Србија треба да напусти пут придруживања Европској унији којим је кренула из неколико разлога. (1) Проширење ЕУ се, после пријема Хрватске, одлаже на неодређено, свакако дуго време. Нова учлањења не треба очекивати пре, рецимо, 2023. (2) Питање је како ће ЕУ изгледати за десетак година, имајући у виду све већу политичку кризу у коју запада, покушавајући да реши питање сувереног дуга чланица и структурног прилагођавања земаља еврозоне. Врло је вероватно да се за десетак година може очекивати потпуно другачија заједница, на пример заједница концентричних кругова у коју би периферија или периферије биле далеко мање интегрисане него земље центра. Будућност британског статуса у европским интеграцијама имаће значајан утицај на будућу структуру заједнице. (3) Из ова два налаза следи да је пуноправно чланство у ЕУ у овом тренутку „покретна мета“. Србија, једноставно, не зна у шта треба да „нишани“. (4) Наше инсистирање на пуноправном чланству у ЕУ, коришћењем постојећих канала за приступање, ствара изванредне могућности земљама чланицама за политичко условљавање Србије и њених власти, које има мало шта заједничко са критеријумима из Копенхагена, већ се редукује на инсистирање на добросуседским односима, што се све више своди на признавање, имплицитно или експлицитно, независности Косова.