Nema neobaveštenih!

Bićemo prokleto precizni kao naš sagovornik general Zoran Stanković, inače, vrsni patolog. Dakle, intervju je počeo u 18.05 30. maja 2010. godine u kafiću „Lorenco“ ul. Kosmajska, Cerak vinogradi. Razgovor je završen u 21.11. Sagovornik nas prati do taksija koji nas čeka na uglu Kosmajske i Jablaničke. Maše nam, onako, sportski obučen sa „japankama“ na nogama, dok hitamo ka srcu grada, ka redakciji... Kada ste preuzeli dužnost ministra odbrane? Bilo je to 24. oktobra 2005. godine između deset i  jedanaest sati u kabinetu ministra gde su još bili Prvoslav Davinić i kapetan bojnog  broda Mile Đorić, koji je bio šef kabineta. Daviniću sam rekao da ima pravo da zatraži obezbeđenje prevoza, da će imati vozilo i vozača na raspolaganju kada to zatraži. Ponudio sam mu da mi se obrati za bilo koju vrstu pomoći, bez obzira što sam zahvaljujući njemu smenjen sa dužnosti načelnika Vojnomedicinske akademije. Kad saznajete za satelitsku aferu? Još u prvoj nedelji mog ministarskog mandata. Detaljno sam se upoznao kada sam primio admirala Jovana Grbavca, načelnika glavne inspekcije Vojske državne zajednice Srbija i Crna Gora. To se desilo 1. novembra 2005. godine u deset sati. On je doneo svoje zapisnike sa obavljanja tih inspekcija u Vojsci i odmah na sto su mi stavljene najveće afere koje je trebalo rešavati. Prva je bila o satelitu. Ona je bila urgentna za rešavanje jer je već stizalo u to vreme da se plati prva tranša  ugovora u iznosu od nekih 4,5 miliona evra i admiral  Grbavac me je odmah na to upozorio. Da li vam je admiral Grbavac i u pisanoj formi izložio  informacije... Da, on je to učinio i u pisanoj formi i sve to zajedno sa nekim podacima koje je  dobijao od Vojnobezbednosne agencije,sve je to stavio na sto. Možete li da se prisetite koliko je, vezano za satelit, dugo istragu vodio? On je prezentovao nalaze do kojih su došli tokom vršenja  inspekcijskog nadzora. Šta je vaš sledeći potez? Istog tog dana u 13 sati imao sam sastanak sa predsednikom Svetozarem Marovićem. U tih sat vremena saopštio sam mu sve što je meni admiral Grbavac rekao o aferi satelit i da je ta afera nešto što moramo brzo da radimo s obzirom na činjenicu da već tog meseca, novembra, treba da platimo prvu ratu.  Istog dana  sam generalu Aleksandru Dimitrijeviću, šefu obaveštajnih službi, rekao da postoji  nalaz materijalno-finansijske inspekcije i da on i njegovi ljudi počnu da čačkaju i vide sve što je vezano sa satelitskom aferom. Zatim sam, istog dana, u 16 časova i 15 minuta, obavestio predsednika Tadića o svemu tome šta sam dobio od Grbavca. Kako je tekao razgovor sa predsednikom Tadićem? Ja sad ne bih mogao da vam o tome govorim s obzirom na to da uskoro može početi sudski proces protiv Davinića a i drugih. Zato, u ovom trenutku, nemam pravo da govorim o tome. Dakle, upozorili ste g. Tadića o satelitskom skandalu? Upoznao sam ga i rekao sam da se to mora rešavati pod hitno. Rekao sam da ću sa nadležnim organima vojnih bezbednosnih službi, znači vojna bezbednost, vojna policija i tako dalje, dati nalog da se, pod hitno, predsednik Tadić i svi ostali obaveste u pismenoj formi  o rezultatima te istrage. Ali, pazite, to nije bilo samo o satelitu već i o drugim aferama... Je li  Tadić komentarisao nešto? Nije, to je samo primio k znanju. Jeste li imali utisak da je Tadić već upoznat sa slučajem satelit? Ne mogu sada da pričam