Bežali smo od jeftine slave

Koncert evergrin muzike, Proleće u Beogradu, na kome će, po rečima Dušana Jakšića, nastupiti „reprezentacija stare garde koja je ovde nekada nešto značila“, biće održan u četvrtak, 21. maja u beogradskom Domu sindikata. Pored Jakšića, publika će imati priliku da pozdravi Lolu Novaković, Mikija Jevremovića, Biseru i Senku Veletanlić, Zafira Hadžimanova, Radmilu Karaklajić, Đorđa Marjanovića, nezaboravnu generaciju koja je šezdesetih prošlog veka harala Jugoslavijom i svetom, a čiji se hitovi i danas pamte. „Uvek vas obraduje kada shvatite da niste zaboravljeni i da još uvek postoje ljudi koji misle na vas“ – kaže za NIN Dušan Jakšić. „Današnja generacija je ipak proistekla iz naše. Razume se, to što oni pevaju i sviraju je drugi stil, ali ’drugi’ onoliko koliko je i vreme u kome smo stvarali bilo drugačije.“ Koga smatrate svojim naslednicima? - Imate mnogo rokera koji neće da nas priznaju za „očeve“. Ali, ne vredi im; to se ne može promeniti. Ko je izuzetak? - Toše Proeski je bio svetski pevač, bogomdani talenat i velika je šteta i tuga što je tako nesrećno završio. Iako smo imali vrhunske interpretatore – Arsena Dedića, Terezu Kesoviju, Vicu Vukova, Dragana Stojnića, Lolu Novaković – nisam siguran da je i u moje vreme bilo pevača sa takvim vanrednim kvalitetima. To važi i za Zdravka Čolića, ako hoćete. Šta podrazumevate pod „političkom nemogućnošću da se odvojite od generalne linije“ koja vas je ograničavala? Iako nije bilo čvrstih pravila, politika je u to vreme nastojala da kontroliše sve delove društvenog života, pa i muziku. Kako je vreme odmicalo, zabavna muzika se razmahivala, oslobađala se političke kontrole... Ali - šta niste mogli, šta vam je zabranjivano? - Najviše cenzure je bilo u tekstovima. Neki su stradali. Mislite na Vicu Vukova? - Početkom sedamdesetih, u vreme tzv. maspoka, Vice Vukov je stradao ne zbog muzike, nego zbog toga što je bio hrvatski nacionalista. Želeo je hrvatsku državu. Bili smo odlični prijatelji, dobro se slagali, ali smo uglavnom izbegavali da razgovaramo o politici. Znao je da bude isključiv, da o Srbima ponekad govori sa dozom netrpeljivosti. Vice, ja sam Srbin! – upozoravao sam ga. „Ti si drugo!“ – odgovarao bi. Ne znam šta je to „drugo“. Raduje li vas, jeste li ponosni kada vidite da mladi pevači obrađuju neke od vaših starih pesama? - Jesam i radujem se kada to čujem. Nažalost, dugo ne postoji ništa novo, originalno. Mi smo se trudili, imali značajne interpretatore koji su bili popularni i u Evropi: Lola Novaković, Dragan Stojnić, Đorđe Marjanović... Kako je izgledalo u to vreme biti zvezda? - Ne kao danas. Bili smo cenjeni, uvažavani, grozili smo se skandala, popularnosti po svaku cenu, bežali od jeftine slave. Trudili smo se da naklonost publike zadobijemo pre svega kvalitetom pesama, načinom izvođenja, brojem prodatih ploča... Koliko ste ploča prodali? - Imao sam dve zlatne i četiri ili pet srebrnih ploča. Šta to znači? - Zlatna - stotinu hiljada, a srebrna pedeset. Na njima su bili hitovi Tamo daleko, Čerge, Beograde, Sve moje jeseni su tužne, Julijana... „Tamo daleko“ se mogla naći na ploči? - Jeste, iako su me opomenuli da izbegavam ono – tamo je Srbija. Ko vam je rekao da to izbacite? - Ne bih da pominjem imena. Čelni ljudi PGP-a i Radio Beograda su dobili nalog „odozgo“. I, da li ste pevali? - Pevao sam – živeo moj rodni kraj, sve dok me, tokom jednog od koncerata koje smo šezdesetih godina priređivali Titu u Karađorđevu, Slobodan Penezić Krcun nije propisno izgrdio: „Duško, šta radiš?!