Poigravanje tuđim parama

Ako bismo sumirali materijalnu štetu koja je počinjena u aferi Vakcina, a da u nju ne uključimo troškove dugih pritvora i još dužih suđenja, državni budžet je oštećen za 1,3 miliona evra (razlika između cene po dozi od 6,5 i plaćenih 8,5 evra). Tu sumu je naš zdravstveni sistem izgubio jednom, u jeku pandemije novog gripa, kada je malo ko tačno znao šta radi. I ta suma je potpuno ekvivalentna onoj koju svake godine gubimo prilikom uvoza vakcine protiv sezonskog gripa organizovanog posla koji nadležni za zdravstvo promišljeno rade.

Jedina razlika je u tome što zbog uvoza sezonske vakcine niko neće završiti pred sudom, iako se radi o daleko većem udaru na budžet, koji se ponavlja i koji će se ponavljati. U kolikoj meri, možda nam najbolje ilustruju reči koje je u aprilu 2010. na Konferenciji o proceni internacionalne pomoći zdravstvenog sektora Srbije izgovorio Saša Rikanović, direktor projekta Razvoj zdravstva Srbije, dodatno finansiranje: Nadamo se da će Torlak početi sa proizvodnjom vakcine ove godine i da će uloženi novac biti povraćen u roku od tri godine. Umesto toga je, od trenutka kada smo bili spremni za proizvodnju, plaćeno dodatnih pet miliona evra za uvoz.

Iako se u poslednje vreme krivica najčešće pripisuje prethodnom rukovodstvu (DS) zbog nenamenskog trošenja sredstava, istina o (ne)proizvodnji vakcine se ne može smestiti u mandat jednog čoveka
Sa haotičnim ulaganjem se otpočelo mnogo ranije, a jedan od dokaza je odluka tadašnjeg direktora Ranka Dakića da 2007. kupi centrifugu za proizvodnju grip-vakcina, u šta je uloženo pola miliona evra, a da prvo nije adaptiran prostor u kojem bi ona bila smeštena. Nakon toga je izrađen plan, uključila se Svetska zdravstvena organizacija, Svetska banka nam je odobrila kredit u vrednosti 1,2 miliona evra, iz budžeta su dodata još dva miliona, a sam Torlak je investirao 503.900 evra i svi potrebni radovi su završeni do 2009. Kada je najavljena proizvodnja, došlo je do smene na čelu Torlaka i novi direktor Branislav Lazić je najavio treću fazu koja je podrazumevala nabavku opreme, nakon čega slede klinička ispitivanja. SZO je rekla dobro i dodala još 1,6 miliona evra.

Po svemu sudeći, svi koji odlučuju o zdravstvu, a ne samo rukovodstvo Torlaka, rekli su hvala i odlučili da nastave da kupuju vakcinu. Teško je poverovati da je rukovodstvo Torlaka potrošilo novac za klinička ispitivanja, a da Ministarstvo zdravlja i RFZO nisu mogli, da su hteli, da popune tri puta manju finansijsku rupu i pokrenu proizvodnju, već su se odlučili za uvoz. O kojim ulaganjima je reč, objašnjava dr Vera Stoiljković, direktor Torlaka: Pogon jeste završen u decembru 2009. godine, ali nije u tom trenutku nabavljena sva oprema neophodna za proizvodnju. Sem toga, proizvodnja vakcina, kao biološka proizvodnja se drastično razlikuje od svih drugih proizvodnji. Naime, prostor i oprema jesu neophodan, ali ne i dovoljan činilac da bi se proizvodnja započela i da bi se odmah ušlo u proizvodnju vakcina za tržište.

Međutim, Svetska banka, koja je jedna od zainteresovanih strana kao finansijer projekta, u izveštaju o uspešnosti projekata vezanih za zdravstvo u Srbiji, koji je urađen u martu 2012, piše da je SB ulagala u uspostavljanje proizvodnog pogona u skladu sa GPM standardima i njegovo stavljanje u funkciju, da su svi radovi obavljeni i da je oprema nabavljena po planu u decembru 2009. A šta je potom bilo, u SB objašnjavaju: Nije postignut cilj. Iako je vakcina spremna za proizvodnju još od 2009, još uvek nije počela usled odluka Torlaka.

