Završni račun

Pokušao bih, na kraju ove sada već tromesečne polemike o poželjnosti i ostvarljivosti članstva u EEP, kao alternative punopravnom članstvu u EU, da sumiram osnovne poente.
Kada se dve opcije posmatraju kao alternativa, onda su jedino bitne relativne vrednosti: koliko je jedna bolja od druge, a ne koliko je ona dobra sama za sebe. Prema tome, nije prvo pitanje, kako to kaže Milica Delević da li je ulazak u EEP realan, nego da li je taj ulazak sa stanovišta realizacije manje ili više verovatna opcija od punopravnog članstva u EU. A upravo smo Boško Mijatović i ja, zalažući se za pristupanje EEP, ukazali na to da bi ova opcija mogla da bude verovatnija, odnosno politički lakše i brže ostvarljiva i za srpsku i za evropsku stranu.

Ključni problem politike od njenog nastanka je verodostojnost obavezivanja. Jednostavno, kada se u politici neko na nešto obaveže, ne znate da li da mu verujete. Iz veoma jednostavnog razloga. Zbog toga što je kazna za neizvršenu obavezu politička. Ne može se na sud. Zbog toga u srpskoj i ne samo srpskoj politici vršljaju prevaranti koji decenijama nisu ispunili niti jedno od predizbornih obećanja. Stoga, začuđuje da je ključni argument Florijana Bibera u prilog članstvu u EU da se suprotno od EEP, odnosno EFTA-a, EU obavezala na proširenje. Podugačka je lista neispunjenih političkih obaveza i praznog obavezivanja. Da počnemo od Rezolucije SB 1244.

Srbija ne zna, upravo zbog toga što u politici ne postoje verodostojna obavezivanja, šta su ciljevi EU na zapadnom Balkanu. Floskula o evropskoj budućnosti ne znači ništa. U takvim uslovima jedino što preostaje jeste primorati drugu stranu da iskaže šta zaista želi. A to se može učiniti upravo tako što će se našim evropskim partnerima predložiti ekonomska integracija, bez političke. Onda ćemo, na osnovu njihove reakcije, znati šta oni zaista žele: Srbiju kao punopravnog člana njihove (ekonomske) zajednice ili izvršioca zadataka na planu realizacije projekta nezavisno Kosovo i stabilizacije suseda (Bosna i Hercegovina).

Mi možemo da utičemo na Brisel, kaže Delevićeva. Čak i da je to tako, ko hoće da veruje, neću da ga odvraćam, njena koleginica Grubješićeva kaže da to ne treba da činimo. Jer upravo po njenim rečima, bez EU pomoći (čitati pritiska) ne bi bilo ni ovo malo reformi u Srbiji. Sjajno, u vreme u koje, prema istraživanju same Vlade, 66 odsto stanovnika smatra da reforme treba da sprovodimo nezavisno od članstva u EU. Sa ovakvim raspoloženjem javnog mnjenja, izvesno je da su najveća prepreka reformama upravo ljudi na vlasti koji se zaklinju u EU kao mašinu reformi.
EU pomoć: što bi rekla Grubješićeva, brojke su uverljivije od svih teza. Još samo kad bi znala koje brojke da upotrebi, kako da ih upotrebi i šta njima želi da dokaže. Ta pomoć je manja od jedan odsto BDP-a i njen veliki deo stiže kao tehnička pomoć, koja veoma često nije ono što je Srbiji zaista potrebno. Najbitnije je, međutim, to da strana (razvojna) pomoć nikoga nikad nije uspela da razvije.

Tvrdnja da je Srbija kroz SSP pridružena zemlja koja postepeno postaje deo zajedničkog tržišta, kao što tvrdi Nikola Jovanović, ne samo da nije tačna (SSP je ugovor o slobodnoj trgovini, a deo zajedničkog/jedinstvenog tržišta postaje se ulaskom u carinsku uniju koja je osnova EEP), već pokazuje da na pojedinim mestima postoje ozbiljne rezerve u pogledu slobodne trgovine kao izvora konkurentnosti privrednog rasta Srbije. I to je legitimno, ali to nije deo rasprave o tome kako u Evropu, nego kako u prošlost.

Sve se, ipak, svodi na Kosovo. Kao što Biber kaže: kosovska nezavisnost je činjenica i stoga je razuman savet EU Srbiji da se suoči sa realnošću. Na žalost Bibera i njegovih istomišljenika, kosovska nezavisnost nije činjenica. Činjenica je samo to da Srbija ne vrši vlast na teritoriji Kosova i Metohije. Ozbiljni ljudi u EU, naročito u Nemačkoj, znaju veoma dobro da je projekat nezavisno Kosovo realizovan tek kada i ukoliko ga prizna Srbija sve dotle kosovska nezavisnost nije činjenica. Pa ne bi se tolika buka ni digla oko toga da je kosovska nezavisnost činjenica.
Niti jedan od argumenata iznetih protiv mog predloga da Srbija treba da krene putem ekonomske, a ne političke integracije u Evropu nije me naveo da promenim svoje mišljenje naprotiv, učvrstio ga je.