Lekovi za političku korektnost

Prof. dr Vojin Rakić (1967) srpski filozof i politikolog autor je više dela na engleskom i srpskom jeziku. Diplomirao je filozofiju u Srbiji, magistrirao evropske studije u Pragu, a magistrirao i doktorirao političke nauke na Univerzitetu Ratgers u SAD. Posle 2000. godine bio je savetnik Ujedinjenih nacija u Vladi Srbije, kada je u saradnji sa tadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem rukovodio stručnim timovima koji su obavili funkcionalne analize u pet ministarstava srpske vlade. NJihov cilj bio je unapređenje efikasnosti državne uprave. Fokus njegovog rada na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju biće, kako kaže, politička filozofija/etika međunarodnih odnosa, kao i bioetika, koje po njegovom mišljenju spadaju u „primenjenu etiku“. Strastan je zagovornik rada na polju bioetike koja povezuje prirodne i društvene nauke i danas je „hit“ u svetu. Koji je bio vaš lični motiv da se vratite i ostanete u Srbiji? Da postanem sudionik u procesu stvaranja nove, demokratske i prosperitetne srpske države. Pošto sam doktorirao u SAD, dobio sam posao u Centru za izučavanje politike visokog obrazovanja (CHEPS) na Univerzitetu Twente u Holandiji. Tamo sam proveo skoro tri godine, a otišao sam pošto sam 2001. godine dobio mogućnost da postanem direktor programa UN-a za istraživanje i razvoj u Savetu za državnu upravu Vlade Srbije. Ubrzo po prihvatanju tog posla postao sam i specijalni savetnik UN-a u Vladi Republike Srbije. Jasno vam je da sam na taj način postao nekakav sudionik u procesu koji pominjem. Kako vidite stanje u državnoj upravi danas? Zašto ste napustili poziciju savetnika? Mislim da bi pojednostavljivanje procedura i „elektronizacija procesa“ doveli ne samo do efikasnijeg rada, već i do smanjenja korupcije u državnoj upravi. Što je manje službi koje građanin mora da prođe u završavanju svojih administrativnih poslova, to će naići na manje mogućnosti da bude naveden ili prinuđen na korumpiranje nekog službenika. Manje korupcije u državnoj upravi implicira više moralne standarde. Veći broj zemalja EU mogu nam u tom smislu poslužiti kao primeri koje možemo jednostavno preuzeti. Poziciju savetnika napustio sam zato što sam hteo da se vratim svom osnovnom pozivu naučno-akademskom radu. Da li biste mladim stručnjacima u rasejanju savetovali da se vrate u Srbiju? Na ovo pitanje ne mogu da odgovorim popularnim pozivom da se i drugi Srbi vrate ovde. Nema opštih pravila. No, reći ću nešto o naučnim kadrovima. U srpskoj naučnoj zajednici ima kvalitetnih ljudi. Ipak, jedan njen deo je jalov. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj stoga je pre određenog vremena uvelo sistem bodovanja objavljenih radova. Što više objavite u dobrim časopisima, tim bolje. Od toga zavise i plate naučnika. Postavljanjem istinskih kriterijuma u nauci jalovi naučnici (ili „naučnici“) biće prinuđeni ili da počnu da daju rezultate ili da svoje pozicije ustupe drugima. Na njihovu žalost, ali na radost srpske nauke. Ako se to dogodi, mladi srpski naučnici iz takozvane dijaspore imaju razloga da se vrate u Srbiju. Priključenje EU vidite kao najveću šansu Srbije da posle više vekova postane deo razvijenog sveta - šta bi po vašem mišljenju bili ključni pravci za hvatanje koraka? Da, ulazak u Evropsku uniju otvara Srbiji mogućnost da posle više vekova postane deo zaista razvijenog sveta. Takvu mogućnost Srbija nije imala još od doba Nemanjića. Na Srbiji je da odluči da li će je iskoristiti. Prvi korak je naša istinska, iskrena odluka da postanemo deo razvijenog sveta. Razvoj nauke je jedan od ključnih elemenata u tom procesu. Kako ocenjujete stepen motivacije, s obzirom na značaj izazova, kao što je pridruživanje EU? Motivacija varira od čoveka do čoveka. Politička motivacija je polovična. Postojeća Vlada je proevropska, ali nije za ulazak Srbije u NATO - makar ne deklarativno. Pri tom, veoma jake snage u opoziciji istinski uopšte nisu ni za ulazak u EU. Srbija zapravo još nije odlučila šta hoće. Koliko Srbija kaska u oblasti filozofije i društvenih nauka, odnosno bioetike, koja nužno prati bum biotehnologije? Neke nove biotehnologije zapravo i nisu potpuno nove, nego su već jedno vreme