Bleštavo, a jeftino

Makša ima nepunih četiri godine i ide u beogradski vrtić „Majski cvet“, onaj u Vasinoj ulici, što nema dvorište. Svaki put kad se sa mamom Ivanom Maksić vraća kući, zastane ispred izloga, upre prstićem u metalno srce i kaže: „Meni će Deda Mraz ovo da donese, jer sam dobra devojčica!“ Rečeno, učinjeno! Sada je Makša sva važna dok pokazuje parfem, karmin i češalj Dizni princeze, a tu je i šareno ogledalce iz neke druge priče. Tiho stiže priznanje da je poklon koštao nešto preko 3.000 dinara i jeste da bi razne rupe u kućnom budžetu mogle da se zapuše ovim paricama. Svi ostali, ali ništa manje specijalni, pokloni poput svetloljubičastog rajfa sa veštačkim paperjem i antenama koje se završavaju leptirićima i šljokicama (cena 150 dinara, isto kao i uši zekonje) mogu da budu i iz kineskog tržnog centra u bloku 70. Tu je vazda živahno, ali između katoličkog Božića i pravoslavne Nove godine gužva je nezamisliva. Najbolje idu igračke, jelke, lampice, pirotehnika - i krpice, uključujući i brushaltere. Komad 99 dinara ili pet za 200, u svim bojama, veličinama i provereno od one ljute sintetike koja pri najmanjem trljanju baca iskre i mini električne udare, što baš zna biti nezgodno dok plešete uz neki od hitova od kojih „gaće same spadaju“. Kod Kineza bakine i zle tetke (obe vrste služe da deci dozvole sve ono što roditelji zabranjuju) utrkivale su se u tome ko će zaroniti dublje u kutije i pronaći što luđi poklon. Apsolutni favoriti bakica su mini kopija električne gitare (cena bez pogađanja 800, a može i za 600 dinara) i bubnjarski set (350-500 dinara). Loptice -skočice i ljigavci koji cijuču i svetle, spadaju u standardnu dečju opremu koja se nabavlja za 50, 80 ili 100 dinara. Tetke su na muci da odluče šta je prikladniji dar: zeleni irvas za jahanje (800 dinara) ili metar visoka ružičasta pudla na kojoj dete može da se ljulja ako kod prodavca neko ostavi 3.000 dinara. Po istoj ceni može kući da se nosi najveći tigar, model sa razjapljenim čeljustima ili jakne od lakovane plastike koje (osim srebrne kosmonautske) izgledaju kao da su napravljene od kese za đubre, ali zato ne propuštaju vodu. Za onu malo stariju dečurliju, tu je skraćeni svetlosni mač koji služi za pravljenje zaista velikih balona (150 dinara), „jugi o“ karte čija cena zavisi od broja špilova i veličine limene kutije (od 200 do 800 dinara) i „bakugani“ plastične loptice koje se rastvore u već neko fantastično biće ili robota (cena od 500 do 1.500 dinara). Najomiljeniji član familije je onaj rođak koji deci, krišom, kupi nešto od pirotehnike. U Republičkom zavodu za statistiku Srbije kažu da će decembarske podatke o uvozu, prometu robe i trgovini na malo objaviti tek krajem januara ali da ni tada verovatno nećemo znati koliko je uvezeno, recimo, plastičnih, papirnatih ili pravih jelki, petardi... „Znate li koliko hiljada proizvoda imamo na tržištu? Naši podaci su klasifikovani po kategorijama proizvoda“, kaže Slobodan Vučković, šef odeljenja spoljne trgovine u RZSS. Prema podacima Uprave carina, koje je NIN dobio iz Centra za informatiku i elektronsko poslovanje Privredne komore Srbije, od januara do novembra 2010. godine uvezeno je lampica i novogodišnjih proizvoda od stakla i ostalih materijala u vrednosti od 2.130.799 američkih dolara. Mereno u kilogramima, lampice su najviše stizale iz Kine (69.282), Holandije (681), Nemačke (275). Staklići, opet, u kilogramima: iz Kine (8.518), Slovenije (584), Češke (161) i Holandije (103). A sve ostalo gde, valjda, spadaju i veštačke jelke koje koštaju u redovnoj prodaji od 130 dinara u „Merkatoru S“ do 6.699 dinara u „Tempu“, uvozi se pre svega iz Kine (322.563), Tajlanda (19.615), Holandije (7.252), Slovenije (4.062), Španije (2.811), Makedonije (2.453) i još 18 zemalja. Ipak, najveći deo pirotehnike iz Kineskog tržnog centra i sa pijaca došao je nekim drugim, odnosno švercerskim kanalima, na veliko. „Ne ulazeći dublje u mehanizme sive ekonomije i poreske utaje, teško je sagledati koliki je zaista promet. Po onome što čujemo od prijatelja, parkinzi tržnih centara su zakrčeni, kupuju se jeftini pokloni. Kao da se u vazduhu oseća zebnja za sutra“, kaže za NIN Branko LJutić, profesor finansija. On dodaje: „Novogodišnja industrija je sve ono što kupujemo u vreme praznika. Možda najznačajnija jeste prasetina, ali ako posmatrate odnos Vlade prema istoj, videćete da oni ne vide stratešku perspektivu svinjogojstva.