U Evropu bez Unije

Srbija treba da napusti put pridruživanja Evropskoj uniji kojim je krenula iz nekoliko razloga. (1) Proširenje EU se, posle prijema Hrvatske, odlaže na neodređeno, svakako dugo vreme. Nova učlanjenja ne treba očekivati pre, recimo, 2023. (2) Pitanje je kako će EU izgledati za desetak godina, imajući u vidu sve veću političku krizu u koju zapada, pokušavajući da reši pitanje suverenog duga članica i strukturnog prilagođavanja zemalja evrozone. Vrlo je verovatno da se za desetak godina može očekivati potpuno drugačija zajednica, na primer zajednica koncentričnih krugova u koju bi periferija ili periferije bile daleko manje integrisane nego zemlje centra. Budućnost britanskog statusa u evropskim integracijama imaće značajan uticaj na buduću strukturu zajednice. (3) Iz ova dva nalaza sledi da je punopravno članstvo u EU u ovom trenutku „pokretna meta“. Srbija, jednostavno, ne zna u šta treba da „nišani“. (4) Naše insistiranje na punopravnom članstvu u EU, korišćenjem postojećih kanala za pristupanje, stvara izvanredne mogućnosti zemljama članicama za političko uslovljavanje Srbije i njenih vlasti, koje ima malo šta zajedničko sa kriterijumima iz Kopenhagena, već se redukuje na insistiranje na dobrosusedskim odnosima, što se sve više svodi na priznavanje, implicitno ili eksplicitno, nezavisnosti Kosova. Umesto toga, Srbija treba da traži članstvo u Evropskom ekonomskom području (EEP), institucionalnom rešenju koje se zasniva na punoj ekonomskoj integraciji koju ne prati politička. To podrazumeva osnovne četiri slobode koje sada postoje u EU: sloboda protoka dobara, usluga, kapitala i ljudi. Osnova članstva u EEP predstavlja pristupanje jedinstvenom tržištu, zasnovanom na carinskoj uniji i drugim institucionalnim rešenjima koje omogućavaju punu slobodu protoka dobara, usluga i kapitala. Zemlja koja je članica EEP preuzima obavezu da svoje propise u oblasti protoka dobara, usluga i kapitala usklađuje za propisima EU, bez mogućnosti da na njih utiče. Zbog toga se ovakav aranžman u Norveškoj, najvećoj zemlji koja je član (samo) EEP, naziva „faks demokratijom“. Slobodan protok ljudi obezbeđuje se pristupanjem šengenskom sporazumu, što nije obaveza za pristup EEP. Ovakva vrsta aranžmana omogućila bi Srbiji punu integraciju u evropski ekonomski prostor i snažne konkurentske pritiske na jedinstvenom tržištu, kojima bi se stvorili podsticaji za ekonomsku efikasnost preduzeća i institucionalnu izvesnost u pogledu slobodnog protoka proizvoda, što je veoma važno za izvozno orijentisane poslovne poduhvate, bez kojih nema održivog privrednog rasta Srbije. U takvim uslovima, u kojima nema privilegovanih, poslovni krugovi bi imali podsticaj da snažno utiču na domaće vlasti da institucionalnim reformama poboljšaju poslovno okruženje u zemlji i da na taj način uvećaju konkurentnost domaće privrede. Takav uticaj bi bio snažan i održiv – bolje rešenje od uslovljavanja Brisela, koje je ipak usmereno na rešavanje njihovih problema, poput projekta „nezavisno Kosovo“, a ne naših, poput lošeg poslovnog okruženja. Ovakvim aranžmanom Srbija u odnosu na punopravno članstvo (po današnjim uslovima) gubi: (1) donacije iz budžeta EU i (2) mogućnost uticaja na politike koje se formulišu u Briselu, a koje Srbija mora da primeni. Prvi gubitak nije preterano velik. Nove članice EU danas na ime (neto) transfera dobijaju negde između 1,1 i 1,8 odsto njihovog BDP-a (izuzetak čine baltičke republike). To je vrlo, vrlo malo. A nije izvesno ni da će se održati u novom budžetu. Drugi gubitak praktično ne postoji. Mogućnost srpskog uticaja na briselske politike blizak je nuli. Ne treba mešati verovatno znatan broj ljudi koji bi Srbiju predstavljali u Briselu i njihov, nezavisno od njih samih, zanemarljiv uticaj. Ipak, ukoliko se nekad u budućnosti proceni da ovaj stepen integracije nije dovoljan i da je potrebna puna integracija, ostvarena ekonomska integracija neće biti prepreka na tom putu – naprotiv. Na diplomatskom planu, Srbija bi ovakvim predlogom počela aktivno da se odnosi prema evropskim partnerima, a ne samo da ispunjava njihove zamisli. Verujem da se nekima u Evropi to ne bi dopalo, ali nikako ne bi mogli da ne poštuju ovakav preokret. Još samo da se dogodi!