Raspusna dinastija

Dinastija Kenedijevih bila je umnogome poput razrađene mašinerije koja je radila na pogon eksplozivne smese biznisa i politike. DŽonov deda s očeve strane, Patrik DŽozef Kenedi, obogatio se na skupim navikama svojih bogatijih sugrađana, otvorivši tri salona u centru Bostona, a kasnije je postao viđeniji političar u Masačusetsu. Deda s majčine strane bio je gradonačelnik Bostona. DŽonov otac, DŽozef Patrik Kenedi Stariji, bio je uspešan preduzetnik, pritajeni antisemita i - zbog svog defetističkog stava pred nacističkom pretnjom - diskreditovani ambasador SAD u Velikoj Britaniji (1938-40). Vrhunac porodičnih ambicija je, sasvim logično, bilo mesto predsednika SAD, ali ono isprva nije bilo planirano za DŽona, niti njegovog mlađeg brata Roberta, potonju ikonu modernog američkog liberalizma, već za najstarijeg sina, DŽozefa Patrika Mlađeg, u koga su u pogledu karijere polagane najveće nade.

Otvoreno očevo favorizovanje najstarijeg sina - bio je tu još i najmlađi Edvard, kasnije dugogodišnji član Senata - prema izveštajima iz tog vremena vidno je frustriralo DŽona. Išli su u isti internat, prestižni Čout, gde je dve godine stariji DŽozef beležio izvanredne sportske i akademske uspehe. Razočaran što ni tu nije uspeo da pobegne od njegove senke, DŽon se odao lagodnom životu i sitnim nestašlucima, poput bacanja petardi u klozetske šolje. Nakon upisa na Harvard se uozbiljio, zainteresovao za političku filozofiju, pa je naredne godine proveo putujući i učeći.

SUDBINA
Kao odlikovani pripadnik američke mornarice, DŽon je kraj Drugog svetskog rata dočekao s pomešanim osećanjima. S jedne strane, pobednička atmosfera koja je Ameriku iznedrila kao vodeću svetsku velesilu opila je celu naciju, pa i DŽona, kome je maltene odmah pripalo mesto u Predstavničkom domu Kongresa. S druge strane, porodična uzdanica, DŽozef Patrik Mlađi, izgubio je život avgusta 1944. kao pripadnik američke avijacije. NJegovom smrću generacijama negovane političke pretenzije Kenedijevih iznenada su pale na DŽonova leđa, bolešću već naveliko načeta.
Te tri odrednice - visoka stremljenja, bolest i smrt - kao da su utkana u gene i sudbinu Kenedijevih. DŽon je s dve godine jedva preživeo šarlah, potom je pobedio zapaljenje debelog creva, a kasnije je oboleo od Adisonove bolesti, teškog oboljenja nadbubrežnih žlezda koje bi mu svakako skratilo život. U Drugom svetskom ratu je za dlaku izbegao smrt kada je njegov brod prepolovio japanski razarač. Sestra Ketlin poginula je u avionskoj nesreći, a Žaklina je na svet donela jedno mrtvorođenče i sina Patrika čiji se kratki život ugasio svega nekoliko dana po rođenju. DŽon je, prema rečima savremenika, bio uveren da neće doživeti ni četrdesetu.

Vlast i smrt su u njegovom životu doživele zenit - bio je vladar najmoćnije države na svetu, a njegovo ubistvo postalo je jedan od velikih narativa 20. veka; američkih sigurno, a možda i svetskih.
Ne samo da je razmišljao o tome kako je na nišanu, o tome kako bi neki ludak s pištoljem lako mogao da prođe kroz obezbeđenje, već je i sam u septembru 1963. na privatnom pristaništu u NJuportu na Rod Ajlendu groznim štosom odglumio sopstveno ubistvo, mažući sok od paradajza ili kečap kao zamenu za krv. DŽeki i neki otmeni prijatelj prešli su tada preko njegovog mirnog tela kao preko ležećeg policajca. Odrubljivanje glave bilo je u vazduhu, navodi DŽejms Volkot u Veniti feru.

Sastavni deo mita o Kenediju vremenom je postao i njegov neobuzdani libido, potpaljen ogromnom harizmom, podjednako zamamnim uticajem, ali i neslavnom ženskaroškom reputacijom koja je pratila njegovu porodicu, a naročito njenog patrijarha, DŽozefa Patrika Starijeg. Dugo se prepričavala anegdota kako je DŽon, nakon kratkog snošaja s Marlen Ditrih u Beloj kući divu pitao, kao da se to podrazumeva, da li je nekom ranijom prilikom već spavala s njegovim ocem. Odgovorila je da nije, a DŽon je, likujući, uskliknuo: Pa, makar sam negde bio prvi.

