НИН online

Трепча | Између супротстављених власника

Последња косовска битка

Коме припада једно од највећих налазишта олова и цинка у Европи и шта Србија губи ако не пронађе начин да у њему покрене производњу

Фото AFP

Комбинат Трепча, некадашња „златна кока“ Србије, данас је школска илустрација све сложености односа Београда и Приштине. Док се у Бриселу и у два парламента усклађују варијанте примене потписаног споразума, без прејудицирања статуса, многобројни Албанци и Срби, чија су домаћинства зависна од овог комбината, надају се коначном решењу статуса Трепче. Јер руда лежи, а посла нема. Предузеће је једно, а у ствари су два. И Косовска агенција за приватизацију води у документима Рударско-металуршко-хемијски комбинат као једну компанију, над којом у целости нема управу, док ће Срби са севера Косова рећи да је Трепча албанска таман колико је Косово Србија. Проблем компаније која би својим рудним потенцијалима могла да храни цело Косово, а својевремено је запошљавала 17.000 људи, у петнаестогодишњем правном вакууму нашао се и у Савету безбедности УН, у Европском парламенту, у многим националним парламентима чланица ЕУ, на међународним судовима, и на крају пред бриселским преговарачима. У међувремену, продуктивност је мања него тридесетих година прошлог века, а већина радника Трепче рећи ће да је у току календарске године више месеци провела код куће него на послу.

Трепча је једина компанија под администрацијом Унмика на Косову, али то не мора да се чита као добра вест, јер је Косовска поверилачка агенција преузела управу, која је по проглашењу независности фактички поверена Косовској агенцији за приватизацију. Унмик никада није званично прихватио надлежност ове агенције, али је и не оспорава у мери у којој Србија то очекује. „Трепча – Север“ и „Трепча – Југ“ функционишу као две одвојене фирме, са два жиро-рачуна и два менаџмента.

СТАГНАЦИЈА
Након што је Бернар Кушнер, тадашњи шеф Унмика, 2000. године на силу преузео Трепчу изговарајући се лекарском етиком која му не дозвољава да „још макар један дан због деце и трудница толерише загађеност коју ствара Трепча“, до 2006. године, обема целинама је руководио један Унмиков директор. Потом је руковођење поверено локалном менаџменту - Србину на северу, Албанцу на југу. Албанској страни припада чак 70 одсто Трепче, и богатија лежишта, која се не експлоатишу, а производња се одржава само у северном делу компаније. Какав је потенцијални губитак од те стагнације најбоље говори податак да се у једном од најбогатијих рудника на југу, Старом тргу, у периоду од 1988. до 1994. године производња петоструко смањила, а од тада сви рудници који су остали да раде остварују пет одсто производње из осамдесетих година, када се производило 45.000 тона концентрата олова и 42.000 тона концентрата цинка годишње. Укупна производња се деведесетих смањила чак 20 пута, а за годину дана, између 1989. и 1990, број радника се, такође, смањио са 13.261 на драматично малих 5.720. У званичним документима КАП стоји да је 2006. године, 9.400 радника, од чега 6.500 Албанаца и 3.900 Срба, регистровано као бивши радници. „Трепча је дужна да плати 39.000 евра за пензије и 10.500 за стипендије, сваког месеца“, пише у извештају КАП.

РУДНИЦИ
Једно од највећих налазишта олова и цинка у Европи имало је 1999. године приход од 200 милиона долара, док данас има дуг од око 150 милиона евра. У власништву Трепче је преко 30 рудника, од којих су свега четири на територији са већинским српским становништвом. „Јужно од Ибра су богатија лежишта и то су Стари трг, Зијача, Ајвалија Бадовац, Кишница и Ново брдо“, објашњава професор Драгоман Рабреновић, директор Геолошког завода Србије. Трепчини погони на територији северног Космета укључују руднике - Црнац, Бело брдо, Жута Прлина, отворени коп Копорић, две флотације (једна инсталирана 2012) у Лепосавићу и металургију у Звечану. У њима је покушала да се упосли већина српских радника отпуштених из Трепче, у јуну 1999. године, а највећи број од данашњих 3.290 и данас, док не ради, прима минималне месечне накнаде од Србије. „Од тог броја је 1.200 реално запослених“, објашњава за НИН Јован Димкић, генерални директор српског дела Трепче. „Они су ангажовани на производњи у рударству, у рудницима Црнац и Бело брдо и флотацији у Лепосавићу, која је радила у континуитету од 2005. године, и на производњи у Металургији олова у Звечану, као и у пратећим делатностима: транспорт, лабораторија, институт, обезбеђење, администрација, исхрана радника.“ Димкић описује да се радници месечно смењују у обиму и на радним местима, чиме се ублажава социјална недаћа.