“ - viknuo je. „Pevaj u originalu! Zašto se stidiš?!“ Krcune - odgovorio sam – ne smeta meni; tako su mi rekli da pevam. Bili smo na „ti“. „Ma, ko ti je rekao, sunce mu njegovo?!“ Bio je jako besan. Kasnije sam se oslobodio. Tito nije reagovao? - Ne, nije se time bavio. Mi Srbi smo se uvek trudili da budemo „veći katolici od pape“. Sve smo cenzurisali, pokušavajući da se ne zamerimo, da se dodvorimo drugima... Kako je uopšte došlo do toga da pevate Titu? - Za te stvari je bio zadužen direktor Jugokoncerta, Bruno Bekić. Okupio bi nas – i Srbe i Hrvate i Slovence – i odveo kod Tita. Da li je Tito imao posebnih želja, šta je tražio da mu pevate? - Vu plavem trnaci, što bi značilo – u modrom trnju, kompoziciju Ivana Prejaca. Divan tekst, čudesna melodija. Edvard Kardelj je voleo – Mirno teku rijeke, koju smo izvodili Vice Vukov i ja. I Aleksandar Ranković je bio prisutan? - Dobro ste ga pomenuli! Koča Popović i Aleksandar Ranković su imali najbolji odnos prema nama. Uvažavali su nas, dočekivali sa najvećim poštovanjem... Često je znao da nam pokloni i po nekoliko fazana. Moja žena je to sjajno znala da spremi. Ranković nikada nije imao posebne muzičke želje, ali je među nama bilo pevača koji su pokušavali da ga razgale insistiranjem na šumadijskom repertoaru. Međutim, nikada nisam primetio da je Ranković time bio posebno dirnut, da mu je prijalo. Bio je Jugosloven, sa malo naglašenim srpstvom. Mada - šta to znači?! Pa, Stevo Krajačić je bio mnogo više Hrvat nego što je Ranković bio Srbin. I Krajačić je često dolazio u Opatiju, na festival, tražio da nas pozdravi... Bio je prijatan čovek... Jeste li bili član SKJ? - Jesam. Pošto je moj najstariji brat u aprilu 1943. streljan u Jajincima... Bio je komunista? - Ne, bio je nacionalista i monarhista. Kao radiotelegrafista, održavao je vezu sa štabom Draže Mihailovića i Intelidžent servisom. Uhapšen, jedno vreme je proveo u Gestapou. Kasnije je prebačen na Banjicu i streljan 1943. Celo moje opredeljenje je na neki način bilo time obeleženo – zbog toga sam morao da uđem u SKJ. Drugi svetski rat ste proveli u Beogradu? - Jesam. Rođen sam 1927. godine u Karlovcu, u Hrvatskoj, ali su se roditelji, kada mi je bilo osam meseci, preselili u Beograd. Imao sam četrnaest godina kada je rat počeo, a kasnije sam, iako moju generaciju nije obuhvatala mobilizacija, kao dobrovoljac otišao na Sremski front... Glumu sam upisao 1949, kod profesora Bojana Stupice, čiji su asistenti bili Branko Pleša i Stevo Žigon. Stupica je bio veliki čovek, sjajan umetnik. Kasnije sam glumio kod njega u JDP-u, Narodnom pozorištu... Bio sam početnik i srećan ako mi Bojan dodeli neku malu, sporednu ulogu. Repertoar JDP-a su nosili Jozo Laurenčić, Strahinja Petrović, Marija Crnobori, Mira Stupica, Milivoje Živanović... Predavao mi je i Tomislav Tanhofer i na kraju