Težak zadatak i dva aduta

Mnogo je toga nakrivo nasađenog u ambijentu u kome će se u nedelju održavati izborna skupština Demokratske stranke. Najviše, verovatno, bode oči činjenica da je o novom rukovodstvu dogovor postignut i pre nego što su delegati dobili priliku da provere da li je, nakon prethodnog skandala sa padom elektronskog sistema i ranijeg kontrolisanog glasanja u čuvenoj Delegatskoj 9, izborna procedura napokon organizovana na regularan i funkcionalan način. Nije zanemarljiva ni nakrivljenost proistekla iz činjenice da su, iako je povod za unutarstranačke izbore poraz na predsedničkim i slab rezultat na parlamentarnim i lokalnim izborima - dogovor o novom rukovodstvu napravili upravo ljudi koji su stranku vodili u vreme izbornog poraza. Pa onda: Branislav Kuzmanović, kandidat za predsednika stranke koji nije imao uticaj ni na politiku koju su građani ocenjivali na prolećnim izborima, ni na kampanju kojom je ta politika predizborno reklamirana, ali i kandidat koji na unutarstranačke izbore izlazi sa jasnim stavovima i idejama – važi kao potpuni autsajder. O kome niko ništa loše nema da kaže. Ili: Boris Tadić, dosadašnji predsednik stranke, u poslednjem momentu odustao je od učešća na izborima, nakon što je Dragan Đilas, očekivani novi predsednik demokrata, pristao na dogovor prema kome će Tadiću pripasti funkcija počasnog predsednika stranke. Što je upravo ono što je Đilas predlagao još proletos, na samom početku razorne stranačke krize, izazvane odlaskom u opoziciju nakon višegodišnje participacije u vlasti. I kao da sve to nije dovoljan problem za stranku koja je, uprkos svim lutanjima, i protivurečnostima, odigrala ogromnu ulogu u demokratizaciji Srbije – atmosfera u momentu održavanja unutarstranačkih izbora je takva da, umesto da DS, kao opoziciona stranka, briljira u kritikama vlasti i njenih glavnih promotera, meta kritičkih napada je Đilas, gradonačelnik Beograda kome se preti smenom i gotovo izvesni budući lider demokrata. Moglo bi se govoriti o pravoj kampanji protiv njega u tabloidima bliskim vlastima, koji su se nekako iznenada setili da preispituju kako Đilasovo gradonačelnikovanje (s naglaskom na uvođenje Bus-plus sistema u gradski saobraćaj i cenu Mosta na Adi), tako i poslovanje njegovih kompanija. Ne ulazeći u tačnost medijskih navoda, koje bi, valjda, trebalo da provere nadležni organi, teško je ne primetiti da je aktuelna kampanja ozbiljno skresala prostor u kome je Đilas tek trebalo da se dokaže prelazeći sa lokalnog, menadžerskog nivoa u svet visoke politike. A prema stranačkim najavama ali i potrebama društva, trebalo je da se demokrate, upravo pod Đilasovim vođstvom, očiste od imidža birokratizovane interesne organizacije, stečenog tokom perioda učešća u vlasti i jasno profilišu kao partija socijaldemokratskog opredeljenja kojoj su na prvom mestu interesi najšireg sloja građana, a ne (često sumnjivih) predstavnika visokog kapitala. Neće, zato, biti nimalo lako ispraviti ono što je toliko nakrivo nasađeno. U tom teškom zadatku, demokratama bi možda mogle da pomognu dve činjenice: jedna je da značajan broj građana smatra da je oporavak te stranke neophodan srpskom društvu, a druga – da se najbolje uči na sopstvenim greškama.