realnost. Primer su neurohirurške intervencije pod lokalnom anestezijom, poznate kao Deep Brain Stimulation (DBS), a kojima se mogu sanirati, na primer, farmakorezistentne epilepsije, distonije, farmakorezistentne depresije. No, DBS se može koristiti i u „kozmetičke“ svrhe, baš kao i „kozmetička neurofarmakologija“. Naime, pokazuje se da DBS i neki antidepresivi mogu da se upotrebljavaju ne samo u svrhe lečenja, već i u svrhe poboljšanja već dobrog raspoloženja (kako bi se „pacijent“ osećao „better than well“, tj. „više nego dobro“). To otvara niz etičkih, ali i političkih i pravnih pitanja. Ona neće zauvek zaobilaziti ni Srbiju. Tvrdite da društvo političke korektnosti počiva i na kontroverznim dometima kozmetičke neurofarmakologije? Posebno značajna doista jeste upotreba kozmetičke neurofarmakologije u procesu stvaranja društva „političke korektnosti“, kao i u svrhe korigovanje političke diversifikacije u društvu. Da budem sasvim konkretan. Masovna upotreba antidepresiva prozaka u SAD, prevashodno u ženskoj populaciji, stvara građane sa poboljšanom slikom o sebi u porodici i društvu. Česta upotreba ritalina, uglavnom kod dečaka koji su dijagnostikovani da pate od „hiperkinetičkog poremećaja“ ili ADHD-a (Attention Deficit Hyperactivity Disorder) ispostavlja se i da umanjuje i agresivnost. Pri tom, ADHD se tek od relativno skoro smatra oboljenjem ili sindromom. Zadovoljnije žene u porodici i muškarci sa manjkom agresivnosti stubovi su društva političke korektnosti, kao i jasni simptomi smanjenja političke diversifikacije u društvu. Možete li da elaborirate podsticajnu tezu o egzodusu mladih intelektualaca 90-ih godina koja, kako kažete, odgovara Hegelovoj metafori “ruže na krstu”? Srbija bi trebalo da iskoristi komparativnu prednost koju je sticajem okolnosti stekla posle devedesetih. Znamo da je veliki broj mladih ljudi napustio zemlju i stekao obrazovanje u SAD, Kanadi, Evropi, Australiji, Novom Zelandu... Srbi su postali retko globalizovan narod. Pametna državna strategija bila bi da se to iskoristi i da se ti ljudi istinski podstaknu da se uključe u naučni, privredni i politički život Srbije. Tako se onda jedna nesrećna okolnost iz prošlosti devedesetih može preokrenuti u srpsku prednost danas. Tada se može ispostaviti da egzodus srpskih mladih intelektualaca devedesetih godina odgovara Hegelovoj metafori „ruže na krstu“ – ruže naših današnjih mogućnosti na krstu izgona stručnjaka devedesetih. A sami Srbi opet će biti ti koji će odlučiti o tome da li će svoje današnje mogućnosti naroda globalizovanih stručnjaka i iskoristiti. Niko drugi neće biti ni zaslužan ni kriv. Silikonska dolina kao turistička atrakcija Slika mentalnog zdravlja u Srbiji je katastrofalna. Koji su najkrupniji bio-etički izazovi pred njom? Poznato nam je da su se lekovi ovde godinama mogli dobijati bez recepata (a često i dalje mogu). Masovna upotreba anksiolitika i antidepresiva je kod velikog broja ljudi stvorila zavisnost, ali i naviku da se pomenuta neurofarmakološka sredstva koriste u kozmetičke svrhe. Pri tom, Srbija prednjači i u masovnom podvrgavanju ženske populacije estetskoj hirurgiji. Nedavno me je jedan nemački filozof koji je ovde došao na konferenciju pitao gde je ta čuvena „silikonska dolina“. Nije bio lenj da posle napornog puta i konferencije, posle ponoći ode da vidi kako ta dolina izgleda. „Vaginalna hirurška kozmetika“ je doskora bila omiljena među pornozvezdama i elitnim prostitutkama. Sada se polako širi i na druge slojeve ženske populacije. Zanimljivo je pratiti šta će se u tom pogledu događati u Srbiji. I kakve su perspektive pomenutog DBS-a kod nas? Kada ta intervencija postane dostupna i ovde, ne treba isključiti mogućnost da će se imućniji slojevi stanovništva tome podrvgavati u kozmetičke svrhe (kako bi bili „više nego dobro“ raspoloženi), polako napuštajući upotrebu neurofarmakoloških sredstava. Sve ovo povlači za sobom postavljanje izuzetno značajnih etičkih, političkih i pravnih pitanja. Srbija mora da bude pripremljena za suočavanje sa njima. Zato se nadam da će projekti koji se bave etičkim, političkim i pravnim aspektima novih biotehnologija dobiti odgovarajuću pažnju u naučnom životu Srbije u narednom periodu.