Rekvijem za izgubljenog sina

Odavno Amerikanci nisu bili toliko prisutni u Kanu. Ne samo što su se na festivalu pojavile neke od legendi američkog filma, počevši od predsednika žirija Roberta de Nira, već se američki uticaj osetio i u izboru nagrađenih filmova. To se pre svega odnosi na dobitnika Zlatne palme Terensa Malika za film Drvo života. Najmističniji među američkim rediteljima, koji beži od medija kao od kuge, nije se popeo na scenu da primi nagradu ostajući veran reputaciji „filmskog Selindžera“. U njegovom filmu se porodični mikrokosmos u malom južnjačkom gradu 50-ih godina meša sa magičnim plesom planeta koje slika poput Kjubrika, sa prizorima svemira koje prati Mocartova Lakrimoza, eksplozijom zvezda koja svedoči o tajni stvaranja i predelima neobične lepote, poljima suncokreta, šumama, vodopadima. Priroda koja ne prestaje da iščuđava je okvir u kome Malik traži odgovore o smislu bića i postanka, o tome odakle dolazimo i kako živimo sa idejom o Bogu ili bez nje, koje vrednosti prenosimo generacijama koje dolaze, da li je patnja neophodna da bi se spoznala milost. Ovaj film je antiholivudski, iako u njemu igraju Bred Pit i Šon Pen. Kontemplativan i u nekim trenucima hermetičan, neka vrsta rekvijema za izgubljenog sina. Drvo života, u isto vreme i simbol religija i Darvinove teorije, najličniji je film ovog reditelja sa diplomom iz filozofije sa Harvarda. Sa pet filmova za četrdeset godina važi za kultnog reditelja. Tome je doprinela i dvadesetogodišnja pauza koju je napravio između drugog i trećeg filma, koju nikada nije objasnio. U potpuno drugačijem registru je jedan od dva dobitnika Gran prija, film Klinac na biciklu braće Darden koji su do savršenstva doveli „mali intimistički film“, kako to kritičari vole da kažu. Na ekranu je tokom čitavog filma dvanaestogodišnji dečak koji ne može da se pomiri sa tim da ga je otac ostavio, koji juri na biciklu, tuče se poput pitbula, vezuje se za lokalnog dilera tražeći u njemu očinsku figuru i koga od nasilja otrgne posvećenost jedne žene. Bez patetike i bez suza, braća Darden istražuju dušu nevoljenog dečaka, budeći snažne emocije. Nagradu su podelili sa turskim rediteljem Nuri Bilče DŽejlanom, koji je napravio verovatno najradikalniji film u selekciji, Bilo jednom u Anatoliji. Ovaj neobičan road-movie u kome pratimo policijski konvoj koji se kreće po pustim, brdovitim drumovima u potrazi za mestom na kome je zakopan leš, koje treba da im označe dvojica osumnjičenih, postepeno, u veoma sporom ritmu, razotkriva snažne ljubavne drame koje progone glavne protagoniste. Turski reditelj se poslednjih godina nameće kao jedan od glavnih pretendenata za Zlatnu palmu. Nagrada za najbolju mušku interpretaciju zasluženo je pripala francuskom komičaru Žanu Dižardenu, za ulogu u Umetniku Mišela Azanavisijusa, smelom pokušaju da se oživi nemi film po kodovima koje su ustanovili Lang, Ford i LJubic. U ovoj crno-beloj melodrami, uz koju publika plače i smeje se zajedno sa likovima, Dižarden glumi holivudsku zvezdu nemih filmova koja prkosi pojavi zvučnog filma, po cenu sopstvene propasti, dok ga ljubav jedne žene ne vrati u život. To je i priča o odbrani umetničkog integriteta od filmske industrije koja melje autentičnost zarad uvek većeg profita, na koju De Niro nije ostao neosetljiv. Imajući u vidu izuzetan kvalitet ovogodišnje selekcije, zbog čega je žiri imao težak zadatak, tri nagrade su izazvale iznenađenje. Film Policija francuske rediteljke Maiven, koja je inspiraciju potražila u pričama iz policijske brigade za zaštitu dece, osvojio je prestižnu nagradu žirija, dok je nagradu za najbolji scenario dobio izraelski reditelj i scenarista Jozef Sedar za film Beleška, priču o rivalstvu oca i sina, ekscentričnih profesora željnih priznanja, na koji, međutim, niko nije računao. Nagrada za režiju, koju je dodelio Emir Kusturica, pripala je Dancu Nikolasu Vindingu Refnu za film Vožnja, koji se u ovoj akcionoj drami inspirisao holivudskim B filmovima o kaskaderima, sa sjajnim Rajanom Goslingom u glavnoj ulozi, koji podseća na