Dok Palma njiše granu

U staračkom domu razgovaraju dve žene - priča Vudi Alen vic na samom početku filma „Eni Hol” - i jedna kaže: „Hrana je ovde tako loša!”, a druga će: „I porcije su tako male!”. Tako nekako i opozicija u Jagodini o Palmi: čućete da je i zbog ovog i zbog onog loš... i da se nepristojno mnogo dodvorava građanima, da preterano čini za njih. **** Ima nešto u starim momcima što ih odaje, i izdvaja iz gomile muškaraca koji žive sa ženama: linije po kojima je presavijana košulja, tek raspakovana; previše toaletne vode; pantalone mladalačkog dezena ili kroja, karirane, sa nogavicama koje se šire na krajevima, i neutešno tesne, kupljene za svečane prilike pre godina koje će tako brzo proći i ostaviti za sobom samo salo na stomaku i visok pritisak; pramenovi retke kose na vratu i kragni; isti takav drug, samo viši ili niži za glavu i po, sabrat po lošoj sudbini i ko zna koliko puta izneverenim očekivanjima... i nesiguran pogled onaniste koji samo klizne preko žene, kao farovi automobila preko table koja vozača obaveštava da do prvog sledećeg grada treba voziti još dva sata... mada ni tamo nema nikog ko će čoveku da se obraduje i da ga voli. **** Stotinu neoženjenih iz Jagodine i okolnih sela u subotu je došlo na sastanak i upoznavanje sa 130 neudatih žena koje je Palma oglasom prikupio iz cele Srbije „i Republike Srpske”, što su njegove službenice posebno naglašavale u svakoj prilici, a izgleda da je samo meni bilo ironično što je u pitanju bila jedna muslimanka iz Prijedora... Taj susret, „večera ljubavi” kako ga je poetski nazvao Palma, bio je samo prvi korak u akciji koja treba da suzbije „belu kugu” - da pomogne neoženjenim Jagodincima starim između 38 i 50 godina da nađu bračnog druga. Krajem septembra svi oni će još letovati u luksuznom hotelu u Grčkoj, a ako se spare, opština je tu da ih nagradi: 3.000 evra kao svadbeni poklon i posao za mladu onakav kakav je imala u gradu iz kojeg je došla u Jagodinu, ili posao za nju ili njega ako su oboje nezaposleni. I još ovo: svako dete rođeno u ovim brakovima između 1. jula i 31. decembra naredne godine - računica je precizna! - dobija po 1.200 evra. Dodatni podsticaj predstavlja lutrija za prvih deset parova koji se venčaju - nekome od njih pripašće i automobil. U Jagodini, inače, svako dete na rođenju dobija 200 evra, kad pođe u prvi razred 8.000 dinara za knjige i, pride, besplatnu ekskurziju, a svršeni đaci četvrtog i osmog razreda, kao i završnih razreda srednjih škola i apsolventi Učiteljskog fakulteta deset dana besplatnog letovanja na moru. Vrtić u Jagodini, kažu, nije menjao cenu od 2004. godine i košta 1.600 dinara. U sto dvadesetom minutu od početka „večere ljubavi” ona devojka iz Prijedora, magistar farmacije, saopštila je Palmi, a ovaj novinarima, da je pronašla simpatiju, jednog poljoprivrednika iz sela Duboka. Nekoliko sati kasnije drugi par, ona iz Niša a on iz sela Majur, saopštili su da će se venčati... **** Prvo mu je godinama otac bio bolestan, pa sada majka, a on je jedinac, patrijarhalno vaspitavan, dužnost mu je bila da brine o roditeljima... i tako je napunio 48. godinu a da se nije oženio. Ili, drugi: nije imao sreće u ljubavi. Treći: nijedna neće u selo. Četvrti: imao je nesrećnu ljubav, nije dugo mogao da je zaboravi. Peti: radiš, stičeš, misliš da ima vremena, kad ono... Šesti: ne zna. Ona misli da mi ne znamo koliko je svet danas otuđen, koliko je teško uspostaviti kontakt sa drugom osobom, radi od 9 do 5 u kancelariji, ali ne sa strankama, druge ljude viđa samo u autobusu do posla i sa posla... Ili: sama kaže da mnogo bira, da bude nepušač, i sportista, i lep, i duhovit i još svašta. Ili: muškarci ne cene duhovne vrednosti, podložni su uticaju televizije i estrade. Ili: tri puta je bila blizu udaje, ali nešto je neće, zla sreća. Svi, bez izuzetka, rekli su da traže „srodnu dušu”. **** Trideset od sto trideset žena koje su došle na jagodinsku „večeru ljubavi” ima fakultetsku diplomu, nekoliko magistraturu, jedna doktorat iz fizičke hemije. Rade u školama, sudovima, policiji, vlasnice