DŽez je sloboda

Duško Gojković je jedan od onih Srba koji čine istinski kulturni most između ovdašnje i svetske kulturne scene. Jedini je srpski džez muzičar čije ćete ime naći u svakoj relevantnoj svetskoj džez enciklopediji štampanoj u poslednjih pedesetak godina i čije je sviračko umeće ovekovečeno na oko stotinak ploča. Utisak je, međutim, da se u Srbiji njegov učinak ne valorizuje na pravi način. Mediji i javnost su iz neobjašnjivih razloga decenijama ostajali uglavnom gluvi za uspehe koje je postizao širom sveta, a apsurd je i to da se u svakoj evropskoj metropoli na policama muzičkih prodavnica može naći više Duškovih ploča nego u Beogradu. Povod za ovaj razgovor je upravo izašli album Summit octet – five horns and rhythm unit, jedan od retkih kog su se setili i domaći izdavači. Gojković, u ulozi soliste, kompozitora i aranžera, na njemu sublimira sve žanrove koji su obeležili njegovo dosadašnje stvaralaštvo – od mejnstrim džeza, do latino i balkanskih muzičkih insignija, a posebnu draž daju mu i novi aranžmani nekih od maestrovih najčuvenijih tema kao što su Quo vadis samba i Samba tzigane. Albumom Summit octet – five horns and rhythm unit nastavili ste da logično razvijate autorski koncept, ispitujući mogućnosti međusobne interakcije pet duvača. Da li ste postigli željeno? – S konceptom okteta počeo sam davne 1965. godine, kada sam oformio prvi takav sastav, s legendarnim Kenijem Klarkom na bubnjevima. U Kelnu smo napravili nekoliko snimaka koje je, između ostalog, izdao i PGP, iako sumnjam da tamo još ima onih koji se toga sećaju. Nešto kasnije je snimljen i album Golden eight za čuvenog američkog izdavača Blue note, takođe u oktet formaciji. Međutim, radi bolje promocije te ploče, menadžer mi je predložio da ona bude izdata pod imenom Kenija Klarka, koje je tada bilo zvučnije i poznatije od mog. Na temeljima tog orkestra kasnije je nastao svetski poznat i uspešan Klark-Boland big-bend, ali to je druga priča. Još od tada imam, pored drugih, manjih sastava, ovakav oktet, čija se postava tokom godina menjala, ali je, stilski gledano, koncepcija muzike ostala ista. A ovaj moj poslednji album, snimljen inače u Beogradu sa internacionalnim sastavom, preuzela je i čuvena izdavačka kuća Enja records, koja će raditi svetsku distribuciju. To valjda najbolje svedoči o njegovom kvalitetu. Da li sam postigao željeno? Svakako! Na prethodnom albumu Samba Tzigane znalački ste i veoma prijemčivo fuzionisali klasičnu džez matricu s latino i balkanskom ornamentikom, pa je on sjajno prihvaćen i u Srbiji. Koliko vam je kao umetniku bitna komercijalna afirmacija, i šta je to u latino ritmici i harmonijama što ih čini toliko dopadljivim? – Samba Tzigane zapravo nije moj prethodni album, iako u Srbiji verovatno jeste, već tek jedna od ploča koje su izašle poslednjih godina. Decenijama unazad nijedan od desetina mojih svetski poznatih albuma nije se pojavio u Srbiji kao licencno izdanje (a jeste i u Americi i u celoj Evropi, sve do Koreje i Japana), zbog čega naša publika misli da sam snimio samo ta dva albuma, što je glupost. Izraz komercijalna afirmacija potpuno mi je stran, jer nikad nisam svirao ni snimao ploče nadajući se komercijalnom uspehu. To prepuštam pop i rok bendovima, turbo-folku i sličnima. DŽez muzičari se džezom ne bave da bi uspeli, već