Rizik pobune

Ambicioznog naziva, Limit - Live Art festival, koji se od 22. do 25. novembra održava u Domu omladine Beograda, akcenat stavlja na inovativne umetnike koji svojim izrazom pomeraju granice u izvođačkim umetnostima. Međutim, u ovoj priči ne treba računati na ispitivanje granica fizičkih sposobnosti umetnika ili spektakularne koreografije koje će nas ostaviti bez daha; niti na neke mnogo šokantne akcije koja bi testirale otvorenost društva odjeknuvši u javnosti. Uostalom, u tom smislu malo je toga što nije već viđeno.

Šta onda Limit može da ponudi? Za početak jedno veliko ime. Rajmund Hoge, nekad najbliži saradnik slavne Pine Bauš, dolazi sa predstavom Lapres midi, novim čitanjem Popodneva jednog fauna Nižinskog, kojom obeležava 20 godina rada. Ne nadajte se prelepim balerinama. Za Hogea je karakterističan minimalistički pristup plesnoj umetnosti, pri čemu on smatra da je važno na sceni videti telo koje se ne poklapa sa normama, ne samo zbog prošlosti, već i zbog sadašnjih tokova koji usmeravaju ljude da budu objekti dizajna.

PROVOKACIJA
Svako moje delo je drugačije, ali ja ne pravim komade sa velikim efektima. Ne zanima me virtuoznost, koliko čovek može da skoči ili uradi neku neverovatnu stvar sa svojim telom. Mene interesuje jednostavnost. Ne morate da razmišljate o tome. U mnogim plesnim performansima, čeka se šta je sledeće. S mojim ostvarenjima morate da znate tačno zašto ste tu ističe Hoge.

A Balade voćnjaka kojima se Ingri Fiksdal poigrava sa samom formom izvođenja, jer ih možemo gledati kao koreografiju, scensku instalaciju ili koncert. Ko je sledeći? uvek provokativnog Janeza Janše zapravo je u performans prevedeno pitanje koliko je u kontekstu savremenog društva obeleženog krizom promena moguća i ko je taj koji bi trebalo da preuzme rizik pobune?. Bojan Đorđev i Stipe Kostanić na scenu su postavili tekst Psi Erve Gibera, o kojem je autor govorio kao o svojoj pornografskoj knjižici.

Zajedničko predstavama je da svojim estetikom ukazuju na činjenicu da se pozorišni izraz menja. Svaka od predstava na različite načine problematizuje jedan ili više elemenata pozorišnog izraza. Ne pretendujemo na to da damo ultimativni sud kada su savremene izvođačke umetnosti u pitanju. Ovo je samo jedna linija od hiljadu u čitanju onoga što je inovativno, eksperimentalno, drugačije, objašnjava Milan Lučić, umetnički direktor Limit - Live Art festivala i direktor Doma omladine.

Jedan od fokusa je svakako na odnosu s publikom, na granici koja razdvaja umetnika i konzumenta, odnosno njenom brisanju. Naime, svaka od izabranih predstava insistira na aktivnom gledaocu, izvučenom iz pasivnosti i anonimnosti bilo da ga izaziva na učešće, bilo da mu nudi poruke koje imaju smisla samo u interakciji sa njegovim stavovima. Sasvim jednostavno, baš kao kod Hogea, bez velikih estetskih pretenzija, ali sa ozbiljnom misijom



FETIŠIZAM
Psi iznova osmišljaju mesto izvedbe i odnos između publike i izvođača. To bi mogao biti prvi limit. U situaciji gde je publika ograničena i suočena sama sa sobom gledalište je organizovano kao jedan niz stolica oko velikog stola-scene glumac i predstava postaju filteri preko kojih gledamo sami sebe kako izvodimo ulogu publike. Sledeći limit je uvođenje pornografije, pa zatim gej pornografije, pa SM gej pornografije u situaciju scene. Pornografija je stvar intime, nešto što se dešava između očiju, stranice ili ekrana i seksualnog uzbuđenja koje se stvara. Šta se dešava kada se sve to dešava u javnom prostoru? Kada se pornografija ne čita u sebi nego sluša zajedno sa drugima? Kada se komunikacija sa fetišizovanim telom odvija u prisustvu drugih, ali ne u striptiz klubu? Kako (ne) obuzdavamo sopstveni stid, rigidnost, kako i koliko se prepuštamo. Nije nam za cilj nikoga da šokiramo dakle deklarativno se bavimo pornografijom pridruži nam se, ili nemoj. Nema iznenađenja, a u stvari..., kaže Bojan Đorđev za NIN.