o utiscima. Znate, sve te ljude sam znao jer su me oni, šest meseci pre toga, smenili sa pozicije načelnika VMA. Znao sam da treba  da budem veoma oprezan kada razgovaram s njima, znao sam s kim imam posla. To se sve događa 1. novembra 2005. godine. Da li ste se susreli sa Vojislavom Koštunicom? Do Koštunice sam stigao 4. novembra i sa njim sam  razgovarao od 18 do 19 časova. Ponovio sam mu isto što sam rekao Maroviću i Tadiću. Znači, svi su o svemu bili obavešteni. Igrali ste otvorenih karata? Da, nisam imao drugu šansu. Jer, već sam video da počinju na mom kolegijumu da me bojkotuju, pošto sam se dogovorio sa državnim vrhom Srbije o smeni svih mojih pomoćnika koje je Srbija delegirala u Ministarstvu odbrane i da se postave  nove ličnosti. Kad kažete državni vrh Srbije, mislite na... Na Tadića i na Koštunicu! Šta se dalje dešava? Onda počinje sve da se komplikuje, počinje nesaradnja, ne dobijam  informacije onakve kakve jesu, i,  svi počinju  krivicu da prebacuju na Davinića. Svi Davinića imenuju kao glavnog krivca. Već tada? Da, još tada. Zato sam zvao Davinića u ponedeljak, 7. novembra, i rekao mu: „Ministre, imamo problema sa ovim satelitom, s obzirom na to da treba platiti prvu ratu. Šta da radimo, nema ugovora, ne znamo gde je  ugovor... A on kaže: „Vidite sa Milanom Rakić!“ Ona je, inače, bila sekretar  Ministarstva. Zovem Milanu, a ona mi kaže da to nije tačno, da ugovora u Ministarstvu nema. Pozovem Davinića odmah nakon toga, on dođe u moj kabinet u utorak 8. novembra i govori mi isto što danas priča vama u novinama, samo je to bilo u nekoj zavijenijoj formi. Tu se stalno pominjao  taj neki komandant NATO-a... General DŽons koji je prijatelj Marovića? Da, on je, navodno lobirao da se unajmi satelit. Zato sam rekao Maroviću da mi je jako čudno da Amerikanci koji svojim satelitima pokrivaju celu Zemlju nude nama satelit preko Izraelaca. Sutradan, 9. novembra, otišao sam u Crnu Goru na sastanak sa Milom Đukanovićem i Filipom Vujanovićem i rekao sam im sve o satelitu. A pošto sam imao zahtev Srbije da se smeni Aca Dimitrijević, pitao sam ih da li su sa tim saglasni? Milo i Filip su mi rekli: „On nije naš kadar, slažemo se!“ Vratim se u Beograd i neko mi dojavljuje da je postojao tajni sastanak maja/juna u Ministarstvu odbrane  kome je pored ostalih prisustvovao i Stevo Nikčević, direktor  „Jugoimporta-SDPR“. Nikčevića primam 11. novembra 2005. godine, i on mi kaže da su ovi moji prethodnici iz Ministarstva odbrane njega terali da sklopi ugovor koji on nije hteo i da su predviđena  sredstva od prodaje naoružanja, viškova, za isplatu zakupa satelita... Pošto je ministar Mlađan Dinkić stopirao prodaju vojne imovine? Da. Dinkić je tada, praktično, kao republički ministar vodio finansije, a obaveštavan je i o isplatama u Vojsci SGC i pošto je dospevala prva rata za zakup satelita, upoznao sam ga sa tim detaljima. Šta vam je Dinkić tada rekao? Dinkić je bio veoma ogorčen na Crnogorce. Prema Maroviću je posebno bio oštar. Tražio je da se sve oko satelita  obelodani. Ja sam mu tada rekao: „Ministre, vi niste sudija, tužilac, i nemojte da predlažete i hapšenja. To je veoma ružno za jednog ministra finansija. Ali Dinkić mi kaže: „Ja ne mogu da izdržim takvo ponašanje“. U međuvremenu, šta se dešava? Posle ovog razgovora koji sam imao 8. novembra sa Davinićem, dobijam jedan dopis od Davinića, preko imejla, upućenog meni. Šalje