LICENCA
Ukoliko isključimo politički korektan jezik, ostaje ogoljena činjenica vakcinu možemo da proizvodimo ali nećemo. Ne baš odmah, jer nemamo licencu za njenu proizvodnju, ali nam ne predstoji ni dugotrajni put. Dr Dakić je govorio da je pitanje proizvodnje vakcine protiv gripa stvar meseci. Mi jesmo izgubili licencu, ali ne možemo da je dobijemo dok ne stvorimo proizvod koji bi bio testiran radi licenciranja. Za vakcinu protiv gripa mi bismo dobili sojeve od SZO, pa bi i licenciranje išlo jednostavnije nego za bilo koji drugi biološki proizvod, ali bi moglo da se razvlači na dvocifren broj meseci, objašnjava prof. dr Zoran Radovanović, predsednik Lige za imunizaciju. A na pitanje da li bi dodatno mogao da nas košta i neodgovorni odnos prema sredstvima Svetske banke, kaže: Ne verujem da će nam nametnuti neke sankcije, i nekim afro-azijskim zemljama se dešavalo isto, ali to jeste gubitak ugleda. Ta okolnost će pre da se ogleda u manjoj verovatnoći da dođemo do nekih drugih (finansijskih i sličnih) pogodnosti.

I dok se pojavljuje opasnost da bismo u nekom obliku ipak mogli da imamo štetu od neodgovornog odnosa prema SB, interesantno je da ništa slično ne bi moglo da nam se dogodi u odnosu na Evropsku investicionu banku, mada smo u odnosu na njihov namenski kredit pokazali daleko više od neodgovornosti. EIB nam je još 2003. odobrila kredit za proizvodnju vakcine protiv polija (virusa koji izaziva dečju paralizu) koja nikada nije napravljena i koja nije ni u planu da se proizvede. A na pitanje NIN-a šta se dogodilo sa sredstvima, pre dve nedelje smo dobili lakonski odgovor odustalo se od polio vakcine i preusmerena su u infrastrukturu Torlaka. Zbog toga je NIN potražio precizniji odgovor i uputio sledeći zahtev EIB-u: Prema saznanjima koja NIN ima, jedini ugovor koji je sklopljen vezan je za rekonstrukciju pogona za polio vakcinu i kupovinu propratne opreme, a naknadno je napravljen aneks ugovora i sva sredstva su otišla samo u rekonstrukciju pogona. Nismo došli ni do kakvog podatka o postojanju nekog novog ugovora na osnovu koga su sredstva preusmerena. Pitanje koje nas interesuje je - ako su sredstva preusmerena na nešto drugo, ko je to tražio, ko je odobrio i kada?

Ovoga puta nismo dobili ni lakonski odgovor. Donekle bismo to mogli da prihvatimo kao nezainteresovanost jedne velike banke za kredit u vrednosti od samo 1,8 miliona evra, da se ne radi o banci koja je institucija Evropske unije. A da je EU i te kako zainteresovana za svaki evro koji pripada njenim poreskim obveznicima, imali smo priliku da vidimo nedavno kada je u Italiji pokrenuta istraga o zloupotrebi pomoći koji je EU dala za obnovu grada Akvile, razrušenog u zemljotresu 2009, u iznosu od 493.700 evra, četiri puta manjem od svote koja je zagubljena u Srbiji.

Zbog toga smo odgovor o tokovima novca za OPV (živu polio vakcinu) morali da potražimo ovde. U Ugovornoj dokumentaciji iz decembra 2005, do koje je NIN došao, piše da se radi o hitnom projektu rekonstrukcije kreditom Evropske investicione banke sa ciljem da se rekonstruišu pogoni za OPV vakcinu. Ministarstvo zdravlja je sve poslove poverilo Hemofarm inženjeringu, uz obavezu da radove završi u roku od četiri meseca. I zvaničnici Torlaka i Ministarstva zdravlja su početkom 2008. godine objavili da je pogon gotov i da je potrebno pristupiti drugoj fazi rekonstrukcije koja je podrazumevala obezbeđivanje svih potrebnih fluida (voda, para), kontrolnih laboratorija i laboratorija za životinje. I da to košta 15 miliona evra, a mi ih nemamo. Što i nije bitno jer ne znamo šta će nam uopšte živa polio vakcina (vidi okvir).

S obzirom na to da se 2006, kada su radovi počeli, znalo i za status žive vakcine i za ukupnu svotu, nametnulo se pitanje za prof. dr Draganu Jovanović, koja je pre pet godina ispred Doktora protiv korupcije upozorila na zloupotrebu evropskih investicija, zašto se u sve to ušlo i zašto EIB tvrdi da su sredstva preusmerena. U bolnicama u Srbiji urađena je 2003. godine analiza stanja, uz pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju, odnosno EU. Na osnovu te studije izvodljivosti konkurisano je za kredit. Institut za virusologiju, vakcine i serume je 2004. godine zajedno sa 20 zdravstvenih ustanova uključen u taj urgentni projekat zdravstva, za koji je EIB odobrila kredit. Cilj projekta je bio da se poboljšaju uslovi, poveća kapacitet, proizvodnja uskladi sa Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima i smernicama dobre proizvođačke prakse i dobije međunarodni sertifikat od strane SZO za izvoz polio vakcine. Ako je nešto menjano, to je pitanje za pravnike, jer ne sme da bude aneks ugovora u suprotnosti sa osnovnim ugovorom. Do danas niko nije uspeo da objasni zašto je rađeno na infrastrukturi za proizvodnju OPV vakcine, ako se od toga unapred odustalo, kaže dr Jovanović.

