BiH u NATO, cela ili iz tri dela

Za NATO je ovih dana odjednom iskrsnuo veliki problem. Naime, svi političari u BiH izjavljuju kako žele da BiH uđe u NATO. U Briselu su odjednom u čudu, šta da se radi. Jer, niko da proceni hoće li BiH ući u NATO cela, ili iz tri dela? Kako stvoriti kancelarije u Monsu i Briselu gde će se Srbi, Hrvati i Bošnjaci međusobno kontrolisati šta ko od njih radi, da slučajno malo više ne zastupa interese „svojih“? Jer to je princip međusobne kontrole u diplomatskim predstavništima BiH u svetu. Jedni druge kontrolišu. Stoga je i ulazak BiH u NATO, takoreći filozofsko pitanje: cela ili iz tri dela? Pitanje vremena? Naime, dok BiH zaista i postane prava država dilema je hoće li NATO i postojati u sadašnjem obliku. Do sada je bila praksa da u NATO ulaze države koje imaju jedinstvenu vladu, jedan glavni grad, jednog vrhovnog komandanta, je li kolektivni ili je pojedinac i nije tako bitno, jedinstvene oružane snage... Za BiH, svi ti kriteriji dosta su problematični, pa se želje tamošnjih političara za ulazak u NATO mogu i različito tumačiti. Bošnjački političari smatraju da ulasku BiH u NATO predstoji obavezna unitarizacija BiH, svođenje Republike Srpske na nešto malo više od statusa opštine, jer ko bi ovakvu BiH kakva je danas i primio u NATO. Bošnjački političari očekuju da kroz proces pridruživanja i ulaska u NATO postignu ono što kroz natezanja oko promena ustava BiH i najavljenih reformi policije još uvek ne mogu da postignu. A to je, budimo iskreni, ukidanje Republike Srpske. Koja je u prethodnim godinama što dobrovoljno, što prisilno, ostala bez mnogih prerogativa. Zato se NATO kod bošnjačkih političara i doživljava kao „izvođač radova“. Po drugi put. Hrvatski političari u BiH samo slede stavove Zagreba, jer zaboga Hrvatska je već ušla u NATO. I njima, kada već ne mogu da dobiju treći entitet u BiH, na neki način odgovara da se Republika Srpska politički devastira. Srpski političari u BiH moraju da igraju finu taktičko-stratešku igru. Izjave da su za NATO ništa ih ne koštaju i na ništa ih ne obavezuju. Barem ne tako brzo. Ne smeju da iritiraju SAD, NATO i EU sada još i po pitanju ulaska u NATO. Jer, dovoljni su problemi oko ustavnih reformi i reformi policije. Srpski političari u BiH i u Republici Srpskoj zato i daju izjave da su za ulazak BiH u NATO, ne žele da otvaraju još jedan dodatni front zaoštravanja sa Vašingtonom. Ali to im onda daje i širi manevarski prostor da sačuvaju Republiku Srpsku od „potapanja“. Čuvajući preostale prerogative Republike Srpske oni, zapravo, na neki način, usporavaju koračanje BiH ka NATO-u. Iako, je na vojnom planu BiH već dosta unitarizovana, jer je vojska jedinstvena. Na papiru. Istina, ona je profesionalizovana i pripadnici vojske BiH kao dobrovoljci učestvuju u misiji u Iraku. No, ostaje pitanje međusobnog poverenja, princip raspodele funkcija u Ministarstvu odbrane i u Generalštabu oružanih snaga BiH jeste princip raspodele funkcija u nekadašnjoj socijalističkoj BiH u SFR Jugoslaviji: jedan Srbin, jedan Musliman, jedan Hrvat. Ili dva Muslimana, jedan Srbin, jedan Hrvat... Nesumnjivo, čarobna formula za efikasnu vojsku sposobnu da odoli iskušenjima ratnog drugarstva i vojničke solidarnosti. Za 4000 dolara mesečno u pesku Iraka verovatno i uspeva. S druge strane, NATO je već godinama prisutan u BiH kroz baze, oružane formacije država članica