Šansa bez garancije

Evropska unija (EU) nudi šansu kojoj nema ravne: integraciju nezavisnih država koja donosi privredni rast i približavanje prihoda između siromašnih i bogatih zemalja. Nedavni izveštaj Svetske banke, Zlatni rast, je ovaj fenomen nazvao evropskom mašinom konvergencije. Ali, nema garancije da će neka zemlja ulaskom u EU automatski imati koristi od te mašine.

Zašto je važno približiti se i učlaniti u EU? Ima tu mnogo geopolitičkih razloga, ali ekonomski su više nego ubedljivi. Društveni proizvod po stanovniku (BDP) usaglašen za razlike u cenama (PPP) povećan je u Poljskoj sa oko 13.297 dolara u 2004. kad je zemlja ušla u EU na 18.087 dolara u 2011. Slično je bilo i sa Slovačkom koja je od 2004. do 2011. povećala BDP po stanovniku sa 15.178 na 20.000 dolara.

Bugarska i Rumunija, koje su postale članice tri godine kasnije, izgleda nisu imale tolike koristi. Od ulaska u EU 2007. njihovo bogatstvo, mereno BDP-om po stanovniku, beležilo je razočaravajući rast, sa 11.238 na samo 11.799 dolara u Bugarskoj, i sa 10.750 na 10.905 dolara u Rumuniji. Kako se Srbija priprema za početak pregovora o ulasku u EU sa dohotkom koji je upola manji od bugarskog i rumunskog u momentu kad su one ulazile u EU, trebalo bi da izvuče pouke i iz onoga što se kod njih dešavalo.
Gde je Srbija jaka?

Hajde da pogledamo koliko je Srbija spremna da izvuče maksimum koristi iz procesa evropskih integracija i eventualnog učlanjenja u EU.
Trgovina, prva stepenica mašine konvergencije, bila je ključ privrednog rasta Srbije. Tokom poslednje dve decenije nove članice EU su imale posebne koristi od trgovine, trgujući robom i modernim uslugama sa Zapadom. Srbija nije izuzetak, i jasno je da je ona imala koristi od ove vrste približavanja EU.

Finansijska integracija je druga stepenica mašine konvergencije. U Evropi se kapital ponaša onako kako bi trebalo: teče od bogatijih ka siromašnijim privredama, a zemlje u koje pristiže više kapitala po pravilu imaju veći privredni rast. Glavni pokretač ovog rasta bio je finansijski kapital investicije austrijskih, francuskih, italijanskih i švedskih banaka u centralnu i istočnu Evropu. I Srbija je imala koristi od ovog kapitala.
Ali koristi od veće saradnje sa Evropom nije bilo samo za bankarski sektor. Najveći deo direktnih stranih investicija stigao je iz Evrope. Srbija je privukla 18,1 milijardu evra stranog kapitala od početka tranzicije. Skoro 85 odsto tog iznosa 15,4 milijarde došlo je iz EU.

Šta su slabosti Srbije?
Srbija bi mogla više da izvuče od preduzeća u realnom sektoru kad bi njihovo poslovanje učinila lakšim i jednostavnijim. Iskustva drugih zemalja koje su reformisale propise, kao Latvija i Litvanija, pokazuju da se napredak može postići u nekoliko godina, a ne u nekoliko decenija.
Srbija se nalazi na 86. mestu u poslednjem izveštaju Svetske banke o uslovima poslovanja (Doing Business report). Sve njene susedne zemlje, sem Bosne i Hercegovine, su bolje rangirane. Glavni uzrok tako lošeg rangiranja su građevinske dozvole i plaćanje poreza.
Razvoj privatnog sektora u Srbiji ograničen je i zbog nezavršenog procesa privatizacije i nereformisanih državnih preduzeća. Srbija još uvek ima oko 800 državnih firmi, od kojih njih 80 čeka završetak restrukturiranja. One zapošljavaju 165.000 ljudi i gutaju 100 miliona dolara kroz direktne subvencije.

Da bi bila konkurentnija Srbija treba da ima više inovacija u privredi. Osim toga, odnos između privrede i državnih istraživačkih institucija jedva da postoji i redak je. Zbog toga ono što rade fakulteti i istraživačke institucije u principu nema nikakve veze sa potrebama privrede, posebno malih i srednjih preduzeća.

Produktivnost u Srbiji je neznatno poboljšana, a zaposlenost je opala, dok su druge evropske zemlje ili značajno povećale produktivnost (Slovačka) ili su povećale zaposlenost (Poljska). Jedan od uzroka tome su slabi rezultati u obrazovanju i prevremeno penzionisanje. To nam ukazuje na potrebu sveobuhvatnog reformisanja visokog obrazovanja, uvođenja fleksibilnijeg tržišta radne snage i reformisanja sistema prevremenog penzionisanja.

Produktivnost radnika u Srbiji manja je, dok su troškovi radne snage veći nego u zemljama sa kojima se ona može porediti. To vodi nekonkurentnosti na međunarodnom tržištu. Radnici u Srbiji u proseku tokom jedne godine proizvedu upola manje nego radnici u Slovačkoj i Češkoj.
Evropske vlade su prevelike i Srbija tu nije izuzetak. Ali Srbija to ne može da održi. Državni troškovi čine oko 46 odsto BDP-a godišnje, znatno iznad onih u sličnim zemljama, a dobar deo toga se troši na socijalu i subvencije. Zato konsolidacija javne potrošnje mora biti prioritet. A to znači da se pomoć daje samo onima kojima zaista i treba. Kad novac bude išao samo njima, biće prostora da se finansira ono što podstiče privredni rast (infrastruktura, valjan istraživački rad i inovacije, poboljšanje uslova trgovine). A to će povećati konkurentnost privrede.

Švedska je dobar primer da velika država može da ide ruku podruku sa rastućom privredom. Izbor je ili da postanete efikasniji ili da država bude manja. A Srbija se nije proslavila ni u jednom od toga.
I mada put u Evropu može biti dug i teško je utvrditi datum kad Srbija može da uđe u EU, Srbija treba sve da učini kako bi imala koristi od procesa evropskih integracija.