Budućnost naše prošlosti

Sudeći po prostoru koji su u bosanskim medijima zauzele srbijanske poternice za 19 bosanskih građana osumnjičenih za tragični incident iz 1992. godine poznatiji kao „slučaj Dobrovoljačka“, mislili biste da će u Sarajevu svako iz prve znati da vas na tu ulicu uputi. Ali neće. Naročito ako pitate za Ulicu Hamdije Keševljevića kako se ta ulica sada zove. Iako je u centru grada. Jedna dosta duga ulica, oko 50 kućnih brojeva sa obe strane, urbanistički nedefinisana, mestimično zapuštena. Počinje, tako, neimpresivnom zgradom Parlamenta federacije BiH, oslonjenom na tursku ambasadu sa drvenim balkonima, a završava se starom i impozantnom zgradom Ministarstva odbrane BiH smeštenom na savršenom uzdignutom mestu nad dozlaboga mutnom rekom Miljackom. Tom ulicom svaki čas u jednom i drugom pravcu prolazi trolejbus 103, koji povezuje grad Sarajevo sa gradom Istočno Sarajevo, po unutargradskoj tarifi od 1.80 konvertibilnih maraka. Tom se ulicom smerom suprotnim od smera kućnih brojeva 3. maja 1992. godine kretala kolona kamiona i vojnika JNA kad se desio tragični incident sa ljudskim žrtvama. Svukud po Sarajevu okačene su table sa imenima poginulih u minulom ratu, o ovima nema traga. Bezimeni su i u srbijanskim novinskim spekulacijama o njihovom broju, tragičnim koliko je bio i sam događaj. U knjižari „Svjetlosti“ u glavnoj sarajevskoj ulici, u knjizi sećanja Ejupa Ganića, najčešće pominjane ličnosti u vezi sa incidentom u Dobrovoljačkoj, datum 3. maj 1992. godine je preskočen. Odnosi između Srbije i Bosne i Hercegovine nisu dobri. Bilo bi riskantno ovaj zaključak proširiti, pa reći: odnosi između Srba i Bošnjaka nisu dobri. Jer, neki su od naših sagovornika odmah pitali: koji Srbi, jer dosta Srba ima i u Čikagu, jel i ti Srbi? Ovo pitanje nije beznačajno i političke elite u Srbiji, u Republici Srpskoj i Federaciji BiH verovatno bi izabrale različit sastav srpskog tima sa druge strane i sukoba i dogovora. Zatim, Sarajevo bi verovatno najviše volelo da problem reši sa Beogradom, Banja Luka bi verovatno najviše volela da problem bude rešavan na relaciji Sarajevo s jedne, a Beograd i Banja Luka s druge strane, Beograd bi se verovatno pocepao između onih koji misle kao Banja Luka i onih koji misle da rešenje treba da traže Sarajevo i Banja Luka - sami. Naročito bliža prošlost, ali i unu­trašnja organizacija dejtonske Bos­­ne i Hercegovine smatraju se ključnim istočnicima zategnutosti izme­đu Srbije i Bosne i Hercegovine. „Nezaobilazna tema između Srba i Bošnjaka je prošlost. Šta se događalo? Postoje potpuno različita viđenja te nedavne prošlosti i sukoba koji su vođeni. To je tema o kojoj će obe strane iznositi dijametralno različite poglede, ali ne mogu se ti različiti pogledi gurati pod tepih“, kaže za NIN ministar rada i socijalne politike u Vladi Srbije Rasim LJajić. „Odnosi između Srbije i BiH, kao država, još uvek se nesigurno kreću prostorom između deklarativnog i stvarnog, na šta prvenstveno utiče „neslegnutost“ dejtonske BiH“, kaže profesor Filološkog fakulteta Darko Tanasković. I vera može biti izvor zategnutosti, ali samo kad je ko prometne u politiku. U tome su gotovo u potpunosti saglasni svi NIN-ovi sagovornici bilo da su sami Bošnjaci ili Srbi. Ma koliko različitim formulacijama to iskazivali, svi NIN-ovi sagovornici smatraju da se prošlost možda treba i može raspraviti, ali „se ne može promeniti“, dok se „ekonomiji“ i „stvarnim životnim interesima“ u poslovima normalizacije i izmirenja pripisuje gotovo magična moć čak i kad sagovornici ne dolaze ni iz sfere ekonomije ni iz sfere politike. Odgovornost za zategnute odnose između Srbije i BiH, kao i između srpskog i bošnjačkog naroda gotovo svi NIN-ovi sagovornici eksplicitno stavljaju na teret političkim elitama pri čemu očito misle na nosioce državnih funkcija. Ključno pitanje ovoga teksta je: da li bi se organizovanim dijalogom odabranih predstavnika srpskog i bošnjačkog naroda, i mimo komunikacije koja postoji između državnih institucija, mogli normalizovati poremećeni odnosi i zatvoriti otvorena pitanja. Paradoksalno, a možda baš i nije, svi NIN-ovi sagovornici smatraju da dijalog, u koji ne bi bile uključene državne institucije i nosioci funkcija u njima, ne bi sigurno štetio, ali ne bi mogao da dovede ni do okrepljujućih rešenja. Dr Mirko Pejanović, dekan Fakulteta političkih nauka u Sarajevu smatra da delotvoran dijalog može biti vođen samo u okviru institucija države i civilnog društva jer „nije narod na igralištu, na ledini, narod je