“ Prskalice, koje mogu da se kupe u aranžmanu 10 kutija za 200 dinara, ne dolaze u obzir kao poklon deci koja imaju više od pet godina, jer su to stvari „za bebe“. Računaju se samo petarde i to ne one što puknu pa uginu, nego one što se oglase najmanje pet puta (pakovanja ima za 500, 1.000 i ne pitaj koliko dinara). Rakete su još skuplje i retke. NJih, po pravilu, kupuju ujaci, stričevi, pa i očevi. Međutim, u tu se rabotu ne valja upuštati ako nemate kinte da ih kupite nekoliko, a to košta od 4.000 do 12.000 dinara, ako se pazare i „topovski udari“. Dakle, potrošačka logika „što više, to bolje“ je osnova dobrog vatrometa, jer najmanje jedna raketa izneveri vas u odbrojavanju poslednjih sekundi stare godine, a za ostavljanje bilo kakvog utiska potrebno je išarati nebo sa bar tri-četiri boje. A ako sve to ne doživi bar jednu reprizu, ocena će biti po sistemu „jednom kao nijednom!“ Takođe, moguće je da će mangup odvojiti deo džeparca u zajednički fond sa ostalom decom iz komšiluka, ali to sa sobom nosi nekoliko „poslovnih rizika“. Prvo, najstariji kabadahija neće dopustiti ostalima da se igraju vatrom i raketama. Drugo, ako dođe do prepirke uvek će se naći tužibaba koja iz čiste pakosti roditeljima prijavi celo društvance. U Srbiji ima 1.176.760 dece mlađe od 16 godina, prema Statističkom godišnjaku za 2010. godinu RZSS-a, i svako očekuje bar jedan poklon od Deda Mraza i(li) Božić Bate. Čini se tržište za koje se vredi takmičiti. Jelena Filipović, asistentkinja na Ekonomskom fakultetu i autorka knjige „Mali kupci, veliko tržište“, tvrdi da se, kod nas, o deci ne razmišlja kao o potrošačima. Naime, veruje se da klinci nemaju para, pa je sva sila marketinških kampanja usmerena na njihove roditelje, dalje i bliže rođake i prijatelje. „Deca u svim drugim zemljama kupuju poklone za Novu godinu, pa pretpostavljam da je to slučaj i ovde. Oni kupuju poklone za sebe, što je tipično za ja-generaciju, i to su uglavnom stvari za koje duže vremena štede, jer su veće vrednosti. Mala deca kupuju skuplje igračke, a starija tehniku, na primer iPod“, kaže Jelena Filipović čija anketa obuhvata 987 dece iz Beograda, Valjeva, Niša, Novog Sada i Šapca. Pronalaženje pravog poklona za pubertetlije je posebna muka. Kod Kineza nije lako naći nešto što će im se svideti, jer roba nije firmirana. Tu se darodavac eventualno može provući sa nekim zgodnim kaišem (150-900 dinara), otkačenom ešarpom na čijim krajevima vise metalni prstenovi, medvedić ili „dijamant“ od plastike (400--600 dinara) ili kožnim rukavicama koje će svi, hteli-ne hteli, morati da primete jer ta nijansa ciklamaste boje „prži oči“ (400 dinara). U kategoriju posebno luckastih poklona, naročito zgodnih za spadalo od mlađeg brata koji obožava nepozvan da upadne u sobu sestre-tinejdžerke, spada i metalna napravica koja liči na nedovršenu mutilicu za belance. Kako je prodavac Ling DŽao demonstrira, ta češalica za glavu (100 dinara) funkcioniše tako što mrdanjem rukohvata gore-dole otvoreni kraci sa kuglicama na kraju masiraju i glavobolja, navodno, prođe prođe. Ono što je DŽao namerno prećutao je činjenica da oni bez kose ne bi trebalo da koriste ovaj izum jer se masaža pretvori u skalpiranje nasuvo. Za dečake, osim čarapa i gaća, tu su, recimo, kojekakve perike ili maske (350 dinara), šeširi a la Hemfri Bogart sa šljokicama. Ako poklon baš mora da bude praktičan, može se izbunariti iz kutija i donji deo trenerke za po kući (600-800 dinara). Toliko o kineskom vašaru. U „Delta sitiju“ i „Ušću“ kupuju se trenerke koje služe za trening, teretanu ili izlazak, i, moraju da budu brendirane. Zavisno od modela, koštaju oko 100 evra. Za kupovinu na takvim mestima, gde i knjižare liče na samoposluge, treba imati posebno raspoloženje, mentalni sklop i svakako daleko dublji novčanik. Gužva je sveprisutna, biće da ljudi u vreme krize nemaju novca, ali imaju vremena. Zato se uglavnom razgleda, procenjuje se koja je akcija povoljnija, ali