ga 10. novembra u 11, časova, dva minuta i 13 sekundi. Davinić to šalje sa privatnog mejla i obaveštava me o zakupu satelita. U tom imejlu je dokument od šest strana, i vidi se da je upućen 10. novembra, ne samo meni već i Maroviću, Tadiću, Koštunici, Labusu i Dinkiću. To je to. Odmah sam tražio da mi daju mišljenje da li je ugovor o zakupu satelita pravno valjan ili nije. Da li proizvodi pravno dejstvo ili ne. Od koga ste tražili pravno mišljenje? Od Radmila Gordića, načelnika pravne uprave Ministarstva odbrane. On je, doslovce, napisao: “Dokument koji ste nam dostavili uz navedeni akt, a koji nosi naziv `Ugovor o pravu korišćenja satelita`, prema mišljenju Pravne uprave MO i svih konsultovanih stručnjaka, predstavljao bi ugovor međunarodnog trgovinskog prava koji bi, prema trenutno utvrđenom stanju stvari, bio pravno valjan sa aspekta tog prava. Imajući to u vidu, predmetni ugovor od dana potpisivanja (4. 6. 2005. godine) stvara obaveze za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora predviđene tim ugovorom“. Znači, to je tada već jasno. Ugovor o zakupu satelita je potpisan, pravno je validan i stvara finansijske obaveze za SCG. Znači, svi sve znaju i nema neobaveštenih? Da, nema neobaveštenih! Obavešteni su i Marović i Tadić i Koštunica i Labus i Dinkić. I šta se sada dešava? S obzirom na to da je nadležnost tog ugovora u okviru Saveta ministara, sve ovo se upućuje na taj savet  kao državna tajna i tamo nekom Lavu Lajoviću... Ko je taj čovek? On je bio direktor Službe za zakonodavstvo Saveta ministara SCG. Lav Lajović je crnogorski kadar koji je meni nuđen da bude sekretar Ministarstva  odbrane kao jedan od vrhunskih pravnika. Rekao sam da ne dolazi u obzir da on bude naš sekretar. Zašto? Ja njega ne poznajem, a što se tiče samog posla, imam osobu koja je vrstan pravnik i u koju imam poverenje. A to je Milica Vlašić-Koturović. Inače, taj Lajović će za Savet ministara dati pravno tumačenje da Davinićev ugovor nema pravno dejstvo, i da, kao država, nemamo nikakve obaveze. Kako komentarišete skidanje oznake  državne tajne sa dokumenata vezanih za „satelitsku aferu“? Dok se ne podigne optužnica, ako se podigne, protiv Davinića, to može samo da doprinese daljoj komplikaciji, zamagljivanju slučaja i njegovom uvođenju u neke druge vode. Da li se tako štiti Prvoslav Davinić? Ne samo Davinić već svi oni koji su učestvovali u tome a za koje, takođe, ima elemenata za podizanje optužnice.   Da li će se selektivno skinuti oznaka državne tajne i da li će neki dokumenti ostati van domašaja javnosti? Recimo, deo koji se odnosi na arbitražni postupak. Onaj ko skida oznake državne tajne sa nekog dokumenta treba da proceni da li će otkrivanje nekih državnih  tajni imati posledice po državu ili neće. Lično smatram, da, posle svega što je već izneto u medijima, ne postoji potreba da državna tajna bila ostavljena na bila kom dokumentu. Zašto tako mislite? Jer bi na taj način došli do daljeg usložnjavanja ovog problema koji pod hitno treba rešiti i koji je, po meni, lako rešiv u jednom propisanom postupku pred pravosudnim organima naše zemlje. Dakle, što bi rekao Dinkić, „svi smo u kandžama satelitskog skandala“... Eee, baš tako! Šta je bilo dalje? Pao je dogovor da Ministarstvo finansija preuzme brigu i obavezu da se formira neka grupa. U ime našeg Ministarstva, član te grupe je Milica Vlašić-Koturović. Zadatak te grupe