zato što smatraju da je to vredna muzika, kojoj ima smisla posvetiti čitav život, preuzimajući i sve nevolje i teškoće koje ga često prate. Da mi je komercijalni uspeh bio imperativ u životu, verovatno bih prodavao kola ili otvorio ćevabdžinicu! Što se latino muzike tiče, oduvek sam bio veliki ljubitelj brazilske muzike i poklonik opusa Antonija Karlosa DŽobima. Drago mi je što je moj izdavač Enja records imao razumevanja za tu ljubav, omogućivši mi da snimim tematski album, koji sam koncertno promovisao ne samo u Beogradu, već i u Japanu i Koreji. Da li je istina da kod japanske publike imate status svetske zvezde? – Istina je. Već jedanaest godina odlazim u Japan na dvonedeljne turneje, a prilikom jednog od skorašnjih nastupa u Seulu dočekao me je sopstveni lik na plakatu visokom gotovo pet metara! Za poslednji album japanski izdavač je, pre nego što je čuo ijednu notu, licencno otkupio sva prava. Temelje muzičkog izraza i stila sviranja formirali ste krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina, u vreme ekspanzije bi-bapa, ali i početaka kul džeza. Da li je uticaj tih formi džeza, uobličavanih u Americi, dopirao i do Srbije, i koliko su na vas uticali njihovi predstavnici – Dizi Gilespi, Majls Dejvis i Kliford Braun? – Iz Srbije sam otišao 1955. godine, ali su već tada u Beograd dolazili svi majstori džeza – od Luisa Armstronga, preko Djuka Elingtona i Dizija Gilespija, do Vudija Hermana i Majlsa Dejvisa. Sva ta velika imena redovno su dolazila i u Nemačku, u koju sam se odselio. Ja sam, čak i pre prvog odlaska na čuveni američki NJuport festival 1958. godine, imao priliku da ih upoznam i sviram s nekima od njih, recimo, sa Majlsom Dejvisom, Zutom Simsom, Stenom Gecom i drugima. Tako da su svi oni, nesumnjivo, imali određenog uticaja na moj stil. Spomenuli ste da ste napustili zemlju 1955. godine. Koliko vam je bilo teško tako mladom da se otisnete u nepoznato i počnete da gradite karijeru u tada još nedorečenom umetničkom žanru kakva je bila džez muzika? – U ono vreme običnom omladincu bilo je veoma teško da dobije pasoš i ode na Zapad. U mom slučaju, fenomen je dobijao kvalitet nemogućeg, imajući u vidu moju problematičnu biografiju: otac mi je bio crnogorski četnički vojvoda, jedan brat je bio u zatvoru kao disident, a drugi je emigrirao u Australiju. Šlag na torti bio sam ja – džez trubač! Znate, u ono vreme džez je bio percepiran kao kapitalistička muzika... Šta su vaša najdragocenija sećanja na prve godine u Nemačkoj? – Pre nego što sam se preselio u Minhen, živeo sam neko vreme u Frankfurtu, u kom sam ubrzo upoznao Četa Bejkera, jednog od najpoznatijih trubača svih vremena. Ostali smo prijatelji sve do njegove tragične, prerane smrti i često smo zajedno nastupali. Ta sećanja sada dobijaju potpuno novu dimenziju, pošto su kritika i proteklo vreme Četa zasluženo uzdigli na pijedestal besmrtnih džez ikona. A on je zaista bio izvanredna, neobična ličnost, muzičar posebnog kova, osetljiv i romantičan, iako je suštinski proživeo vrlo nesrećan život. Nedugo potom dobijate stipendiju i odlazite na prestižni Berkli. Da li je istina da ste tokom studija u dva navrata bili pozivani, i da ste to oba puta odbili, da se pridružite čuvenom orkestru Kaunta Bejzija? – Bejzi me je zapravo zvao tri puta, kao i Sten Kenton, a jedna od