epilog je takav da na klupici u „Delta sitiju“ treba sedeti 15 minuta kako biste videli nekog sa puno kesa u kojima je, umesto poklona, uglavnom hrana ili piće. Pored ića i pića, najbolje ide garderoba. Zatim igračke, nakit, kozmetika, dekorativne pinklice za kuću i tehnika. Glasina da će od januara 2011. godine Vlada Srbije povećati PDV za kompjutere i sličnu robu, nije značajno uticala na prodaju koja jeste veća nego u ostalim mesecima, ali ipak daleko manja nego 2008. pa čak i 2009. godine. „Najčešći posetioci i potrošači su mlade poslovne žene i porodični muškarci. Uopšteno, žene pazare češće, ali u manjim iznosima, oko 3.000 dinara, dok porodica potroši najviše, ali dolazi ređe“, kaže dr Nikolaos Dimitrijadis, direktor marketinga i komunikacije Ušće šoping centra, dodajući da tinejdžeri ne troše mnogo, do 1.000 dinara. Dok populacija starija od 50 godina, sa dobrim obrazovanjem i finansijski situirana, nema naviku dolaska u šoping centre. On tvrdi: „Oni više vole gradske butike i šetnju po centru, ali svakako treba imati ponudu i za njih, luksuznije radnje i mirnije dane, kao što su utorak i sreda.“ Što se tiče profesionalnih kupaca (trgovci, kafedžije itd), primetno je da su zbog ekonomske krize oprezniji. Jelena Popović, portparol „Metroa“, kaže: „Ugostitelji dolaze češće, a kupuju manje, kako bi osigurali redovnu nabavku.“ Promet u restoranima opao je 20-30 odsto, zbog zakona o zabrani pušenje, a delom i zbog besparice. Ipak, klubovi, restorani, splavovi koji su nudili muziku, zalogaj hrane i neograničene količine alkohola po ceni od 25-65 evra, rasprodati su ne samo za doček Nove godine, već i za Božić i doček Srpske nove. U „Merkatoru S“ novogodišnja potrošačka euforija počela je malo kasnije nego prethodnih godina, ali je otprilike istog intenziteta. Najviše se kupuju igračke, kozmetika, knjige, tekstil, alkoholna pića, posebno vina, akustika i tehnika. Najveća navala bila je poslednja tri dana 2010. godine, kada se na svaku kupovinu davao popust od 10 odsto, a za poklone se izdvajalo između 500 i 2.500 dinara. „Srećom, sačuvala sam tri čeka pa sam mogla na odloženo da kupim sve što nam treba za praznike“, kaže Maja Pavlović, službenica i glavni operativac šestočlane porodice koja se snabdeva u „Rodiću“. Ona dodaje: „Roditelji mog muža žive sa nama, stari su i rešili smo da zbog njih i dece proslavimo obe Nove godine i Božić. Znam da ćemo februar i mart morati malo da se stisnemo, ali preživećemo!“ Može li se uopšte izmeriti koliko je jedna porodica, srednjeg staleža, potrošila na poklone za praznike? „To samo mame i supruge znaju, za sve nas ostale je bolje da se ne raspitujemo isuviše jer će nestati magija ostvarivanja mogućeg sa nemogućim izvorima finansija“, kaže LJutić, dodajući da kod nas ne postoje analize šta građani najviše kupuje za novogodišnje i božićne praznike. On veruje da „sve što ljudi kupuju jeste vezano za želju da nam, kad sutra ustanemo, bude bolje, znamo da neće, ali ipak samo to želimo. Ako želimo dobro samo sebi tada smo sebični, vodeći računa o drugima stičemo sposobnost saosećajnosti i društvene odgovornosti.“ Način na koji slavimo praznike pomalo gubi suštinu i često biva da dobijamo ili darujemo poklone kojima se ne radujemo. Važno je da su veliki, bleštavi i po mogućstvu jeftini. Umetnost praznične kupovine često se svodi na veštinu odbrane novčanika, odnosno kreditne kartice, od novogodišnjih iskušenja. „Poklonom saopštavamo nešto drugoj osobi, potvrđujemo i započinjemo neke odnose sa drugom osobom. Prevelik ili premali, neprimeren poklon može da ugrozi odnose darodavca i darovanog“, kaže dr Ivana Petrović, sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta. „Praznici su prilika da se opustimo, pa i raspustimo. S obzirom na stres kome smo neprekidno izloženi, praznici su prilika za smeh, igru, i zato je najvažnije da se posvetimo sebi i najbližima. Da provedemo vreme onako kako nam najviše prija, a ne po nekom diktatu.“ Novogodišnji i božićni praznici su, možda, totalni kič, ali taj kič je dobrodošao naročito ako se još neko seća recepta bakinog kolača u obliku laneta (ne irvasa) koji se obavezno seče od guze. Nije svaki dan Nova godina i Božić!