bio je da se pokuša  i izvrši neka kompenzacija, to jest, da se nabavi neka oprema za potrebe vojske, države. Bilo je dogovoreno da delegacija ide u Izrael, ali nije otišla. Ne znam razloge zašto je otkazana poseta. Tako je prolazilo vreme. ... Svi su se ponašali kao da će tom arbitražom uspeti da se proces okrenu u našu korist. Ko je, sa naše strane, doneo odluku da se krene u arbitražu? Ne mogu to da vam kažem iz više razloga, ali osnovni razlog je što to ne znam .... Da nije radno telo  u kome su bili javni pravobranilac Milan Marković i predstavnici iz Ministarstva finansija i drugih ministarstava? Možda. Oni su bili ti koji su predlagali šta treba odraditi i kako treba odraditi. A ko je trebalo da donese konačnu odluku o tome da li Srbija treba da ide na arbitražu ili ne? Da li je to Vlada Srbije? Posle raspada državne zajednice, ingerencije Saveta ministara, a samim tim i aferu satelit preuzela je Vlada Srbije. Dakle, vi niste uključeni u dalji tok događaja? Nikada nisam bio u Vladi Srbije, jer iako sam bio ministar odbrane, nisam imao pravo glasa, da predlažem zakone, nisam imao praktično nikakva prava... Kako je to moguće? Posle raspada državne zajednice Srbija i Crna Gora, setite se, ministarstva odbrane i spoljnih poslova nisu kooptirana u Vladu Srbije, s obzirom na to da nije promenjen Zakon o Vladi Srbije. Tako u Vladi Srbije nismo imali pravo glasa Vuk Drašković, tada ministar spoljnih poslova, niti ja, kao ministar odbrane. Imali smo prava da predlažemo i učestvujemo u diskusiji, ali samo toliko. Zašto se, po vama, sada pokreće sudski postupak protiv Davinića? Zato što treba da se plati šteta nastala ugovorom o zakupu satelita. To je velika para, možete, recimo, da izgradite trećinu mosta između Borče i Novog Beograda. Davinić se i u NIN-u branio da je bio mnogo naivan kada je potpisivao to što je potpisivao... Da, ali to ga ne oslobađa odgovornosti. Mada mi je čudno da čovek koji je pravnik i koji je 25 godina radio van zemlje, ne poznaje anglosaksonsko pravo!? Da li imate ikakve informacije ko bi sve mogao da dobije proviziju od Izraelaca? Moram da kažem, veoma otvoreno, kada je recimo reč o Dinkiću, da nikada nisam stekao utisak, za sve vreme dok smo ovo radili, da je on korumpiran i da je on hteo da se na bilo koji način ugradi u sve ovo. To isto mogu da kažem i za Koštunicu. Ispostavilo se da smo sve vreme razmišljali kako da rešimo ovaj problem tako da kako god bio rešen posle raspada SCG Srbija koja je naslednica, nema problema. Da li su vama Izraelci nudili deset odsto, to jest, neku  proviziju za realizaciju satelitskog ugovora?  Ne, kako kada se nikada sa njima nisam sreo? To je jasno, ali da li su Izraelci bez obzira na to pokušali da vas korumpiraju? Nikada! Izraelci su znali s kim imaju posla. Nikada nisam imao dodira sa tom firmom! Nikada! Mada su oni pokušavali, u prvom naletu, da stupe u kontakt sa mnom, tražili sastanak u novembru 2005. godine. Pokušavali su da dođu do mene. Rekao sam im da s njima nisam pregovarao i da neću da imam ništa sa njima i da se obrate onima sa kojima su pregovarali! Kad kažete da su pokušali da vas kontaktiraju? Kada je stigao rok za isplatu prve tranše ugovora, novembra-decembra 2005. Da li je Dinkić pokušao da vam nametne Aleksandra Radovića za pomoćnika ministra za finansije i imovinu? Ne, nikada nije tražio da Radović to bude. Jedino što je G17 plus