Šta je fikcija?

Moji (i Begovićevi) oponenti veoma se trude da nas ubede da ulazak Srbije u EEP nije jednostavna i sigurna stvar, iako je načelno moguća. S tim se nas dvojica od početka slažemo, ali je zabavno što oponenti uopšte ne pokušavaju da nas uvere da je ulazak Srbije u EU, za šta se oni zalažu, lakše izvediv i verovatniji događaj. Pomalo ih razumem, jer nije lako valjano argumentovati zalaganje za ulazak u EU u vreme njene ozbiljne krize, i finansijske, i institucionalne, i krize identiteta i popularnosti, sa neizvesnošću šta će biti sa EU. Ali, onda dobijamo izbegavanje ozbiljne diskusije, onda se neće pomenuti da Srbija neće ući u EU u sledećih 10-15 godina, ili se ne sme dovesti u pitanje i samo postojanje EU. U raspravi šta se u stvari traži od Srbije, dr Biber me podseća na to da zahtev za priznanje Kosova nije „zvaničan stav EU“. To je opštepoznato, ali nema sumnje da je u strateškim razmišljanjima neozbiljno oslanjati se na zvanične stavove EU i misliti da ih ona sutra neće ili ne može menjati. Pa, već ih je jednom promenila: pre samo nekoliko godina nas je, takođe zvanično, uveravala da su za Srbiju pitanja Kosova i pridruženja EU dva odvojena procesa. A sada opet zvanično govori nešto sasvim drugo. Samo pi-ar agenti mogu tvrditi da zvanični stav političara označava i njihov pravi i definitivan stav, a samo naivni mogu u to verovati. Suzana Grubješić kao glavni argument u prilog nastavku puta u EU neskriveno navodi finansijsku pomoć EU Srbiji. Prvo, time praktično otvoreno priznaje da su pare glavni uzrok velike popustljivosti ove vlade na pitanju i Kosova i ostalim, što se u svoje vreme ne bi smatralo primerom moralnosti i rodoljublja. Drugo, te 2,2 milijarde pomoći za 12 godina i nisu velike pare – ispod 200 miliona godišnje, što, osim 2001, predstavlja u proseku manje od jedan odsto našeg BDP-a. Sića. Treće, opšta budžetska pomoć predstavljala je tek oko trećinu te sume, a ostalo su projekti po izboru EU, sa visokim učešćem tehničke pomoći gde skupo plaćeni evropski stručnjaci ili „stručnjaci“ daju savete i poduke koji često nikome nisu potrebni. Insistiranje na parama kao presudnom razlogu za nastavak procesa pridruživanja i predaju Kosova jasno osvetljava jednu veliku slabost i ove i prethodnih vlada: nesposobnost da se privreda Srbije postave na noge i iz toga proistekla zavisnost Srbije od spoljne finansijske podrške, pa se više od 10 godina najvećim uspehom proglašava sklapanje nekog zajma u inostranstvu. Da bi privreda i država kako-tako funkcionisale i održavale stanovništvo u kakvom-takvom socijalnom miru potrebno je da neko spolja šalje pare: MMF, EU, SAD, Rusija, Japan, Kina, bilo ko. U protivnom, pada vlada. A to vladajuća ekipa ne želi, pa zato postaje zavisna od stranih para i veoma neotporna na spoljne političke pritiske. Pored finansijskog, postoji i politički uzrok zavisnosti: na formiranje i ove i prethodne vlade Zapad je imao znatan uticaj, što se translira kako u politički dug tako i u prethodno dogovorene koncesije onoga kome se pomaže da dođe na vlast. Otuda se u vladi ne razmišlja mnogo kako da se u pregovorima izbori što više za Srbiju, već kako da se što pre zadovolje svi zahtevi EU, a sve radi dostizanja najvažnijeg od svih datuma – onog datuma. A zahtevi EU umeju da budu čisto finansijsko-trgovački. Tako EU traži da joj se odobri kvota za preferencijalni izvoz 1.600 tona cigareta godišnje u zemlje CEFTA (Srbija i drugi sa zapadnog Balkana), a stoga što toliko ima Hrvatska koja se učlanjuje u EU u julu. Ili, traži se da se Srbija obaveže da će izgraditi javna skladišta i na njima držati rezerve naftnih derivata u visini dvomesečne potrošnje, preko rezervi vojske, naftnih kompanija itd. Te rezerve i ti troškovi Srbiji nisu potrebni, jer ona ima, za razliku od EU, svoju proizvodnju koja zadovoljava četvrtinu domaćih potreba, ali zahtev EU je zahtev i mora se poslušati. Biber tvrdi da se Srbija nalazi pred alternativnom „perspektiva članstva EU“ ili „fikcija Kosova“. Da je „perspektiva članstva“ veoma udaljena verujem da nije sporno. Da je EU „fikcija“ može se pokazati tačnim. Da je Kosovo „fikcija“ možda je tačno, ali sam uveren da otpornija borba za Kosovo može doneti dobre rezultate: ne celo Kosovo, već važne kompenzacije. Zanemarivanje sopstvenih interesa, a poslušnost pogotovu, nisu nikada u međunarodnim odnosima donosili dobre rezultate.