De Nirov rani period, kada je glumio u Skorsezeovom filmu Ulice zla. Veliki gubitnici ovogodišnjeg festivala su Pedro Almodovar kome je još jednom izmakla Zlatna palma - iako je njegov film Koža u kojoj živim, sa Antonijom Banderasom u ulozi profesora-Frankeštajna koji eksperimentiše sa promenom pola kako bi oživeo uspomenu na svoju ženu i ćerku, dobio dobre kritike - i finski reditelj Aki Kaurismaki čiji je film Avr, izuzetne lepote, topline i filmske snage, o solidarnosti sa ilegalnim imigrantima koja ujedinjuje stanovnike francuskog lučkog grada i o isceliteljskoj moći dobročinstva, mnogima bio glavni favorit za nagradu. Bez Palme je ostao i Šon Pen koji ponovo iznenađuje, ovog puta u ulozi depresivne glam-rok zvezde u godinama, u filmu italijanskog reditelja Paola Sorentina Ovo mora da je to mesto, kao i sjajna Tilda Svinton, u ulozi majke razapete osećanjima krivice i otuđenosti prema dijaboličnom sinu u filmu Lin Remzi Treba da razgovaramo o Kevinu. Kirsten Danst ekskluzivno za NIN Katastrofa nas čini snažnijima Protekla nedelja, uoči proglašenja dobitnika Zlatne palme, bila je naročito burna za dvadesetdevetogodišnju američku glumicu Kirsten Danst, što je i priznala popevši se na scenu sale “Limijer” da primi nagradu za najbolju žensku interpretaciju. Kanski žiri ju je nagradio za ulogu u filmu Melanholija u kojoj igra depresivnu Žastin kojoj se vraća snaga pošto se bliži trenutak kada će udar komete o Zemlju označiti smak sveta. Nagrada za najbolju žensku ulogu se ipak našla u pravim rukama, po mišljenju većine kritičara i novinara. U intervjuu za NIN, nekoliko dana uoči proglašenja pobednika, Danst ističe da je ponosna na ovu ulogu u koju je unela dosta ličnog iskustva. Kako je izgledao rad na filmu? Fon Trir je drugačiji od reditelja sa kojima sam radila jer daje veliku slobodu glumcima. Stvara takve uslove da se osećate veoma prirodno, kao da se ne radi o snimanju filma. Scene prethodno nismo uvežbavali, što je uobičajeno na drugim snimanjima. Obično to izgleda tako što pre podne ponavljate scenu, a posle ručka snimate onako kako ste uvežbali, dok sa Larsom samo idete i kamera vas prati. Na snimanju stvara atmosferu koju nikada do sada nisam doživela, intimnu, kao da ste deo porodice, što je pozitivan podsticaj. NJegova snimanja su veoma tiha, niko se ne dere, što je uobičajeno. Vlada neka smirenost koja stvari čini prirodnijim. Šta vas je privuklo da se posle velikih holivudskih filmova okrenete autorskom filmu? Oduvek sam radila u nezavisnim filmovima, a Lars je jedan od najvećih autora našeg vremena i jedini koji piše samo za žene. Ne poznajem nijednog drugog reditelja, jedini koji mi pada na pamet je DŽon Kasavetis. Za mene je prava čast da budem među tim ženama. Da li vam je davao uputstva kako da gradite lik? Razgovarali smo pre filma, otvoreno mi je govorio o svojim bolestima u prošlosti, o depresiji, nervnim slomovima. Neke scene su zato vrlo autobiografske. Kada vam se reditelj tako otvori i kada radite u atmosferi poverenja, onda se ne plašite da istražujete. Zaista osećate da to doživljavate, a ne da glumite. Lars ne voli glumu. On je promenio način na koji sam do sada radila na filmu i na koji prilazim filmovima. Sa njim imate osećaj da sami gradite lik. On ne objašnjava mnogo, kakav je lik ili kako treba da izgleda scena, on to ne diktira. U njega sam unela i dosta ličnog, vrlo intimnog iskustva. Vaš lik dobija na snazi što je smak sveta izvesniji? Lars mi je objasnio da su ljudi koji su u dubokoj depresiji snažniji kada se desi nešto tragično jer su suočeni sa osećanjem ništavila pa ne osećaju bol zbog posledica, koji osećaju oni koji nisu depresivni. Katastrofa ih čini snažnijima. Kako ste doživeli njegove izjave o Hitleru, na konferenciji za štampu? Poželela sam da mu je neko od nas doviknuo “Začepi”! Da li ih doživljavate kao istinite? Mislim da ništa što je rekao nije bila istina. On ima crni smisao za humor. U početku, kada sam ga upoznala, nisam znala da li se šali ili ne. Bila sam nervozna, ali sam ubrzo shvatila - on je provokator.