tražio je da Snežana Marković-Samardžić bude pomoćnik za politiku odbrane. I da budem potpuno iskren, ona je taj posao dobro radila bez obzira šta drugi misle i pričaju. Mnogi su samo zapamtili da je kao mala bila balerina. (Smeh...)Da, išla je,kao dete, u baletsku školu „Lujo Davičo“. Kako komentarišete Tadićevu prošlonedeljnu „satelitsku“ izjavu iz Bora?Da vas podsetimo, između ostalog je rekao i ovo: “Mi u kopnenoj zoni bezbednosti moramo da se štitimo od potencijalnih terorističkih udara i da zaštitimo tamošnje stanovništvo, iz toga nema ničeg neprirodnog u angažovanju satelitskih snimaka“. To je jedna od brojnih neodgovornih izjava predsednika Tadića. Da ne kažem da je neozbiljna. A zašto? U konkretnom slučaju, za bezbednost na Kosovu  su odgovorne međunarodne snage, a kako  oni to obavljaju svi znamo. A i u kopnenoj zoni bezbednosti je isto. Oni su ovamo prema liniji razgraničenja a na drugim granicama na Kosovu i Metohiji su već predali kosovskoj službi. U toj i takvoj situaciji, Tadić priča da radi nešto, a sve i da nešto radite, ne treba da pričate. A, druga je priča da li to, uopšte, radite. Cela ta Tadićeva priča je, po meni, neozbiljna. Zapanjen sam tom njegovom izjavom. To nam je takav šamar, i to u trenutku kada nemate nikakvu pregovaračku moć sa Albancima.. Dolazite u poziciju da vas, u međunarodnoj zajednici, uopšte ne shvataju ozbiljno. Možda je ta Tadićeva izjava bila samo za „domaću upotrebu“? Ne razumem ni to; Mislim da je to jedna od njegovih izjava gde on daje sve od sebe da se dopadne biračima iako to veoma šteti ovoj zemlji. Od sada će cela Tadićeva ekipa koja se bavi njegovom medijskom promocijom morati mnogo da se potrudi da ublaži negativne efekte te izjave. Na kraju, da li su nama, uopšte, potrebne satelitske usluge? Mislim da nam satelit ne treba, pre svega zato što do podataka koje bismo dobili sa satelita možemo da dođemo i na drugi način. Klasičnim obaveštajnim metodama? Pa,...ajde, tako da kažemo; klasičnim obaveštajnim radom na terenu. Šta je Srbija, po vašem osećaju, izgubila zbog Davinića? Ne znam. Videćemo šta je izgubila. A možda je i dobila. Dosije EROS A i EROS B Tragovi vidljivi iz satelita Zbog EROS-a A i EROS-a B država je krenula u ofanzivu. Satelitski skandal je toliko važan da je Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, iz rudarskog okna u Boru, sa plastičnim šlemom na glavi, 28. maja 2010. godine rekao građanima da su državi potrebni satelitski snimci. Iz bezbednosnih razloga. „Mi u kopnenoj zoni bezbednosti moramo da se štitimo od potencijalnih terorističkih udara i da zaštitimo tamošnje stanovništvo, iz toga nema ničeg neprirodnog u angažovanju satelitskih snimaka“, rekao je Tadić dodajući: „Očekujem, međutim, da će Vlada Srbije skinuti oznaku tajnosti sa svih informacija koje se tiču ’slučaja satelit’, kako bi se razjasnilo kakvi su to ugovori bili, pod kojim uslovima su sklopljeni i o kojim sredstvima se radi“. Samo nekoliko sati kasnije Vlada Srbije je ispunila predsednikova očekivanja. Mirko Cvetković, premijer Srbije, rekao je da je državna tajna skinuta sa svih dokumenata vezanih za spor oko zakupa satelita od izraelske firme ImageSat International N.V. Uz to Vlada Srbije je, kao što je najavljivala, oformila i radnu grupu za pregovore sa Izraelcima koji su presudom Majkla Prilesa, sudije Međunarodnog arbitražnog suda, dobili spor. Zadatak radne grupe