„Производне активности финансирају се у потпуности из сопствених средстава без субвенција, из ма којег извора, и без могућности кредитног задужења код пословних банака. Принуђени смо да и неопходне инвестиције за одржавање процеса производње реализујемо искључиво из сопственог профита. Компанија има финансијски самоодрживу производњу уз пуну ликвидност и правовремено сервисирање финансијских обавеза према добављачима. У рударској производњи присутан је тренд повећања физичког обима. Од 2006. године – 82.800 тона, до 2012 – 160.000 тона.“

Према последњим проценама Светске банке вредност минералних резерви на Косову је 13,5 милијарди евра, а удео рудника олова Трепче у њима је три милијарде евра. Преостали капацитет руде је наводно око 29 милиона тона, од чега 999.000 тона чини олово, 670.000 тона чини цинк, а 2.200 тона злато. Професор Драгоман Рабреновић каже да у Трепчи, поред олова и цинка, има још сребра, бизмута, злата, кадмијума, германијума, селенијума, телура, индијума, талијума и других ретких елемената који спадају у елементе индустрије високе технологије. „У последњих пола века извађено је и прерађено скоро половину доказаних геолошких резерви. Приближно 2,1 милион тона олова, 1,4 милиона тона цинка, 2.600 тона сребра, 4.000 тона бизмута, девет тона злата, 1.700 тона кадмијума.“ Рабреновић подсећа да се у Старом тргу налазио чувени музеј минерала основан 1966, који је до темеља покраден септембра 1999. године. „Међу раритетним минералима био је јединствени вивијант, минерал непроцењиве вредности.“

ВЛАСНИЦИ
Фонд за развој Србије већински је власник Трепче, али у КАП за НИН кажу да је то предузеће у реструктурирању. Такође, у Агенцији тврде да није било приватизације делова Трепче, иако је она често најављивана. Последњи пут, продају је најављивао тадашњи заменик косовског премијера Беџет Пацоли, који је наводно намеравао да ексклузивно право експлоатације да принцу од Кента. Неки други министри су касније ту вест демантовали. У претходних десет година, компаније из Комбината „Трепча“ су постепено фактички приватизоване. Косовска поверилачка агенција је по такозваном „спин оф“ методу изнајмљивања непокретности на период од 99 година, а на основу Унмик регулативе, издвојила из састава Трепче фабрике боја и лакова Екстра из Вучитрна, накита Фамипа из Призрена и индустријских батерија из Пећи. Истовремено, руководство северног дела и српска влада, потписали су 50 милиона долара вредан споразум о преради отпадног материјала Трепче, који је Унмик поздравио, а Косовска поверилачка агенција зауставила његово спровођење. Да званична Унмикова надлежност над комбинатом нема много везе са реалношћу, а посебно не са одлукама власти у Приштини које се својски труде да опструишу пословања северне Трепче, а очигледно ништа мање и јужне у којој запослених око 900 не ради ништа, казују честа спречавања севера да продаје робу.

По проглашењу независности и приде усвајањем нових закона у косовском парламенту, пред Врховним судом Косова покренут је поступак укњижења правних лица која су одвојена од Трепче на нове власнике, што је суд одобрио. Српска страна и Унмик су се жалили, као и много пута до сада, а сва је прилика да ће одговоре о приватизацији Трепче, које, како тврде у КАП, није ни било, добити прво у Бриселу, а потом од суда.

Милутин, Геринг и Унмик

Експлоатација рудника у Трепчи почела је у доба краља Милутина у 14. веку, а вађење руде настављено је и у Отоманском царству. Након Првог светског рата, Британци су 1927. године основали компанију „Трепча Минес Лимитед“ и отворили нови рудник. Током Другог светског рата, управу преузима компанија у власништву Хермана Геринга, а потом је, као и друге, ова фирма национализована .Процват осамдесетих замењен је суновратом деведесетих.
У међувремену, наследници неколико предратних власника Трепче, попут пoродица Савчић и Ацовић, рехабилитовани су и желе да учествују у расподели. Међународна управа је 2008. године саопштила да је за њу једина важећа структура власништва Трепче она према којој је 25 одсто комбината у друштвеном власништву, 66 одсто у рукама Фонда за развој Србије, два одсто има ЕПС и по нешто више од два одсто Југобанка, Беобанка и Прогрес. Код Агенције за привредне регистре од 2010. године уписана је РМХК Трепча а. д. Звечан у реструктурирању, у чијем власништву Фонд за развој учествује са 54 одсто, Дунав банка Звечан са 11,14 одсто, Генералекспорт са 6,7, прогрес, Југо и Дунав банка са мање од два процента.

