Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   21.09.2019. 10:24
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Политика
Друштво
Свет
Одјеци
Људи
Цитати
Недељник
Култура
Фељтон
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Хипократија
Језик
Постекологија

 

Свет


Компас за промене

Локални избори у Хрватској су показали докле је стигло социјално и грађанско буђење нације, а колико су и где још јаки остаци рата из деведесетих година

Локални избори у Хрватској суочили су нацију с већ познатим парадоксом. Владајућа Хрватска демократска заједница сматра да је надмудрила опозицију, а њени политички опоненти нису се убедљиво уживели у улогу изборних победника. Странка премијера Иве Санадера је већ у првом изборном кругу изгубила власт у четири најјача града Хрватске – Загребу, Сплиту, Осијеку и Ријеци. Други круг донео је нови дебакл званичне страначке политике, губитак власти у Дубровнику и Вуковару. Главни град Хрватске је и у трећем мандату остао у рукама социјалдемократског градоначелника Милана Бандића, Сплит је прешао у руке рудиментарног предузетника, власника ланца самопослуга Жељка Керума. Осијек је остао веран десним опцијама, али га уместо досадашњег шефа Хрватске странке права Анте Ђапића, сада води страначки друг одбеглог осуђеника за ратне злочине Бранимира Главаша, Крешимир Бубало. Ријека је показала традиционалну везаност супротним политичким и идеолошким опцијама, па је и даље у рукама градоначелника Војка Оберснела из Социјалдемократске партије која је овде уживала симпатије бирача још од деведесетих година, супротстављајући се тврдој националној реторици тадашње Хрватске демократске заједнице и покојног шефа државе Фрање Туђмана. Губитак власти у Дубровнику у сузама је дочекала досадашња градоначелница из ХДЗ-а Дубравка Шуица, а победу је однео кандидат либералне и социјалдемократске опозиције, дубровачки лекар др Андро Влахушић. Прво што је обећао било је да неће бити реваншизма према ранијој градској власти. Нови градоначелник Вуковара, социјалдемократа Жељко Сабо, својим суграђанима је обећао понизност, уместо бахатости какву је раније показивала власт хадезеове и правашке деснице у „хрватскоме Стаљинграду“...
Прве анализе резултата локалних избора у Хрватској показују да у њима нема много изненађења. Чињеница да је владајућа Хрватска демократска заједница победила у импозантном броју жупанија у Хрватској, није разлог за славље. Она само показује опште место које власт настоји да прикрије: да је реч о партији изниклој на популизму деведесетих година која, упркос козметичким променама, остаје странка средње и ниже образованог слоја руралних делова Хрватске. Њена ранија хушкачка реторика је до извесне мере манипулисала бирачима у пограничним деловима земље са Србијом, а овдашњи интелектуалци су јој прилазили због опортунизма и идеалистичког доживљавања недосањане националне ренесансе. Кад се томе дода евроскептицизам који опет влада у Хрватској, уз снажан утицај загребачког Каптола који је бирачима, мимо свих узуса понашања, поручио да не гласају за оне који су против традиционалних вредности (што год то значило у дневној политици!), јер „атеисти желе заташкати партизанске злочине и затрти хрватску државу“, онда је јасно да изборна пасторала коју је јавности понудила актуелна власт не сеже даље од првог зеленог брежуљка и првог црвеног звоника локалне црквице у околини неког од већих градова који су се определили за националну опозицију. Изненађење донекле представља победа опозиције на крајњем истоку и крајњем југу Хрватске, у Вуковару и Дубровнику. Социјалдемократија нипошто није била опција о којој су протеклих дванаест година размишљали становници Вуковара чију је трагедију годинама успешно капитализовала владајућа партија. За овај град увек су биле резервисане националне опције, тврда десница, изнуђене коалиције с мањинама из српских странака, снажна везаност за ратне трауме, свакодневни живот ухваћен у неколико надреалистичких слика новинарских објектива – големо градско гробље са паркиралиштем препуним БМW-а, „аудија“ и џипова загребачких регистрација из којих повремено излазе високе државне делегације, градска пијаца са национално ексклузивним кафетеријама у којима се добро зна ко, где и зашто пије каф(в)у. Уз носталгично дунавско шеталиште, делимично означено словом „У“ са католичким крижем утиснутим у асфалт, а делимично омеђено са четири ћирилична слова „С“. Нови градоначелник једне од најстрашнијих „колатералних штета“ протеклог рата у Хрватској, Жељко Сабо, у свом политичком речнику зато није могао да пронађе бољу реч од понизности и да ју понуди свим становницима Вуковара који су гласали за њега...
