Elektronska vršidba pravopisa

Lektorska anegdota na RTS-u kaže kako se Aleksandar Tijanić, samo što je došao na mesto generalnog direktora, izvikao na ljude iz Informativnog programa jer su menjali NATO po padežima. Posle su voditelji kumili lektore da im, kako god znaju, izostave nastavke za padeže (NATO-a, NATO-u, NATO-om), nek bude iz NATO, u NATO, sa NATO, samo da se generalni ne ljuti. Lektori se nisu dali: „Ako pita, svali sve na moju dušu.“ I tako su nastavci za NATO po padežima - preživeli. Nije Tijanić jedini. Mnogima je NATO kroz padeže parao uho, a ponuđeni Severnoatlantski pakt nije opstao u govoru. I Milovan Danojlić je odavno pisao da „naš govor ne trpi reči koje se opiru menjanjima po padežima“. Kao što je šou, šoua, šouu, šouom. A pitajte lektore danas, reći će vam da ne može drugačije, nego tako. Ili da izbegnete šou kad god možete ili da mu dodate program (šou programa, šou programom). S NATO-om, posebno u instrumentalu, muke su počele kad je medije valjalo ubediti da zaborave na NATO-pakt jer je reč pakt već sadržana u skraćenici North Atlantic Treaty Organization (treaty - pakt). Eto kako su jedan novinar i jedan pisac reagovali na upotrebu relativno odomaćenih stranih reči i skraćenica u srpskom. A šta je tek sa ingenioznim prevodima filmova u kojima se može pročitati i rečenica: „On je elidžibilan da to uradi“ (od eng. reči to be eligible, imati pravo, biti pozvan, odgovarajući)? Pobunila se kad je videla ovaj prevod Zora Čavić-Ilić, prevodilac iz zlatnih vremena Televizije Beograd. Valjda je bila elidžibilna da baš ona to uradi. Kvare li mediji jezik prinuđeni da ga prave u hodu, između dve vesti? Je li samo televizija kriva za krupnjanje jezičke nekulture i nepismenosti? Da su mediji najkrivlji, posebno elektronski – stara je priča. Jer, nikad nisu bili tako uticajni kao danas, uticajniji od bilo koje škole ili književnosti. LJudi više slušaju jezik sa televizije nego što ga čuju u razgovoru sa drugima, a u kombinaciji sa Internetom, imejlovima i SMS-ovima, škole, knjige i pozorišne predstave – gube bitku. Ne samo u Srbiji. Kao što je za standardizaciju engleskog jezika važan datum prvo emitovanje Bi-Bi-Sijevog radio-programa (1922), tako bi i za standardizaciju srpskog jezika važan datum trebalo da bude 24. mart 1929. kad je Radio Beograd počeo prvo emitovanje svog programa. Englezima je Bi-Bi-Si uspostavio standard za govorni engleski, kao što je i 450 godina ranije Vilijam Kakston učinio isto za pisani engleski štampajući prvu knjigu na dijalektu kojim se govorilo u oblasti Londona. Tako su nekad na Bi-Bi-Siju mogli da rade samo spikeri koji govore isključivo RP – Received Pronunciation, takozvani Queen’s English, kraljičin engleski ili Bi-Bi-Sijev engleski, a postojao je i Nadzorni komitet za engleski jezik koji je propisivao izgovor. Odavno je Bi-Bi-Si otvorio vrata različitim spikerima i različitim akcentima i „snobovski“ RP je prestao da bude prestižni akcenat. I dalje se, međutim, slušaoci i gledaoci žale na spikere koji ne govore RP-jem. Timoti DŽon Bajford, koji je u Beograd došao 1970. godine kao reditelj sa Bi-Bi-Sija, kaže za NIN da se prvi put sa lektorima susreo na Televiziji Beograd: „Na Bi-Bi-Siju su zapošljavani ljudi koji dobro govore i dobro pišu i kojima je prethodno školovanje garancija da znaju dobar engleski. U Americi, recimo, u dečjoj redakciji na televizijama postoje psiholozi koji proveravaju tekstove, dakle, proveravaju šta je dobro, a šta nije dobro za decu. Kad smo radili Poletarac, raspitivali su se koliko imamo psihologa u dečjoj redakciji. Rekao sam da nemamo nijednog. Ni na Bi-Bi-Siju nema psihologa koji radi u dečjem programu. Ako ja radim za decu, onda moram da znam dečju psihologiju, ako ne znam onda ne treba da radim u dečjem programu. Isto je i sa novinarima i sa pisanjem tekstova. Onaj ko tekst piše mora da zna jezik, inače ne treba ni da sedne da ga piše. Pisac treba da bude sam svoj lektor.