su trgovačkih radnji i frizeraja, vaspitačice, lekarke i pesnikinje, dve. Iz Subotice, Kragujevca, Niša, Leskovca, Bele Palanke, Zrenjanina, Knića, Čačka, Čoke... i iz Beograda najviše. „Kako vi niste mogli da nađete muža?”, nepromišljeno je pitao jedan novinar koji se sigurno nije oženio na lepotu... „Kako vi niste mogli da nađete muža, kad ste tako… lepi?”, pitao je taj novinar jednu seksepilnu crnku u uskoj kratkoj haljini. „Imam visoke standarde”, rekla mu je, i on je zapisivao odgovor, dok je njegov fotograf pokušavao da u kadar smesti i nju i tablu sa natpisom „ribe i zmije”. „Večera ljubavi” održana je u Palminom zoo-vrtu. Celo veče za njom se kao senka vukao nizak muškarac vrata opaljenog suncem, u kockastoj košulji i cipelama izlivenim iz plastike, sa imitacijom pertli i šavova. Bilo je više „lepih” nego „ružnih”, govoreći rečima onog novinara, žena. **** Za stolovima spojenim u dva pedesetmetarska niza, sedeli su po nekoliko muškaraca jedan do drugog, pa nekoliko žena. Neki muškarci su se gurkali laktovima, neki su ćutali sa rukama u krilu i gledali u blistave tanjire, jedan je pljesnuo po ćelavom temenu drugog od sebe, pa se pravio da čita poruku na telefonu... „Ova ne ispušta telefon”, rekao je jedan u beloj košulji kratkih rukava drugom u majici sa natpisom „žena je kao pivo”. Neke žene su besomučno kuckale poruke i trzajem glave zabacivale pramenove kose, uvredljivo ignorišući pokušaje muškaraca da sa njima pričaju. „Ja sam ovde zalutala!”, pisalo im je na čelu. One pored srećnijih suseda za stolom otpuhivale su dimove cigareta i dozvoljavale da im muškarac dolije kiselu vodu, ili kratko odgovarale na pitanja udvarača koji su im bili poluokrenuti, sa laktom na stolici dame. Tri, četiri, pet... odsečnih odgovora, i muškarac je odustajao, a zatim krivio glavu ispitujući sa svih strana odsjaj lustera u zelenom staklu boce. **** U belim košuljama kratkih rukava bilo je petnaestak muškaraca. To im je kupio Palma, i odela, crna, i kravate raznih boja. Po kom ključu, ostalo je nejasno, jer bilo je i drugih koji, očigledno, nisu imali prikladnu odeću. Kao što je bilo i onih koji su došli u svojim odelima, zelenim, ljubičastim, boje višnje... i lakim letnjim, lepim, sivim. Neki su muškarci podigli ruke kad se začula prva pesma, i u sevdahu su proveli noć, drugi su, umešniji, našli partnerke za ples i istim se, sporim, tempom, vrteli ostatak večeri, držeći po svim pravilima igre šaku položenu tik ispod lopatica. Kasnije, žena koja je sedela do njega mrzovoljno je ustupala mesto partnerki sa plesa, a konobari su, istežući se, prenosili tanjire sa mesom. NJemu su zavideli muškarci, a njoj žene... **** Na izlazu iz restorana sreo sam profesorku psihologije iz Beograda, koja je pre tri godine nekoliko meseci igrala izvesnu ulogu u mom životu - sve dok me nije grubo ostavila jer sam „star i nezanimljiv” pa je zato postala „ravnodušna”... i nekoliko sedmica posle toga. „Otkud tiii?”, otegao sam poslednji samoglasnik zlobno. Trebalo je da se odnekud pojavi klempavi paor opaljen suncem, i da je uhvati za ruku, a ja da ga pitam kako su se upoznali i koliko zemlje ima, kakvu će svadbu da pravi i šta misli o svojoj izabranici... a izabranica da ključa od besa i stida. A pojavio se muškarac viši od mene, sedokos, sa lanenim sakoom prebačenim preko ramena. „Ovo je J., advokat...”, rekla je ona. Rukovali smo se, a onda ju je obgrlio i otišli su zajedno. Na onolikim štiklama nije ni mogla a da se ne ljulja u kukovima. **** Na kraju, posle ponoći, neki su se parovi još vrteli u plesu među stolovima, neke žene i dalje su s pažnjom slušale svoje partnere, i smejale se, valjda, na pravim mestima... jedan je galantno izmicao stolicu partnerki da zajedno izađu na svež vazduh, a dve su se žene fotografisale sa pevačem, „zvezdom Granda”, prvo naizmenično, pa zajedno, kad su aparat dale trećoj. Visoka i izbirljiva, u ljubičastoj haljini, kroz kapiju je prošla sa drugaricom, a ona jedna i dalje je kuckala poruke, možda udatoj sestri... izveštaj o još jednoj lošoj sreći.