Viktor Starčić. Veliki ljudi i pedagozi. Da li žalite što ste svoju glumačku profesiju na neki način zanemarili? - Verovatno vam tako deluje. Predstave i mjuzikle u kojima sam glumio - Moja ljupka dama ili Čovek od la Manče – pratila je publika u pozorištu, a pevanje, zahvaljujući televiziji, milioni ljudi. Gluma je, prirodno, gubila bitku. Međutim, nije mi žao. Imao sam lepu karijeru, stekao dosta prijatelja, živeo u velikoj i lepoj zemlji... Danas su mnogi ljudi nostalgični prema tom vremenu. Imaju li razloga? - Imaju, naravno. U Jugoslaviji smo svi imali svoj prostor i mogli po svetu slobodno da šetamo, što je za nas umetnike bilo jako važno. Na turnejama, čim bismo rekli – Jugoslavija, ljudi bi se oduševili: A, Tito! Po njemu su nas identifikovali. Kako danas ocenjujete Tita? - Bio je izuzetan čovek, velika ličnost koju su respektovali od Amerike do Japana. Sve zemlje, svi režimi i to nije bilo slučajno. Istorija će reći konačnu reč, ali sam siguran da će Tito biti zapamćen kao jedan od najvećih političara svog vremena... Sećam se da nam je u Karađorđevu jednom na klaviru izveo LJubavni san Franca Lista. Kako je zvučalo? - Sasvim pristojno. Ne kao profesionalni pijanista, ali je bilo prilično dobro. Istina, niko nije imao hrabrosti da ga pita: Druže maršale, gde ste to naučili, ali... Takvo je bilo vreme... Samo je Titu polazilo za rukom da ove narode, povezane i etnički i istorijski i kulturno, uprkos svim njihovim razlikama, drži pod kontrolom. Videli ste šta se kasnije dogodilo... Posle rata, raspada zemlje, zločina, nacionalizama, možda je potpuno logična stvar ovakav slom vrednosti, neestetika... I turbo folk? - Ta vrsta muzike je sramota za ovaj narod. Imamo mnogo više talenta i potencijala... Ne može turbo folk da bude reprezent našeg duha; on je samo jedna u nizu nevolja koja nas je snašla. Da li ste tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije poremetili lične odnose sa nekim od prijatelja? - Ne volim da govorim o tome. Znate, neki od tih ljudi odavno nisu među živima... Negde pred početak rata, pozvao me je Bojan Adamič da pevam u Žeči, mestu kod Maribora, gde sam sreo mnogo kolega Slovenaca. Vrlo sam se razočarao kada su mi neki od njih rekli: „Izvini, ja ne vlem po srpski“. Sad ne znaš srpski, a do juče si ga govorio kao bela lala! – pomislio sam. Bilo je i drugačijih primera. Lado Leskovar je, na primer, bio i ostao divan čovek. Biće gost na ovom našem koncertu, Proleće u Beogradu, i jedva čekam da ga vidim. Kada se danas pomene Beogradsko proleće, kakve to emocije kod vas izaziva? - Najlepše. Međutim, Beogradsko proleće više ne postoji. Verovatno je to u skladu sa onim što je, po mom mišljenju, jedna od najvećih mana nas Srba – odbacujemo tradiciju, a nismo u stanju da napravimo adekvatnu zamenu. Videli ste Marka Kona: on je simpatičan, ali njegova pesma nije za Evroviziju. Taj „pesmuljak“, kako bi rekao Brana Crnčević, melodijica je nevelikog dometa i značaja i zato nije ni imala nikakvu šansu. Da je vredela, ušla bi u finale. Nema tu zavera ili protekcije. Cipela je pesma za kabare... Ne mislite li da nas možda i ona upozorava na to kakvi su nam kriterijumi i gde se trenutno nalazimo?!