Загребачки градоначелник Милан Бандић определио се за супротну вербалну еквилибристику. У постизборној поруци грађанима националне метрополе описао се као човек који је патолошки заљубљен у Загреб! Социјалдемократа кога чак и неки загребачки политолози, неочекивано приземно, називају „црним Милетом“, на овим изборима је показао завидну количину популизма, мимикрије и хипокризије. Мада се на великом слављу приређеном у част изборне победе на новозагребачком језеру Бундек назвао истинским социјалдемократом, његове везе са националном десницом јаче су но икада. Изборе је у другом кругу добио управо захваљујући гласовима бирача владајуће Хрватске демократске заједнице, како би се из спектра градоначелничких опција што сигурније елиминисао декан Правног факултета у Загребу, др Јосип Крегар, заговорник обнове средњег слоја у Хрватској и грађанских традиција њеног главног града. Бандићева победа била је и опомена страначком шефу хрватске Социјалдемократске партије Зорану Милановићу, да ни не покушава да пацификује десна скретања „црног Милета“, јер ће га то коштати позиције у странци и изборне победе у главном граду Хрватске. Па је тако Милан Бандић и ове године развеселио поклонике ксенофобног певача Марка Перковића Томпсона који је новим концертом на главном загребачком Тргу бана Јосипа Јелачића, у дан изборне тишине окупио четрдесет хиљада људи. Као и претходне године, прослављао се Дан Загреба... Од концерта се оградио и Бандићев противкандидат др Јосип Крегар, али и страначки шеф Зоран Милановић. Томпсонов концерт је на истом месту и на исти дан прошле године платио загребачки градски буџет, а Милан Бандић се ове године „оправдао“ ускраћивањем пара. Град је издао тек дозволу, а концерт „црног Марка“ организовале су и платиле организације ратних ветерана. Томпсон је каснио сат времена, али га је бројна публика верно чекала на пљуску. Киснули су у црним мајицама и капама са усташким обележјем, али су зато захвално дочекали песму „Чавоглаве“, ратну химну Туђманове Хрватске која је и овај пут почела ускликом „За дом спремни!“ Од свих људи који су том приликом на Тргу бана Јосипа Јелачића узвикивали „У бој, у бој!“, приведена су тек три малолетника и једна времешна госпођа. Носили су усташке симболе и тиме, објашњено је у полицији, нарушили јавни ред и мир. Инспектор Јосип Гашпарац који је прошле године због покушаја хапшења Томпсона за изазивање верске, националне и расне мржње добио отказ, у међувремену је враћен на посао, али је ове године у време одржавања новог Томпсоновог концерта добио „слободан дан“...
Загреб је свој дан традиционално прославио и великим концертом домаће филхармоније у дворани „Ватрослав Лисински“, где је градоначелник Милан Бандић такође мирно и занесено слушао Никола Паганинија и узбуђујући шпански „капричо“ Николаја Римског-Корсакова. А онда је отишао и до Трга бана Јосипа Јелачића. Јер му је то била пречица до „Каменитих врата“ загребачког Горњег града где је као добар католик упалио свећу. И они одгоре и они одоле одговорили су му позитивно. Као и неки од бирача српске националности који су ових дана на своје кућне адресе добили дирљив излив политичке демагогије из пера Милана Бандића. Позвао их је да гласају за њега, јер су припадници националне мањине, а он је, пише, дете из Босне и Херцеговине и добро зна како је то кад се морају „трпјети увреде и омаловажавања“. Што говори о ретком степену политичке некултуре и незнања. Јер имплицира да су сви грађани хрватске метрополе српских презимена у овај град дошли из Србије, као што је Милан Бандић стигао из Босне и Херцеговине. А он ће им као градоначелник то „опростити“, јер зна како им је. Грађане Загреба рођене у Загребу и Хрватској градоначелник није ни помињао. Јер му, упркос српским презименима, нису били важни у збрајању изборних бодова. Па је загребачка космополитска конгломерација свог „црног Милета“ у другом изборном кругу изабрала на крајње бизаран начин – уз припомоћ подсећања на нехрватско порекло доброг дела бирача и поклике „За дом спремни!“ певача „камених хрватских гена“ Марка Перковића Томпсона.
Посебна су прича избори у Книну и околини. У време одржавања првог изборног круга, полиција је са граничног прелаза Бајаково са Србијом одаслала паничну депешу да је у три дана преко овог прелаза прешло стотињак аутобуса с више од четири хиљаде гласача из Србије. Два аутобуса су након тога каменована у Бенковцу. Заговорницима проблематичне хипотезе да се Срби социјализовани и обогаћени у Србији сада враћају да би променили политичку слику Хрватске, упућена је бројка један. Толико данас износи проценат „људи из аутобуса“ у односу на укупан број становника који су у Книнској крајини и Далматинској загори где је, иначе, победила коалиција Хрватске демократске заједнице и Самосталне демократске српске странке, живели пре операције „Олуја“. У другом изборном кругу, ситуација се изменила. Гласачи из Босне и Херцеговине хрватске националности који су долазили на гласање у Имотски, нису били разлог за слање алармантних упозорења Загребу. Управо супротно. И сам премијер Иво Санадер позвао их је да својим гласовима спасе Дубровник од опозиционог градоначелника Андре Влахушића. Догодило се нешто чему се ни у Загребу, ни у Дубровнику, ни у Имотском, ни у Макарској, нико није надао. Мештани су херцеговачке Хрвате дочекали с негодовањем, па су овај пут каменовани њихови аутомобили...
Укратко, локални избори у Хрватској већ у старту су показали докле је стигло социјално и грађанско буђење нације, а колико су и где још јаки остаци рата из деведесетих година са националним атавизмима које је тај рат само избацио на површину. Показало се да и социолошки „еутанизирани“ средњи слој у Хрватској има шансе за опстанак, као и да време кад је сву власт у земљи држала група људи на власти у зградама на Марковом тргу у Загребу, полако пролази. Изборни компас већ сада је скренуо у правцу промене. Власт је зато запала у тешко схватљиву еуфорију, а опозиција је, поучена ранијим искуствима, остала суздржана.



Зорица Станивуковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

„СПС сигурно није партија која се бори за цензус и молим истраживаче јавног мњења да промене узорак.“

Ивица Дачић, председник СПС-а

Прочитајте све мисли

Свет