikati koji su jednom uspeli da steknu tu reprezentativnost odlučuju o priznavanju reprezentativnosti svakom narednom kandidatu. Ranka Savić tvrdi da ASNS pred sudom osporava reprezentativnost UGS Nezavisnost. Sem oko reprezentativnosti, sindikati se spore i oko sindikalne imovine. I ne samo da se spore nego se ne slažu ni oko toga da li je taj spor okončan ili nije. Qubisav Orbović, šef Saveza samostalnih sindikata Srbije, tvrdi da oko imovine i nema nikakvog spora, Ranka Savić ne da ni zuba obeliti. Ona tvrdi da nerešeno nasleđe sindikalne imovine ide naruku SSSS, da je baš toj finansijskoj potpori zahvaljujući uspeo da ostane dominantna sindikalna organizacija. “Oni samo u Domu sindikata imaju preko 20.000 kvadrata prostora od kojih za potrebe sindikata koriste samo oko 1.000. Sve ostalo daju u zakup. Znate kolike su to pare. Tim parama oni plaćaju sindikalne aktiviste po preduzećima, a znate kako radi i gine taj što ga plaćaš?”, ljuta je Savićeva. Sem što ih je na sve načine uništavala sva sila političkih stranaka (“nema sindikata kad radnički pokret ne postoji, Milošević je radnike pretvorio u ratnike, a sankcije i sve što nam se desilo su taj pokret konačno uništile”), sindikati su se uništavali i sami. Pa su se krajem 2003. godine novine zabavljale velelepnom kućom sindikalnog rukovodioca na mestu ministra rada Dragana Milovanovića, a Savićeva sad tvrdi da ona ima šta da kaže i o načinu bogaćenja funkcionera ostala dva sindikata: “Sem što dobijaju nadoknadu u visini prosečne plate za rad u Socijalno-ekonomskom savetu, lepo su se smestili u velikom broju upravnih odbora i tu dobijaju po 80.000 do 100.000 dinara.” Razjedinjeni sindikati upravo se dogovaraju oko zajedničkih protesta 29. aprila. Savićeva misli da je minut posle 12 za renesansu sindikata. Taj dan nije daleko. I tada će se videti koliko su sindikati za tu renesansu spremni. Zasad se ne zna ni šta je cilj ni šta ključni zahtev tog protesta, sem da upozori vlast. STUDENTI: U Ministarstvu za omladinu i sport nisu NIN-u mogli iz prve da kažu koja je trenutno najveća omladinska ili studentska organizacija u Srbiji. Pošto se po medijima ne pominje nijedna. A i stranke su iz faze ejdžizma i “više vlasti mladima” prešle u jednu mirniju fazu u kojoj im mladi više nisu prioritet. A ni činjenica da je njihovo učešće u ukupnoj populaciji procentualno sve manje ne ide naruku stranačkom političkom interesu. Tako da nije teško zaključiti da nema ni omladinske snage koja bi nekim nemirima mogla da kazni “socijalno odgovornu vladu” za socijalnu kataklizmu koja Srbiji preti. “Više ne postoje studentske organizacije na način iz devedesetih godina. Prvo, ni tada nisu postojale jače studentske organizacije, prva jaka ne studentska nego omladinska organizacija bio je Otpor. Pa ni to nije bila organizacija nego pokret, nikao za vreme protesta 1996-1997. godine”, kaže Blagojević. Ali, tada su, kaže Blagojević, postojali vrlo konkretni povodi za proteste. “Ova kriza za omladinu očigledno nije povod. Možda je suviše apstraktna. Devedesetih godina su postojali vrlo konkretni povodi za proteste. Ali, ajde da se ne lažemo, svi ti protesti omladine poticali su iz stranaka”, najzad prelama Blagojević. “Šta je povod, ne mora da bude bitno”, kaže Srećko Mihajlović. “Ali manifestacioni oblik protesta kod nas je uvek politički. Qudi shvataju da se kod nas samo preko politike menja položaj. Nažalost”. Kamiondžije, gde ste da ste Sa kamiondžijama se nije igrati. Kako kaže Srećko Mihajlović, jedne su kamiondžije srušile Aljendea, a o sindikatu onih američkih – timsteri – snimljeni su filmovi