Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   20.05.2022. 01:11
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
ФИЛМ
Кад аномалија постане егзистенција

Филм Мамарош дебитанта Момчила Мрдаковића је, по временском опсегу свога настајања, јединствен пример у српској кинематографији новијег доба.



Филм који је на разне начине интригирао годинама, појављује се у тренутку када су га многи отписали. Што је још значајније, појављује се у години у којој српски филм осим Голубовићевих Кругова једва да је и био вредан критичког осврта. С антологијским Клипом 2012. и Парадом у 2011. српски филм је био конкурентна европска кинематографија, Кругови по свему судећи аспирирају и на више од тога, те се Мамарош појављује у тренутку када треба да оправда овај мали српски филмски узлет. У садашњој агоничној економској ситуацији српске кинематографије, њему је, заправо, припала улога стабилизујућег филма. Или, још боље, транзиционог филмског модела који би, с једне стране српски филм дефинитивно усмерио ка биоскопском филму, а притом (као и неки ретки новији српски филмови) задржао привилегију несумњивог ауторства.
Мамарош није први филм који мири ове привидно неусагласиве супротности!

Реч је о особеном, џармушовском типу филма који, слично Џармушовој опсервацији малог човека, аутсајдера и губитника, усаглашава своје наративне претензије са веома особеним типом хумора. Мамарош прати избегличко путешествије београдског киноаператера и филмофила од Београда преко Будимпеште до Њујорка, у тренутку бомбардовања Београда 1999, који на тај пут са собом води и своју мајку… У питању је култивисан, визуелно веома конзистентан филм који за нешто образованијег филмског гледаоца има додатно значење утемељено пре свега на низу филмских реферирања и цитатолошких момената. Ова места у филму призивају историју филма као јунакову вокацију, али и као судбину, а притом не оптерећују филм и чине га лаким за праћење. Овај индивидуални, интимистички план, суштински је једини за који је Мрдаковић заинтересован. У Мамарошу нема позадинских политичких алузија или метафора у виду глобалног катализатора, премда је јунакова изгнаничка одисеја условљена њиме. Мамарош је пре свега духовит, инвентиван, занимљив и повремено режијски веома убедљив филм. То је најпре из разлога свог бизарног, надреалистичког хумора, којим Мрдаковић никада не кокетира већ он постаје конститутивни део јунакових подвојених светова.

Коњ у склоништу, мечка која излази из гепека, избегнути судар аутомобила и млазњака његови су означитељи за једну другу стварност која постаје индикативна не само на равни јунакове животне констелације, но и на плану његове халуцинаторне пројекције, у којој он као  чедо филма више не прави разлику између филма и живота. Сам живот постаје тако својеврсни филм у којем се губе реалистички репери рецепције и аномалија постаје сама егизистенција.

Оно џармушовско у Мамарошу је и потпуна незаинтересованост његовог јунака за интегрисаност у социјални систем, баш као и његов узмак пред политичком одговорношћу. Иронијски путокази овог филма су бројни и као у особеном типу хумора једног Милоша Формана, понекад имају анархистичке предзнаке. Ови делови филма пре свега не оптерећују ритмичку структуру филма, а нису ни дисфункционални гледе јунакових ”наочара” којима он сагледава ”стварност”. Неколико успешних елипси, конструктивна употреба осветљења, или режијска бравура дивљања у америчком културном центру, па све до рада с одличним глумачким тандемом Богдан Диклић – Мира Бањац говоре о Мрдаковићевом схватању редитељског посла. 

Оно што Мамарошу уистину недостаје, а што је типична бољка српског филма је мало више робусности, снаге и зналачке агресивности која би, у сагоревању његовог јунака видела ватру а не пламичак.



Мирољуб Стојановић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар



Коментари


Овде можете додати свој коментар
 
Ваше име и презиме
{COMMENT::EMAIL}
Ваш коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Иван Мркић, министар спољних послова

Ево, да ме ставите уза зид и припретите не знам чиме, и питате кога бих предложио за Вашингтон, ја не знам. Треба да буде добра личност, образована, да зна језик савршено, да воли САД, али не толико да заборави на своју земљу. Ја то овде немам. Енде.

Прочитајте све мисли
bg