“ A kako to izgleda danas na RTS-u? Vladimir Jelić, voditelj Dnevnika u 19.30, kaže za NIN da jezička pravila ponekad ne mogu da sustignu navalu novih reči i rečeničnih konstrukcija: „Saopštenja i citati političara, stranaka, ministarstava, kabineta, često umeju da budu napisana tako da se u redakciji pitamo ko je tako nešto napisao, u neverici da li je moguće da takve rečenice iko izgovara, i da li je moguće da igde takve rečenične konstrukcije postoje. Koje PR službe takva saopštenja pišu? U upravnom govoru, recimo, reči su ispremeštane s početka na kraj, i s kraja na početak, a sredine nema. I novinari i urednici i voditelji i lektori svakodnevno se susreću s tim. Zato je dobro da više ljudi prođe isti tekst. Voditeljima konačni tekst treba da bude najprihvatljiviji jer, na kraju, mi prezentujemo vest gledaocima i slušaocima koji treba da shvate njenu suštinu.“ Elem, u zemlji u kojoj se na prste mogu izbrojati stalno ili honorarno zaposleni lektori na televizijama, u izdavačkim kućama, dnevnicima i nedeljnicima, lektorska služba RTS-a je izuzetak. Dovoljan je podatak da recimo TV Foks sa nacionalnom frekvencijom ima jednog lektora honorarca, sa kojim se novinari i voditelji Foksa – „konsultuju po potrebi“, kako nam je rečeno u pravnoj službi Televizije Foks. Mada, 12 lektora, koliko ih ima u RTS-u, nije dovoljno, kaže za NIN mr Gorjana Pavlović, lektor u Informativnom programu i član Jezičkog saveta RTS-a: „Da bi se dobro govorilo na televiziji, potrebno je da se usklade tri važna elementa: dobar novinarski tekst, dobra lektura i redaktura i dobar spiker koji će to da pročita. Nažalost, postoje i novinari koji se, blago rečeno, ne snalaze najbolje u svom jeziku, ali nikakva sila ne može da ih natera da donesu tekst lektoru da ga pročita i ispravi. I na RTS-u, iako ima dugu tradiciju negovanja jezika, neki programi nemaju lektora. U Desku Informativnog programa pet lektora pokriva program od šest ujutro do jedan po ponoći.“ O spikerima i voditeljima vesti i dnevnika na RTS-u, Gorjana Pavlović kaže da imaju dobru govornu osnovu, i da uglavnom sarađuju sa lektorom. Ali: „U neposrednom novinarskom izveštavanju i obraćanju publici, može da se čuje i ono što ne bismo mogli oceniti kao dobar i pravilan govor, čime se pozitivan uticaj Javnog servisa na govornu kulturu smanjuje.“ Razlog tome, ne samo na RTS-u, nego na svim televizijama, lektorka vidi u načinu na koji su se novinari u jednom dugom periodu – zapošljavali: „Nisu prolazili audicije, nisu polagali testove, nego su dolazili na različite načine, iz različitih krajeva, završivši prethodno neodgovarajuće i nedovoljne škole. Spisak grešaka je dugačak: od lošeg izgovora, preko pogrešne upotrebe padeža, glagolskih oblika, do pogrešnog slaganja prideva, brojeva i glagola sa imenicama. Osim toga, mogu se čuti loši rečenični sklopovi, preopširne i nerazumljive rečenice. Ima i stilskih grešaka: od viška reči u birokratskim konstrukcijama do ponavljanja već rečenog i pleonazama (zajednička saradnja ili dogovor, navedeni citat, empirijsko iskustvo, investiciona ulaganja, potencijalna mogućnost). Birokratski jezik ima nekoliko dominantnih modela. Jedan od njih je dekomponovanje glagola, pa onaj nije ukrao nego je izvršio krađu, nije poželeo nego je izrazio želju, itd. Policijski izveštaji i politička saopštenja pisani su u određenom maniru i sadrže određeni vokabular. Akcentovanje nekih reči takođe je problem. Voditelji imaju razne izgovore: Ovo ne mogu da izgovorim, rogobatno je, niko tako ne govori. Posebno kada je reč o akcentovanju reči Jugoslavija, televizija, asistent, parlament... Dešava se i da norma popusti pred jezičkom praksom. Neke oblike koji su se do juče smatrali nepravilnim, praksa je potvrdila i dobili su status dubleta. Ipak, to se ne događa često, jer pravila i postoje da bi se poštovala.