i napisane mnoge knjige. Tek taj nije poznat po dobru. Samo po toj slučajnoj analogiji, ni NIN-ove sagovornike ne raduje što su udruženja kamiondžija posle taksista najorganizovanija u Srbiji. Ali nećete verovati, i kamiondžije su podeljene. Na jedno udruženje u Vojvodini, kome je na čelu Neđo Mandić, vlasnik Partner transa, i na druge koncentrisane na liniji Čačak-Kraljevo-Užice-Kragujevac. Prema NIN-ovim informacijama, u prvom su okupljeni prevoznici iz Vojvodine i oni doseljeni iz Bosne i, budući veštiji od svojih konkurenata, oni su još 2001. “svojim autoritetom i uticajem” za sebe ostvarili neke pogodnosti koje ovo drugo srbijansko udruženje smatra monopolističkim. Prevoznici sa poteza Čačak – Kraljevo – Užice, to su oni što su neki dan blokirali saobraćaj kod Preljine. Pošto im prvi pokušaj da stvari poprave u svoju korist 2004. godine nije uspeo. I jedno i drugo udruženje je dosta čvrsto organizovano. Samo što je ovo iz centralne i zapadne Srbije manje, i okuplja oko 200, a ono vojvođansko-bosansko oko 800. Vojvođani su krupniji prevoznici i, kažu NIN-ovi sagovornici, veštiji u profesiji. Ma šta to značilo. Zanimljivo da sem ova dva udruženja postoji i treća grupa kamiondžija nad kamiondžijama. „To su oni što imaju neke velike poslove, recimo sa US Steel-om, to je Srboeksport, pa Tomašević. Wih je par, svuda su prisutni, malo se prave važni.” TAKSISTI Ne dok sam ja tu Tokom 2001. godine vlada DOS-a je nekoliko puta, recimo kod snabdevanja gorivom, privilegovala taksiste, ne krijući pri tom da su je oni za vreme protesta 2000. godine „i te kako zadužili”. Milivoje Armuš, jedan od najpoznatijih šefova inače brojnih taksi udruženja, neće ni da čuje da su taksisti bilo kada i u bilo čiju korist učestvovali u bilo kakvim protestima. „Toga nije bilo, niti će biti dok sam ja tu.” Taksisti se, po njegovim rečima, na javne proteste odlučuju samo kad je ugrožena njihova ekonomska moć, kad im je ugrožena profesija, nikakvim drugim povodom i ciljem. „I 2000. godine je to samo bila naša socijalno-ekonomska borba.” On naravno priznaje da je svestan moći taksista, kojih u Beogradu ima oko 8.000, da očas blokiraju grad i ne krije da taksisti kad su svojim položajem nezadovoljni na to vrlo računaju. Ali političke namere, navodno, nikad nemaju. Ako se neka politička posledica zgodi, to se samo ima zahvaliti slučaju. U Srbiji postoji veliki broj taksi udruženja i, po rečima Armuša, dobro sarađuju. Imaju i dobar sindikat: Sindikat taksista i autoprevoznika „Nezavisnost”. Ali i među taksistima postoji raskol: na one legalne i divlje. Zbog tog raskola i, kako Armuš kaže, „potpuno nakaradanog Zakona o bezbednosti saobraćaja” taksisti se spremaju za proteste. Ali, kao uvek, bez politike. Što ime njihovog sindikata i garantuje. Pad zaposlenosti i mase plata Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupan broj zaposlenih u Srbiji u februaru 2008. godine iznosio je 1.986.148, a u februaru 2009. se smanjio na 1.986.148. Pri tome je broj zaposlenih u vanprivredi tokom oktobra, novembra, decembra 2008. godine kao i januara 2009. godine rastao i u februaru 2009. iznosio 424.260 zaposlenih, dok je u privredi broj zaposlenih tokom istih meseci neprekidno padao, pa u februaru 2009. iznosi 978.899. Prema statistici u maloj privredi se broj zaposlenih uglavnom održao na istom nivou. Što se plata tiče prosečna mesečna neto zarada u februaru 2009. godine realno je za 1,8 odsto veća od prosečne mesečne neto zarade u februaru 2008. godine. Ali masa isplaćenih plata je za isti period realno pala za 3,6 odsto, a broj zaposlenih za 5,3 odsto.