NATO-a, kroz škole i kurseve, obuku i isporuke naoružanja. Kada se prošetate ulicama Banjaluke i vidite te nove kamuflažne uniforme sa nekim novim oznakama u dilemi ste, je li reč o Bundesveru, ili o armiji Kostarike. O vojnim odlikovanjima, to je tek priča... U NATO nikada ne ulazi vojska sama, vojska neke države. U NATO ulazi cela država. Ako je država? Zato je za BiH pitanje ulaska u NATO zapravo i pitanje je li BiH uopšte i država. Odnosno, hoće li to i biti? Odnosno, kako se zove država gde stranci pišu pravila za izbore, rukovode izborima i saopštavaju izborne rezultate, menjaju pravila glasanja u Parlamentu, poništavaju odluke jednog Parlamenta, smenjuju izabrane narodne predstavnike, oduzimaju putne isprave i pravo na rad, zemlja kojoj je bila potrebna međunarodna konferencija da se reši pitanje veličine i boje registarskih tablica za automobile, što su na kraju odredili stranci, baš kao što su stranci izabrali i valutu, himnu i zastavu te države ? I sve to održavaju i obezbeđuju strani vojnici sa tenkovima, helikopterima, topovima. To je BiH. Država u kojoj srpska deca uče da je Gavrilo Princip bio istinski junak, a hrvatska i bošnjačka da je bio prvi svetski terorista. To je, naravno, BiH sa malom dilemom je li reč o protektoratu, ili koloniji sada sa „visokim predstavnikom međunarodne zajednice“ kao „generalnim guvernerom“, „namesnikom“, ili „vicekraljem“ na čelu? „Ovo nije protektorat, jer protektorat je kada međunarodna zajednica ima zakonsku, izvršnu, sudsku i policijsku vlast. Mi je nemamo. Sa mojim ovlašćenjima ja mogu da nametnem neke mere, mogu da otpustim nekoga, ali ne mogu nikoga poslati u zatvor, na primer,“ požalio se u oktobru 1998. godine visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH, Karlos Vestendorp. „Zaista, moja ovlašćenja imaju granice i to je dobro. Prvo, zato što se ova zemlja nalazi u Evropi, drugo, jer je protektorat kao aspirin za glavu, on ne leči uzroke bola.“ Vestendorpu je te 1998. godine odgovorio Milorad Dodik, tadašnji i sadašnji premijer Republike Srpske rekavši „da je međunarodna zajednica u BiH uvela protektorat i da se neki zapadni predstavnici, posmatrači i konsultanti ponašaju kao da imaju izvršna ovlašćenja, ali i da se ambicije međunarodne zajednice kose sa stvarnošću“. Šta se u BiH promenilo od 1998. godine do danas? Ništa, sukobi sa raznim „visokim predstavnicima međunarodne zajednice“ za Republiku Srpsku, takoreći, su redovni. Oduvek me kopkao taj termin: „visoki predstavnik međunarodne zajednice“? Neki su bili i izrazito niski! Što se tiče Zapada i međunarodne zajednice, BiH se i dalje tretira kao bolesno društvo koje je nekada živelo u srednjem veku, sada je u 18. veku i treba mu još jako mnogo da stigne i do 21. veka. U međuvremenu, međunarodno vojno prisustvo i strana ulaganja nisu mnogo pomogli da se prevaziđu i psihološke posledice rata iako su Amerikanci naivno poverovali da sve probleme u BiH može da reši kapitalizam, jer zaboga ne možete da mrzite komšije ako vam oni omogućavaju da na njima i zaradite. U međuvremenu je došla i velika ekonomska kriza, a i kapitalizam nije više ono što je bio. Može li onda NATO da reši međunacionalne i ekonomske probleme u BiH? Teško. Jer, BiH je bio i ostao prostor unakažen strašnim nasiljem, a upornost Zapada da od dva entiteta, u praksi zapravo čak i od tri entiteta, napravi jednu „normalnu“ državu