Budućnost pre fikcije

Drago mi je da je moj komentar na članak Borisa Begovića proširio polemiku. Ipak, žalim što su odgovori ponekad zasnovani na neutemeljenim insinuacijama. Naime, izraz „prečica“ za članstvo u Evropski ekonomski prostor (EEP) upotrebio sam ne kao balkanski stereotip, već stoga što pregovori i konačno članstvo Srbije u EU pretpostavljaju temeljne reforme koje su od suštinske važnosti za Srbiju. Alternativa koju predlaže Begović za mene nije ni realistična ni poželjna. Miroslav N. Jovanović sugeriše da usled rasta spoljnjeg duga, zamiranja poljoprivrede i migracije stanovništva, članstvo u EU više nije primamljivo. To je prilično jednostrano shvatanje. Spoljni dug novih članica nije porastao kao posledica članstva u EU već usled svetske ekonomske krize. Migracija stanovništva je između ostaloga uzrokovana i članstvom u EU, ali ne predstavlja isključivo gubitak za zemlju (budući da je zaposlen kao diplomata UN-a u Švajcarskoj, Jovanović bi to morao znati) pošto se mnogobrojni ekonomski emigranti vraćaju donoseći pritom novac i nova znanja. Pogrešna je pretpostavka da je EU isključivi krivac za evidentne probleme sa kojima su njene članice suočene. Uprkos dubokoj krizi i rastućim sumnjama među građanima EU, samo Velika Britanija i evroskeptične stranke ekstremne levice i desnice koketiraju sa idejom napuštanja Unije. Većina građana EU i dalje smatra evropsku ideju boljom od bilo koje alternative. Drugo, probaću da obrazložim zašto smatram da EEP-EFTA članstvo nije verovatna alternativa za Srbiju. Boško Mijatović tačno navodi da je EFTA potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini sa Srbijom. Ipak, to nije dokaz mogućeg članstva u ovoj organizaciji. Kolumbija, Ukrajina, Meksiko i Singapur su među 33 države potpisnice Sporazuma o slobodnoj trgovini sa EFTA, što ipak ne znači da su istovremeno i kandidati za članstvo u EFTA. Iz najnovijeg izveštaja EU o saradnji sa Norveškom kao najvažnijim partnerom u okviru EEP vidimo da „članstvo u EEP pretpostavlja članstvo u EFTA ili u EU. Do sada države EFTA nisu želele da prošire EFTA“. Suprotno od EU, koja se obavezala na proširenje, EFTA nema takvu obavezu. Stoga je teško zaključiti da je članstvo u EEP izvesnije od članstva u EU. Kao ilustracija za tvrdnje da EU postavlja nepravedne političke uslove koje Srbija ne želi da ispuni navodi se jedino primer Kosova. Nije, međutim, jasno zašto autori veruju da članice EU ne bi insistirale na istim uslovima i prilikom pristupanja EEP. Kako članstvo u EEP podrazumeva slobodu kretanja, pa i otvaranje tržišta rada na području EEP, može se pretpostaviti da bi članice EU insistirale na postavljanju visokih kriterijuma, uključujući političke. Da li je članstvo u EEP u interesu Srbije? Ono obavezuje na primenu velikog dela prava EU, ali ne ostavlja prostor za uticaj na sadržaj zakona EU. Takav odnos je gotovo identičan odnosu tokom procesa pridruživanja EU, kada kandidati implementiraju zakone, ali ne učestvuju u njihovom donošenju. Ne čudi da je EU zaključila da je „EEP sporazum najpodesniji za male države, koje su naviknute da se prilagođavaju drugima i nemaju naročite želje da utiču na evropske tokove“. Složiću se da EU nije „humanitarna organizacija“, ali ona pruža značajnu finansijsku podršku članicama. Ukoliko je valjano upotrebljena ova podrška može imati ogroman uticaj. Konačno o Kosovu. Boško Mijatović navodi kako je EU dobar trgovac koji zahteva da se Srbija odrekne dela svoje teritorije ne nudeći ništa zauzvrat. Dve stvari: EU nije zahtevala da Srbija prizna Kosovo. EU je zahtevala normalizaciju odnosa koja ne podrazumeva priznavanje. Iako su pojedini zvaničnici iz država članica plasirali zahtev da Srbija prizna nezavisnost Kosova, to nije zvaničan stav EU. Drugo, delovi polemike ukazuju da Srbija mora da se „odrekne“ Kosova zarad EU. Zastanimo za trenutak. Kosovo već nije pod kontrolom Srbije (izuzev 15 odsto na severu) i priznato je od gotovo 100 članova UN širom sveta. Kosovska nezavisnost je činjenica i stoga je razuman savet EU Srbiji da se suoči sa realnošću. Suludo je napustiti perspektivu članstva u EU zarad fikcije Kosova. Ovim se vraćamo na komentar Jovanovića. NJegovi navodi da će EU zahtevati nezavisnost Vojvodine ili Raške su potpuno neutemeljeni i obojeni ekstremnom nacionalističkom ideologijom i kao takvi ne zaslužuju dalji komentar.