je da se „minimizira šteta od oko 36 miliona evra“. Za šefa tima izabrana je Tamara Stojčević, generalni sekretar Vlade Srbije, a ne kao što se najavljivalo i po novinama, Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde. I tu se nije stalo. Jer je 31. maja 2010. godine Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, javio medijima (ali ne i optuženom) da je protiv Prvoslava Davinića, bivšeg ministra odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, podignuta optužnica. Daviniću, za sada jedinom optuženom u satelitskom skandalu, stavlja se na teret da je „iskorišćavanjem svog službenog ovlašćenja, na taj način što je zaključio ugovor o pravu korišćenja satelita ukupne vrednosti od oko 45 miliona evra, naneo štetu Republici Srbiji u tom iznosu“. Kako se dalje navodi, Davinić je protivno nekoj uredbi Ministarstva odbrane, bez saglasnosti Uprave za budžet i finansije, Pravne uprave Ministarstva odbrane i Direkcije za imovinsko-pravne poslove, 2005. godine u Parizu zaključio ugovor sa „Imidžsatom“. Nastavljajući satelitsku istragu NIN je otkrio da je Vlada Srbija samo delimično otvorila „satelitske“ arhive. Prema tabeli iz Generalnog sekretarijata Vlade Srbije oznaka državne tajne skinuta je sa 26 dokumenata iz Ministarstva odbrane, Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, Ministarstva pravde i Republičkog javnog pravobranilaštva. Prvi dokument nosi datum 14. juna 2006. godine, a poslednji 5. april 2010. godine. Međutim, na spisku nema ni jednog jedinog dokumenta iz 2005. godine?! Nema zapisnika, stenograma, odluke, zaključaka Vrhovnog saveta, odnosno Saveta ministara! Nema pomena o spornom nacrtu ugovora koji je Davinić u prisustvu Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika SCG, potpisao 4. juna 2005. u Parizu. Niti ima recimo (str. pov. Br. 23-1, od 6. juna 2005) odluke VSO o priključenju na satelitski nazor i kontrolu prostora gde se u drugom stavu kaže: „Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora kao kupca, i ugovornu stranu, zastupaće kompanija YUGOIMPORT SDPR, Beograd“. Na uvid u satelitska dokumenta Ministarstva odbrane NIN će morati da čeka još 40 dana. „Imajući u vidu da se radi o većem broju informacija, Ministarstvo odbrane iz opravdanih razloga shodno odredbama člana 16. stav 3. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Službeni glasnik RS“, br, 120/04, 54/07 i 104/09), odlaže postupanje po Vašem zahtevu“, stoji u dopisu koji je potpisala Dragana Gaković. Još je gore što trenutno u Generalnom sekretarijatu Vlade Srbije ne znaju gde su i kod kog organa arhive Saveta ministara SCG. Matične knjige su u Generalnom sekretarijatu, a nešto bi moglo biti u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Sudbina ostalih dokumenata se ne zna. Naravno, nikakve mistifikacije oko toga gde su arhive VSO i Saveta ministara ne bi smelo da bude. Čak i na internet-prezentaciji Vlade Srbije postoji Uredba o položaju pojedinih institucija Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara koja u članu 5 kaže: „...predmete predsednika Srbije i Crne Gore preuzima predsednik Republike; predmete Saveta ministara preuzima Vlada; predmete Vrhovnog saveta odbrane preuzima Ministarstvo odbrane...