ODGOVORNOST
Baš kao što do danas niko nije uspeo ni da objasni zašto se odustalo od Strateškog plana za razvoj Torlaka, koji je predviđao da postane cenjen proizvođač GMP-kompatibilnih vakcina i bioloških preparata sa tržišnom dominacijom u jugoistočnim evropskim zemljama, sa izvoznim potencijalom, i sa statusom SZO prekvalifikacije za odabrane proizvode. A pod tim se podrazumevala vakcina protiv polija i vakcina protiv gripa.

Odgovor na sva ta pitanja najlakše bismo dobili ukoliko bismo bili pobornici teorije zavere. Onda bismo mogli da prihvatimo tezu i da je Torlak namerno urušavan da bi bio jeftino privatizovan, i da je država u dogovoru sa farmaceutskim kompanijama od kojih uvoze vakcine a koje se sada pojavljuju kao mogući strateški partner (Glakso Smit Klajn, Novartis, Sanofi...). I da su u igri samo evropske kompanije, što je možda razlog zbog kog EIB nema ništa protiv toga što smo uludo od njih uzeli kredite, ali se Svetskoj banci to baš i ne dopada... A oni koji ne vole teorije zavere na odgovor će morati da sačekaju dok bar neko od aktera cele te priče ne odluči da nam je celu ispriča.

Bar kada je u pitanju prošlost. A što se tiče planova, iz Torlaka nam najavljuju skretanja se kursa njegovog urušavanja, a dr Stoiljković kaže: Prepoznata je potreba da se pređe na proizvodnju naprednije, split vakcine, što je i učinjeno ove godine i proizvodnja je pokrenuta. SZO je u oktobru verifikovala novi plan proizvodnje i odobrila dodatna sredstva za prelazak na proizvodnju split vakcine, što je izuzetno važno za Institut u ovom trenutku. To je na neki način potvrda da se krećemo u dobrom pravcu i da nismo sami na tom putu.

Divlji virus i podivljala vakcina

U vreme kada je doneta odluka da se sredstva usmere ka izradi OPV (žive polio vakcine) stručnjaci su rekli da je to besmisleno i da bi zbog kontraindikacija koje ona proizvodi, ali i činjenice da je virus polija gotovo istrebljen, trebalo preći na mrtvu i bezbedniju IPV vakcinu. U Institutu Torlak nam potvrđuju da je to bio jedan od razloga što je rekonstrukcija zaustavljena u vreme kada je SZO svrstao OPV u vakcinu niskog prioriteta. A na pitanje da li je to bila dobra odluka s obzirom na to da se divlji polio ponovo pojavio i da u njegovom sprečavanju pomaže samo živa vakcina, dr Vera Stoiljković kaže: Pogon je rekonstruisan, a nabavljen je i deo opreme. Međutim, veća procesna oprema nedostaje, tako da pogon nije u potpunosti završen i spreman za proizvodnju OPV. Takođe, neophodna su određena dodatna ulaganja, koja su indirektno vezana za proizvodnju OPV vakcine, neophodan je takođe i intenzivan rad i vreme koje nije lako predvideti. Ono što Institut Torlak svakako poseduje jeste iskustvo u proizvodnji vakcine, najbolji sojevi polio virusa za proizvodnju, kao i stručno i obučeno osoblje. Ako bi se prepoznala potreba za ponovnim uspostavljanjem proizvodnje OPV vakcine, Institut Torlak bi svakako mogao da odgovori tom zahtevu.

Međutim, prof. dr Radmilo Petrović, penzionisani stručnjak Torlaka kaže: Kvalitetna vakcina bi veoma značila u ovom trenutku, ali naša vakcina je prestala da to bude. Bila je potentna za iskorenjivanje virusa koji nastaje u nehigijenskim uslovima, ali je vremenom počela da popušta i pravila je dosta neželjenih dejstava, a mnogi roditelji su tužili Torlak. Tada je izgubila status bezbedne vakcine. Više nije bilo stručnjaka koji bi mogli da proizvedu kvalitetnu živu, a za mrtvu nisu bili zainteresovani. Proizvodnja vakcine je zanat koji se ne prenosi preko papira već sa kolena na koleno, a to se kod nas nije dogodilo.