A u stvari izvesno je da će ih biti. Baš kao i kod Janše, koji svojim scenskim eksperimentom upućuje otvorenu prozivku ko je sledeći?

Ko je onaj koji će znati da prepozna zajednički interes i nađe intonaciju koja će na prvo mesto postaviti jednakost među građanima, a ne neki od diskriminatornih principa? Istovremeno, predstava otvara pitanje ko će biti sledeći koji će biti žrtvovan zato što je digao glavu iznad proseka Ako gledatelja smatram razumnim kritičkim subjektom, onda smatram da je on zaista takav ne samo kada dođe da gleda moju umetnost, nego da je kritički, slobodan i delotvoran subjekat u svojoj realnosti - da nije samo brojka koja se svake četiri godine pojavljuje na izborima, već da participira u kreiranju iste realnosti kojoj i sama umetnost pripada. To je daleko političkiji čin od neposrednog bavljenja nekim konkretnim političkim problemom. To, da gledatelj doslovce oseti da je živo biće, da nije pod narkozom, ističe za NIN Janez Janša, inače jedan od tri umetnika koji su 2007. godine zvanično usvojili ime i prezime tadašnjeg premijera Slovenije, što je izazvalo burnu polemiku.

Što se tiče Limita, težnja savremene umetnosti da izađe iz okvira vizuelne prezentacije možda je još eksplicitnije izražena u konceptu njegove Noći performansa, u kojoj ćete moći da vidite akrobacije s lutkom na naduvavanje Bojane Radulović, da se uključite u kolektivnu igru građenja kule od karata Miljane Babić, da dodirnete Stipu Kostanića, proslavite s ekipom Vija negativa

GOLO
Čini mi se da je Stipe Kostanić s idejom performansa One Touch, tokom kojeg publika ima pravo jednom s bilo kojim delom svog tela da dodirne bilo koji deo golog tela performera, otvorio prostor koji se publici tek pri izvedbi nazire. Ovako predstavljen i opisan performans nas navodi na razmišljanje o golotinji, skandalizaciji tela, već viđenom spektakluku, ali zapravo tek kad se nađete u prostoru s izvođačem otvara vam se posve drugačiji i zapravo neočekivani spektar emocija, izdvaja Zvonimir Dobrović, kurator Noći performansa.

U svemu tome čini se da će Limit uspeti da opravda svoj naziv. Ne kao festival koji će pokazati da umetnost nema granica, već, naprotiv ukazati na neke nove. Jer, kako Janez Janša zaključuje: Ne radi se o tome da preskačemo ili rušimo limite, već da ih uzmemo kao predmet delovanja, da sa njima radimo i da na neki način ukazujemo na granice samih limita. Izreka da nešto nema granica je zapravo neproduktivna i restriktivna. Tek kada uspostavimo granice, tek kada znamo koje su nam granice, tek tada stvar postaje zanimljiva i tek tada je granice moguće pomicati, preoblikovati, rušiti... 

Automat za misao

Illumat automat za ilustracije - jeste mašina koja pretvara reči u slike, a biće postavljen u holu Doma omladine svakog dana tokom trajanja Limita. Radi tako što posetilac ispunjava formular, zapisuje svoju ideju na papir, koji potom zajedno sa simboličnih sto dinara ubacuje u automat. Nakon nekoliko trenutaka sa automata može podići ilustraciju na zadatu temu - unutar mašine su sakriveni umetnici, koji misli, želje i reči zainteresovanih pretvaraju u individualne crteže, nastale kao plod umetnikove mašte i anonimne pisane reči.