ponuda došla je čak i od legendarnog Djuka. Ipak, sve sam ih odbio jer nisam želeo da napustim studije, koje su bile osnovni razlog mog odlaska u Ameriku. Znao sam da bi me intenzivan životni tempo profesionalnog muzičara verovatno nepovratno udaljio od njih, a sticanje znanja u oblastima kompozicije i aranžmana za mene je bilo imperativ. Posle završetka studija, pridružio sam se bendu Mejnarda Fergusona, u kom sam proveo preko godinu dana, a zatim orkestru Vudija Hermana, s kojim sam šezdesetih gostovao i u Beogradu. Ta dva angažmana takođe su bila veliki izazov za mladog trubača. Poznavali ste i Majlsa Dejvisa, jednog od najpopularnijih i najuticajnijih džez muzičara svih vremena, poznatog i po nepredvidljivom ponašanju, nepristupačnosti i rasističkim ispadima. Kako vam je pošlo za rukom da ga animirate? – Muzikom! Sa njim sam jednom prilikom odsvirao džem sešn i očigledno mu se svidelo to što je čuo. Prišao mi je posle nastupa, malo smo popričali i pozvao me je da mu se javim kad dođem u Ameriku. Posle smo se tamo videli nekoliko puta. Preko Majlsa sam upoznao još jednog giganta džeza – DŽona Koltrejna, s kojim sam nekoliko puta razgovarao. Bio je vrlo škrt na rečima, potpuno suprotno njegovom sviračkom temperamentu. Jedan od velikana s kojim ste imali najprisniji odnos bio je Dizi Gilespi, zar ne? – Dizija sam poznavao više od četrdeset godina. Često smo svirali zajedno i imali čak i zajedničku višenedeljnu turneju sa orkestrom Klark-Boland, na kojoj me je svake večeri pozivao da mu se kao solista pridružim u sviranju improvizacija po njegovim aranžmanima. Iskreno, bio sam vrlo prijatno iznenađen što je baš mene zvao u ove muzičke duele jer su u trubačkoj sekciji sedela imena poput Benija Bejlija i Arta Farmera, ali izgleda da sam mu zbog nečega bio posebno simpatičan. Kao najdražu uspomenu čuvam zajedničku fotografiju s posvetom: „Mom drugaru Dušku, odličnom muzičaru i divnom prijatelju”. Uvreženo je mišljenje da su mnoge džez ikone bile strastveno odane alkoholu i drogi da bi, dok sviraju, širile horizonte imaginacije. Neke od njih ste poznavali i lično. Kakav je vaš stav o tome? – Mislim da to o širenju imaginacije ne odgovara stvarnom stanju stvari. Istina je da sam u životu upoznao mnogo muzičara koji su bili zavisnici od droge ili alkohola, što je za mene isto. Da bi se ta pojava razumela, neophodno je shvatiti položaj slobodnog umetnika u Americi, a i u Evropi, koji je pod konstantnim stresom i imperativom da svako veče izađe na binu i bude u najboljoj formi, dok u publici sede kritičari i kolege i love svaku grešku. On uvek mora da svira odlično, i to, na neki način, postaje maltene pitanje života i smrti, jer kvalitet nastupa implicira opstanak. Malo je muzičara koji imaju druge profesionalne opcije u životu, a jedino kvalitetni nastupi podrazumevaju angažmane, tj. finansije neophodne za nesmetan život. Zbog toga se kod nekih javlja potreba da se malo „smire” ili „ohrabre” pred nastup, a kad to pređe u naviku – počinju problemi. Video sam mnogo kolega i prijatelja koji su, sticajem teških životnih okolnosti, postali zavisnici i verujte mi da to nije bilo zarad širenja horizonata imaginacije ili nadgradnje inspiracije. Takav stil života vodio je samo degradaciji ličnosti i njenom potpunom uništenju. Kakvo je vaše mišljenje o Saboru