organizovan u okviru institucija“. „Podvlačim, dijalog ne može imati cilj, sadržaj i relevantne rezultate bez da se organizuje u okviru institucija države jedne i druge, BiH i Srbije, i u okviru institucija i organizacija civilnog društva. Jedino se tako može znati ko je čega nosilac, zašta je ko odgovoran. Sve bi drugo bilo samo opšta priča“. Protiv dijaloga ma koje on vrste bio nije ni ministar za rad i socijalnu politiku u Vladi Srbije Rasim LJajić: „Naravno da je najvažniji ovaj dijalog i komunikacija koji se vode na nivou institucija između zvaničnog Beograda i Sarajeva, ali je više nego korisno da se odvija dijalog i na svim drugim nivoima. Jer, Srbija je sa BiH potpisala više bilateralnih sporazuma nego sa bilo kojom drugom državom, ali to ne znači da sa BiH imamo i najbolje odnose. Naprotiv, ti odnosi su još uvek opterećeni nedavnom ratnom prošlošću, opterećeni su i sada odnosima koji postoje unutar BiH, posebno odnosima između dva entiteta i njihovim odnosom prema zajedničkim institucijama.“. A ministar u Vladi Srbije Sulejman Ugljanin i dr Darko Tanasković, profesor Filološkog fakulteta, ne vide potrebe za organizacijom nekog posebnog dijaloga. „Čuo sam za tu ideju, ali bez konkretne teme na koju bi se vodio dijalog i jasno definisanog cilja koji bi se trebao postići“, kaže Ugljanin za NIN. On bošnjačko-srpske odnose locira u Srbiju u kojoj „Srbi i Bošnjaci na svim nivoima imaju mogućnosti vođenja dijaloga po svim pitanjima“ i treba da „rešavaju sva pitanja kroz institucije sistema“, a „bez ičije pomoći sa strane“. „Ima još uvek pojedinačnih ekstremnih slučajeva gde ljudi na javnim funkcijama (SUP, Sud, Tužilaštvo) zloupotrebljavaju svoju poziciju na štetu Bošnjaka i treba raditi da se to ne dešava...Svestan sam činjenice da još uvek postoje velike predrasude koje meni i kao ministru u Vladi RS stvaraju probleme, ali ostaje nam da upornim stalnim dijalogom te stvari rešimo a nikako da uznemiravamo javnost informacijama koje bi proizvodile međunacionalne podele i napetosti“. Profesor Darko Tanasković slaže se da su odnosi između srpskog i bošnjačkog naroda ozbiljno poremećeni usled rata vođenog „tokom najdramatičnije faze rastakanja i razbijanja zajednične federativne države“. „Ne mislim, međutim, da je potrebno ciljno uspostaviti neki namenski dijalog radi normalizovanja poremećenih odnosa. Dovoljno je da se ne čini ništa što doprinosi održavanju i povećavanju nepoverenja i zaziranja među pripadnicima srpskog i bošnjačkog naroda, a naročito je štetno manipulisanje neprevladanim strahovima i gorkim sećanjima, zarad istrajavanja na političkim projektima koji su se pokazali neostvarljivi“. NIN-ovi sagovornici ne pridaju veliki značaj pitanjima vere i međureligijskim različitostima između Srba i Bošnjaka. Tako profesor Mirko Pejanović smatra da vera nije bila prepreka „nekoj egzistenciji, koegzistenciji i toleranciji tokom vekova“ pa on ne vidi zašto bi bila danas. “Drugo je pitanje da li se vera instrumentalizuje od strane ovoga ili onoga, da bude nešto što udaljava ljude i pripadnike različitih vera. Ali to je posebno pitanje“. Gotovo identično je i mišljenje dr Darka Tanaskovića: „Razlike u veri i na veri utemeljenoj tradicionalnoj kulturi između Bošnjaka i Srba postaju problem jedino onda kad se versko politizuje, a u taj proces se kod nas duboko zagazilo“. Da se još jednom ponovi, vrlo je zanimljivo da sva četiri NIN-ova sagovornika neočekivano veliki značaj pridaju ekonomiji u poslu normalizovanja odnosa između Srba i Bošnjaka. Ma koliko time bio obradovan i dobronameran, čovek ne može da se ne seti sličnog neuspelog projekta poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića. Dakle, dr Tanasković kaže: „Valjalo bi dozvoliti stvarnim životnim interesima Srba i Bošnjaka da usmeravaju njihove odnose i onda ne bi trebalo ništa brinuti niti razmišljati o organizovanju nekakvog posebnog dijaloga“. Mirko Pejanović kaže: „Dakle, da postavimo pitanje: je li moguće da pametne vlade naprave projekat, dobili bi sigurno podršku evropskih bankarskih institucija, da naprave jednu bolju autocestu u pravcu Sarajeva, Višegrada, od Užica, Čačka, Pljevalja. Da nam u Sarajevo opet donose užički kajmak brzo i bez velikih prepreka“. Slaže se i Rasim LJajić: „Ja inače mislim da je ekonomija najbolje polje, polje koje je najmanje opterećeno, gde bi mogao da se formuliše taj zajednički nastup, zajednički interes. Takav je recimo zajednički nastup na trećim, a posebno na arapskim tržištima. To treba koristiti što više“.