“ Na televizijama se svakodnevno može čuti kako je neko osumnjičen da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja, što urednici i lektori, razume se, ne mogu da koriguju jer je reč o zvaničnom policijskom saopštenju. Ali, vršenje pregleda ili obavljanje pregovora ili vođenje diskusije, sintagme su nastale nekontrolisanom upotrebom birokratskog jezika u medijima. Jedan od retkih koji brani novinare od napada samih novinara, kada je o jeziku reč, dr Vlado Đukanović, lingvista, kaže za NIN: „Problem nastaje kada način izražavanja administracije, iz domena jedne struke, počne da prelazi u opšti, svakodnevni jezik. Ko može da postavi intelektualnu barijeru osim nas samih? Kad je o novinarima reč, zna se u kakvim rokovima i u kakvom tempu žive i rade, pa nekad i nemaju vremena da podignu jezičku barijeru, iako su posle tri minuta, ili sutradan, svesni šta su napisali ili izgovorili. U idealnoj situaciji, novinari bi trebalo da budu svesni da oni postavljaju intelektualnu barijeru. Tako je bilo u vreme kada smo imali jednu televiziju i pet spikera i kad niste mogli videti novinara na ekranu, kad je svaka vest prolazila višestrke preglede pre nego što ih Branislav Surutka ili Dušanka Kalanj pročitaju. Danas novinar doslovno u sekundama pre emitovanja završava vest. Kad nešto radite u poslednjim minutima, sekundama, ne možete da postignete jezičku urednost. Zato bi trebalo da postoje lektori, ali njih je sve manje, rade za male honorare...“ Suštinu problema dr Đukanović vidi u dostignutom civilizacijskom nivou: „U Velikoj Britaniji se po načinu na koji neko govori može prepoznati na kom je univerzitetu studirao. Tako je bilo. I danas postoji izrazita vertikalna raslojenost u društvu. Kod nas to nije slučaj, jer ovde može da prođe i ministar koji ne stoji najbolje sa svim padežima, i ne da može da prođe, to će biti simpatično. Ozbiljan novinar u Engleskoj vodi računa šta piše i kako piše. I veoma se razlikuju novinari iz tabloida i novinari iz ozbiljnih dnevnih i nedeljnih listova namenjenih ozbiljnoj publici. Nažalost, kod nas opšti kulturni nivo i civilizacijski nivo ne podrazumeva da ako završite studije prava na Pravnom fakultetu u Beogradu vladate srpskim jezikom. Kad slušam naše advokate, da ih ne imenujem, ne zna se ko gore govori, pitam se kako su ti ljudi advokati? Na Bi-Bi-Siju uživanje je da gledate i slušate debate u kojima učestvuje po dvanaest ljudi. I kada imaju oštre zamerke na ono što drugi govore, sačekaju prvo sagovornika da izgovori šta želi. Kada dođemo do tog civilizacijskog nivoa moći ćemo da govorimo o jezičkom standardu na televiziji.“ Na kraju, dr Đukanović podseća da se srpski jezik u školama uči poslednji put u osmom razredu osnovne, a u srednjim školama, pa i u gimnazijama društvenog smera, srpski jezik se uči „na nivou incidenta“. Srpski jezik se ne uči ni na fakultetima: „Ne postoji predmet jezička kultura ili srpski jezik na Pravnom fakultetu, nema ga na Biološkom, ni na Hemijskom, ni na Elektrotehničkom, a ne uči se ni na studijama novinarstva na FPN-u.” Kako onda od novinara zahtevati da znaju srpski jezik?