trubača u Guči? - Mislim da je to odlična stvar. Guča je manifestacija koja održava autentičnu tradiciju naše narodne trubačke muzike i prilika da se organizuje veliko narodno veselje, koje je u svetu postalo poznato otprilike kao Oktobar fest u Minhenu! I sam sam, pre više godina, sarađivao sa ljudima iz tog miljea, konkretno sa Ekremom Sejdićem. Snimili smo tom prilikom i ploču koju je izdala Enja records. Iako uskoro punite 78 godina, svirate sa elanom i entuzijazmom mladića žednog dokazivanja. Tehnika vam je i dalje savršena, a fraza tečna i elegantna. U čemu je tajna vaše muzičke dugovečnosti? - Pitanje je pogrešno koncipirano. Nisam žedan dokazivanja, mislim da sam se dovoljno dokazao, već zadovoljstva i uživanja u svirci s dobrim muzičarima. Ne znam u čemu je tajna moje muzičke dugovečnosti. Možda u tome što osećam da me džez muzika beskrajno ispunjava, a možda ima veze i s mojim balkanskim genima. Osim toga, živim normalnim životom: vozim bicikl umesto automobila, ustajem rano, džogiram. Uvek doručkujem voćnu salatu i šolju turske kafe. Vežbam trubu oko dva sata, a potom radim na kompozicijama ili aranžmanima. Veče je vreme za koncert ili nastup u klubu, ako nisam na turneji negde po Evropi ili Japanu, što može da bidne, ali ne mora da znači. uoči beogradskog džez festivala DŽezerska podsećanja Istorija Beogradskog džez festivala je deo svetle istorije Beograda. Kada je Duke Ellington pokrenuo „A-Train“, 31. oktobra 1971. godine u prepunoj dvorani Doma sindikata, glavni grad je zablistao na džez mapi sveta. Američki heroji Thelonious Monk, Art Blakey, Ornette Coleman, Miles Davis, Charles Mingus, Oscar Peterson, Sarah Vaughan, Nina Simone, Lionel Hampton, Sonny Rollins, Stan Getz, Herbie Hancock, Chick Corea, Muddy Waters, B.B. King, Weather Report… kao i njihove najuglednije kolege sa svih kontinenata razmenjivali su emocije sa beogradskim jazz afisinadosima. Sadašnji jazz trenutak opisuje Joe Lovano, trostruki pobednik u apsolutnoj kategoriji Jazz muzičar godine u časopisu Down Beat (1995, 1996. i 2001) i dobitnik Grammy-ja za Nonet sa kojim dolazi u Beograd, evocirajući zlatne godine bebopa iz njujorške 52. ulice. Na jazz Olimpu je i Kurt Elling, sa deset uzastopnih titula najboljeg vokalnog soliste po kritičarima Down Beata. A Terence Blanchard nije samo najbolji trubač sveta u anketi Jazz Journalist Association, već i jedan je od najtraženijih kompozitora filmske muzike i omiljeni saradnik heroja novog talasa afroameričkog filma, Spajka Lija. Melanholična truba Tomasza Stanka definiše drugačiju emociju, specifičnu za evropske džez umetnike: privilegija je imati na festivalu prvog dobitnika European Jazz Prize za najboljeg muzičara starog kontinenta u istoriji dodeljivanja ove nagrade. Budućnost džeza osvetljava Izraelka Anat Cohen - sa pet visokih plasmana na listama talenata u Down Beatu (izvođač, kompozitor, klarinet, sopran i tenor saksofon) i tri uzastopne titule Jazz Journalist Association u kategoriji klarinetista, Anat je najuspešnija mlada umetnica današnjice. Primereno tendencijama u drugom veku džeza, njen izraz je spoj tradicionalnog i savremenog, evropske klasike, brazilskog chora, argentinskog tanga, afro-kubana i jevrejskog folklora – mešavina raznovrsnih uticaja kakvoj teži i Beogradski džez festival.  V. Pantić