“ „Očigledno da nekome u Vladi Srbije ne odgovara da javnost bude upoznata sa svim dokumentima, jer bi to nekoga kompromitovalo u političkom i medijskom smislu i eventualno izložilo krivičnom progonu“, kaže za NIN Dragan Pašić, advokat, koji je u ime Prvoslava Davinića 1. juna 2010. godine Republičkom javnom tužilaštvu podneo krivičnu prijavu protiv: Mlađana Dinkića, ministra ekonomije i regionalnog razvoja i predsednika G17 plus; Stevana Lilića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu koji je u arbitraži bio svedok izraelske firme „Imidžsat“ i protiv Verice Kalanović, potpredsednice G17 plus i ministarke za Nacionalni investicioni plan. Sve troje su, po Daviniću, izvršili „krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz čl 359. stav 3. Krivičnog zakonika (glava krivičnih dela protiv službene dužnosti)“. Ministar Dinkić je 1. juna 2010. godine saznao za krivičnu prijavu u Kraljevu. I to od novinara NIN-a. Prema navodima prijave Dinkić je: “... u stanju uračunljivosti i sa direktnim umišljajem, inicirao razgovore sa izraelskom stranom u cilju dogovora o modalitetima plaćanja finansijskih obaveza predviđenih u Nacrtu ugovora o zakupu satelita, koje kasnije nije ispunio, čime je pružio pravni osnov suprotnoj strani da pokrene postupak arbitraže, tvrdeći da je on takvim svojim postupanjem, de facto (faktički, suštinski) prihvatio postojanje obavezujućeg ugovora, nakon čega je ova okolnost u arbitražnom postupku imala odlučujući značaj u oceni arbitra da postojanje ugovora nije osporavano, pa samim tim ni obaveza plaćanja srpske strane, a gde je tome u prilog navedeno da je u razgovorima sa izraelskom ambasadom u Beogradu oktobra 2005. godine, koji su preneti predstavnicima “Imidžsata”, rečeno da je Ministarstvo odbrane i dalje zainteresovano za projekat i da je Ministarstvo finansija ukazalo da će biti neophodno da se sredstva obezbede u okviru procesa donošenja budžeta, što bi moglo značiti odlaganje plaćanja avansa. Iz kabineta ministra Dinkića dugo nije bilo komentara jer su prvo hteli da provere tačnost onoga što NIN tvrdi. A onda je posle nešto manje od pet sati, stigao SMS odgovor iz Dinkićevog kabineta: „Davinić tom neosnovanom tužbom baca prašinu u oči javnosti i pokušava da se brani napadajući druge. Pri tom čini krivično delo lažnog optuživanja. Nadamo se da će tužilaštvo što pre razmatrati tužbu, a sigurni smo da će je odbaciti jer se zasniva na lažima i zlonamernim tezama. Mlađan Dinkić stoji na raspolaganju svim nadležnim organima“. Ispostavilo se pak da je profesor Lilić bio bolje obavešten od ministra Dinkića. Za NIN je samo ovo rekao: „Da, javljeno mi je. Ali, ne želim da komentarišem!“ Trećeoptužena Verica Kalanović je takođe iz Kraljeva gde je bila zajedno sa ministrom Dinkićem reagovala - munjevito: „Šokirana sam ovim što ste mi rekli! U to vreme nisam bila u izvršnoj vlasti i kao ministarka za Nacionalni investicioni plan nemam nikakve veze sa satelitom!“ I dok se satelitska afera uskovitlava, NIN mora da postavi neka pitanja. Prvo, ko je i zbog čega napravio selekciju dokumenata? Zatim, kome je u interesu da sva dokumenta u slučaju „Satelit“ do sredine juna 2006. godine ostanu tajna? I hoće li nadležni organi gonjenja i pravosuđe tražiti i kazniti sve one koji su odgovorni ne samo za satelitsku štetu od 36 miliona evra? Ili će se selektivno poigravati samo sa nekim optuženim i sa javnošću? Ipak, koliko god se državni vrh upinjao da na građane ostavi utisak odlučnosti, situacija je prilično nevesela jer su svi tragovi vidljivi - iz satelita.