Prepričavala se - ne i obznanjivala. Priče o Kenedijevom razvratu bi u jeku Hladnog rata i sveopšte nestabilnosti loše odjeknule, pa ne čudi što je i ova epizoda, zajedno s mnogim dokumentovanim pikanterijama, gurnuta u zaborav. Kao što ne čude ni tvrdnje iznošene posle Kenedijeve smrti kako je on, pogođen gubitkom tek rođenog sina, bio odlučio da prestane s kompulzivnim kurvanjem. Nikada nećemo saznati. Ono što, međutim, godine 1998. jesmo saznali, kada je skinut pečat tajnosti s dosijea koji je o njemu minuciozno vodio DŽ. Edgar Huver, zloglasni osnivač i dugogodišnji šef FBI, jeste da je podataka o Kenedijevim seksualnim avanturama bilo dovoljno za čak 17.000 stranica. Da li su njegove indiskretnosti bile posledice, kako se redom tvrdilo - ponekad naivno, katkad uverljivo - uticaja dominantne očinske i smerne majčinske figure, prevelike moći, ili prosto naglašenog seksualnog apetita nastalog usled dejstva lekova protiv Adisonove bolesti, ostaće nepoznato.



KRHKOST
Još je jedan veliki američki mit tesno povezan s mitom o Kenediju: onaj o njegovoj vezi s Merilin Monro. Kao i većina dobrih priča, počeo je njenom smrću 1962. godine kada je, preteravši s pilulama, postala još jedna holivudska zvezda padalica. NJena smrt je ostavila skoro podjednako mnogo pitanja koliko će i DŽekova (DŽonov nadimak, prim.), a od te noći je legenda o njoj, kao i sve dobre legende, rasla i menjala se. Glasine o njoj su se na kraju sudarile s glasinama o Kenediju, objašnjava pisac i esejista Vilfred Šid u knjizi Nasleđe Kenedijevih, zbirci intimnih predsednikovih fotografija i ostatka porodičnog klana koje je uslikao Žak Lou. Napominje da Monroova, iako očajnički zaljubljena u predsednika, izvesno nije osvojila DŽonovo srce: bio je, jednostavno, previše zauzet, dekoncentrisan i zainteresovan samo za puko zadovoljavanje svojih poriva.

Ipak, Monro je, po svoj prilici, nade gajila do svog poslednjeg dana. Antologijska scena koja se odigrala 19. juna 1962, deset dana pred DŽonov 45. rođendan i nepuna tri meseca pred njenu smrt, odlično svedoči o tome: u haljini ispod koje nije nosila ništa, žrtvovala je sav svoj ponos pevajući mu rođendansku pesmu u prepunom Medison skver gardenu. Svi su, činilo se, znali da to divno slomljeno stvorenje, kako ju je nazvao Šid, veruje u nemoguće: kako će jednoga dana zauzeti Žaklinino mesto. Nije isključeno ni da joj je DŽon to u nekom trenutku nepažnje ili telesne žudnje i obećao.
Znala je to i Žaklina. Istoričar Kristofer Andersen u svojoj knjizi Ovih nekoliko dragocenih dana: poslednja DŽekova godina sa DŽeki tvrdi da su jednom čak i razgovarale telefonom. Kada je Merilin pripretila DŽeki da će postati prva dama umesto prve dame, ova joj je, navodno, odgovorila: Merilin, udaćeš se za DŽeka, to je sjajno... I uselićeš se u Belu kuću i preuzećeš sve odgovornosti prve dame, a ja ću se iseliti i tebi će ostati svi problemi.

Žaklina Kenedi je sigurno znala više o suprugovim manama i vrlinama od bilo koga drugog. Vilijem Mančester, istoričar koga su Kenedijevi nekoliko nedelja nakon atentata izabrali za pisanje posthumne biografije pod imenom Smrt predsednika, razgovarao je s njom za potrebe knjige punih 10 sati. Izgleda da je bivša prva dama, međutim, zažalila zbog nekih svojih odgovora: posle je, zajedno s ostatkom Kenedijevih, vršila ogroman pritisak da se iz biografije izbace i najneviniji detalji koji bi mogli da zamrljaju sećanje na DŽona. Tako redigovana knjiga je svejedno bila razgrabljena kada se pojavila u prodaji; na nova izdanja se dugo čekalo. Pomenuti intervjui trebalo bi da postanu dostupni javnosti - ali tek 2067. Mada, ako je suditi po prethodnih pola veka, interesovanja za život DŽej-Ef-Keja ni tada neće manjkati. Kao ni za njegovu smrt, o kojoj će se, po svoj prilici, zauvek više nagađati nego definitivno znati. Zato je i rodila mit o Kenediju.

Toksično Kenedijevo nasleđe

Amerikanci veruju da je Kenedijevo ubistvo označilo gubitak nacionalne nevinosti. To je, naravno, besmislica. Istorija SAD je natopljena krvlju

Pre pedeset godina predsednik DŽon Kenedi ubijen je u atentatu u Dalasu, Teksas. Mnogi Amerikanci veruju da je ovaj tragični događaj označio gubitak nacionalne nevinosti. To je, naravno, besmislica. Istorija Sjedinjenih Država je, kao i istorija svake druge zemlje, natopljena krvlju.
Ali, posmatrano iz današnje perspektive, Kenedijev mandat deluje kao vreme kada je američki prestiž bio na vrhuncu. