Svi su sada tačeristi

Foto: AP

I to je verovatno bio prvi sastojak njenog političkog uspeha. Svima je bilo jasno šta je naumila - i je li u tome uspela. A tri puta je pobeđivala na izborima. Nikom drugom u Britaniji u dvadesetom veku to nije pošlo za rukom.
Kojih sve velikih poduhvata tu nije bilo... Sa Ronaldom Reganom i papom Vojtilom rušila je (i srušila) Berlinski zid. Često je znala da kaže samo dve reči nema alternative a da svi znaju da pod time podrazumeva da kapitalizam, uprkos svim problemima, kao ekonomski sistem zaista nema alternativu. Slobodno tržište, finansijska disciplina i čvrsta kontrola državnih rashoda, niski porezi, privatizacija, patriotizam, i trunka populizma - to su, u najkraćem, bili osnovni sastojci njenog ekonomsko-političkog programa. Britanski (tradicionalno kejnzijanski) ekonomisti nisu prihvatili ni nju, ni njenog američkog savetnika, nobelovca i monetaristu Miltona Fridmana. Čak je doživela i to da 364 ugledna britanska ekonomista u Tajmsu objave otvoreno pismo u kome su se oštro suprotstavili Fridmanovom i njenom ekonomskom liberalizmu.

Ni mediji je nisu štedeli. Te, 1981. godine, u jednoj televizijskoj debati ironično su je upitali - može li da navede imena barem dvojice ekonomista koji se sa njom slažu. Tačerova je odgovorila da može, i navela imena svojih ekonomskih savetnika, Alana Voltersa i Patrika Minforda (inače, Fridmanovih učenika i sledbenika). Nakon emisije, ostalo je zabeleženo, komentarisala je kako je sreća da nisu tražili da navede neko treće ime iz struke, toliko je mala bila podrška njenom programu. A danas se taj program smatra standardnim lekom protiv rastuće inflacije, budžetskog deficita i duga.

To je bio tek početak političke karijere Gvozdene lejdi. Kasnije, kada je povela rat sa moćnim radničkim sindikatima stradali su sindikati (i to trajno, ni do danas se nisu oporavili). Kada je povela Foklandski rat stradali su Argentinci. U ratu sa navijačima stradali su navijači. A u ratu živaca, kada su irski zatvorenici započeli štrajk glađu do konačne pobede ni tada nije popustila: desetorica štrajkača umrla su od gladi, dok su ostali odustali od štrajka. Nije lako bilo biti Gvozdena lejdi, ali je još teže bilo biti njen protivnik.
Žestoko se borila protiv uvođenja evra i prevelikog približavanja Evropi. Borci za ženska prava smatrali su je izdajicom. Mnogi je nisu voleli. I, šta je bilo na kraju?

Evo šta je bilo na kraju. Čak i njeni najljući protivnici, britanski laburisti, danas otvoreno priznaju: svi smo mi sada - tačeristi.
Mi, u Srbiji, nikada nismo postali tačeristi i zato će nam doveka ići traljavo. Ali mogli bismo, barem mentalne gimnastike radi, da upitamo: kako bi se Gvozdena lejdi postavila pred briselskim ultimatumom i kako bi to objasnila svojim biračima. Barem da shvatimo šta propuštamo u životu.