prevazilazi i samu BiH i Balkan i NATO. Dejtonski mirovni sporazum možda je bio licemeran, koliko je sigurno bio i pragmatičan, pa i namerno neprecizan. Jer, taj sporazum nije počivao na bezuslovnoj kapitulaciji nijedne strane, pa ni srpske, bez obzira na prethodnu primenu različitih prinudnih mera Saveta bezbednosti UN. Srbi i pored sankcija i vojne akcije NATO-a protiv vojske Republike Srpske nisu tretirani kao poražena strana, koja bi zbog toga jedina, ili u najvećoj meri, bila prisiljena na davanje koncesija. Više zbog toga što su skoro do kraja rata u svojim rukama držali oko 70 odsto teritorije BiH, nego zbog procentualnog učešća u ukupnom broju stanovnika, Srbi su dobili blizu polovine teritorije BiH. Muslimani-Bošnjaci, tretirani kao najveće žrtve rata, mogli su da budu zadovoljni što je BiH ostala „jedinstvena država“ i što su zadržali vodeću poziciju u Sarajevu, ali su morali da prihvate dva entiteta sa visokim stepenom ustavno-pravne samostalnosti, svesni da u jednom od njih neće imati skoro nikakvog, a u drugom da će imati samo delimični uticaj. Međunarodna zajednica je osudila rat u BiH, ali je u velikoj meri prihvatila rezultate tog rata. Prihvatila je svojevremeno i ratne vođe u svojstvu pregovarača, prihvatila je u nešto revidiranom vidu i osnovne projekte ratujućih strana. Da li je to bila, zapravo, i glavna “statička proračunska greška“ u dejtonskoj mirovnoj konstrukciji? Ili se drugačije rat i nije mogao zaustaviti? Jasno je da divergentni interesi u BiH sprečavaju ionako komplikovano funkcionisanje složene državne tvorevine i da to otvara prostor sve većem mešanju civilnih i vojnih predstavnika međunarodne zajednice čak i u izričito unutrašnja pitanja entiteta. Jer, praksa je barem do sada pokazala da se važnije zajedničke odluke predstavnika tri etničke grupe teško donose bez pritiska i direktne ucene međunarodnog faktora. Pri tome bošnjačka strana uvek računa na snažnu podršku upravo tog faktora. Da li se on zove Vašington, Brisel, ili u budućnosti NATO, to je naravno pitanje iz kojeg ugla, odnosno entiteta u BiH se to i gleda. I vidi. Ukupno gledano, postoje mnoga otvorena pitanja u sprovođenju svih 11 aneksa Dejtonskog sporazuma. Upravo zbog toga, ako se nastavi sa daljnjom praksom proizvoljnog tumačenja „duha Dejtona“, pa onda i „šarma i duha Bonskih ovlašćenja“ , sudbina dejtonske BiH mogla bi da bude vrlo neizvesna. U tom kontekstu sada imamo i želju političkog establišmenta da se uđe u NATO kao da će NATO rešiti sve probleme u BiH. Neki očito misle i da hoće. Ili da će BiH u NATO da uvede „visoki predstavnik međunarodne zajednice“? Onako, po svojim bonskim ovlaštenjima? Dejtonski sporazum bio je i kompromis između stvarnosti i doktrine, sa otvorenim pitanjem da li će stvarnost demantovati doktrinu, ili će doktrina izmeniti stvarnost. Najkraće rečeno, stvarnost u BiH proizvod je istorijske zaostavštine i posledica rata. U tom smislu ona i predstavlja jednog od pokusnih zečića u Hantingtonovoj laboratoriji i tu čak ni eventualni ulazak u NATO ne menja bitno ništa. Zato i jeste opravdano pitanje da li će sadašnja BiH moći da bude izmenjena i prevaziđena doktrinarnim inkrustacijama i anticipacijama sadržanim u Dejtonskom mirovnom sporazumu? Hoćemo li onda toliko godina nakon Dejtona biti svedoci i zloupotrebljenog Fukujaminog kraja istorije u Bosni i Hercegovini? Sa i bez NATO-a?