Уговор са Американцима

У тренутку када су се недавно у главном граду Белгије водили тешки преговори о томе како применити потписани споразум, у Немањину 11 стигао је директор америчке компаније New generation power с којим је руководство северне Трепче потписало уговор о сарадњи. Тај договор схваћен је и као покушај опструисања преговора, премда је вероватније да је био не претерано успешан покушај оснаживања преговарачке позиције Србије. Већ неко време, међутим, испоставља се да Влада Србије води прелиминарне преговоре са конзорцијумом који предводи ова компанија на пројекту развоја биомасе, хидро, и соларне енергије. Први резултат тих договора је уговор који су потписали Чиринџив Катурија и Јован Димкић.

„Овом уговору претходила су два споразума – протокола о сарадњи које је, у име Владе Републике Србије, раније потписао министар природних ресурса, рударства и просторног планирања, Милан Бачевић, са државом Илиноис, и са компанијом NGP. Уговор о пословно-техничкој сарадњи Трепче и NGP је природан след ових споразума. Обе стране су свесне и недефинисаног правног статуса компаније на КиМ. У том смислу NGP конзорцијум је наговестио и скори састанак и разговор у Приштини, на исту тему“, каже Димкић, у чијем одговору је и разрешење дилеме коју је унео амбасадор САД у Приштини казавши да Стејт департмент није поздравио договор, како је то казао министар Бачевић, него је упозорио NGP да је за САД Косово независна држава. Димкић каже да уговор не предвиђа конкретне пројекте, јер то треба бити дефинисано након израде заједничке студије, а да је његова највећа вредност у коначној заинтересованости и могућности инвестиција. Компанија из Чикага, иначе већ има договор о развоју хидропотенцијала на Дрини са Републиком Српском вредан 1,3 милијарде евра, а у фокусу њених послова су обновљиви ресурси.

Од гиганта до патуљка

Некада је на северу Косова, укључујући и делове јужно од реке Ибар, скоро свака породица имала бар једног члана који је био запослен у Трепчи. Радило се у три смене, а трговци су робу набављали у складу са тим кад радници овог комбината добијају плату. Данас је већина делова Трепче запуштена, а на капијама нема више гужве као некад када су радници у сменама долазили и одлазили са посла.

Драгана Ј. (50) мајка двоје деце, каже да од краја рата 1999. ради у Трепчи повремено, тј. да је на ротацији. То значи да је позивају када има више посла и тада прима око 250 евра. Онда када не ради добија од државе Србије минималац 11.000 и 30 евра од Трепче: „Последњих двадесет година Трепча се распродаје, а радници од тога немају ништа. Овде једино може да помогне неко ко би уложио у нову опрему и покренуо заједничку производњу и на југу Косова и овде код нас. Сада и ми и они кубуримо, а руда лежи неискоришћена.”

Интерна шала у Косовској Митровици је да је добро што Трепча не ради у пуном капацитету, јер ваздух није више затрован, као док је фабрика стално радила. У град су се вратиле птице и мање је случајева рођења беба са оловом у крви, што је раније било алармантно. Иако би људи волели да у Трепчи има посла, надају се да ће се водити рачуна о томе да ваздух не буде загађен, као некада када је Митровица била најзагађенији град у Европи.

Милош Р. (42) је трећа генерација рудара, запослен у руднику Црнац, општина Лепосавић. Он верује да је уговор са америчком компанијом добар и да Србија жели да покрене Трепчу. „Само са Американцима треба да радимо, јер то је гарант да Албанци неће преузети део Трепче и руднике који су овде на северу. Очекујем да се покрене производња у већем обиму и да као некад имамо посла. И мени се дешава ових година да не радим, јер скоро сви идемо на ротацију, некад радимо, некад не.”

А инжењер рударства у пензији А. Д., албанске националности, сећа се како се некад радило: „Некад се знало да ако радиш у Трепчи, имаш добру плату. Сви смо чували ту фабрику и радили у три смене. Ово последњих година је тужно. Запуштене хале, машине више за отпад него за рад. Како неко мисли да једним уговором реши све проблеме? Па, ја се борим пензију да добијем, коју сам у Трепчи зарадио, јер Београд и Приштина ни то нису регулисали, а причају о новим радним местима. Живим од 65 евра које добијам као надокнаду за старе особе и то је све.”
Осим фабрика и рудника, Трепча је некад имала и спортске клубове у Косовској Митровици, базен у Звечану и одмаралишта на мору у Црној Гори. А, како људи доживљавају године пропадања овог комбината, говори реченица којом описују Трепчу: „Од гиганта, до патуљка.”

Драгана Пејовић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар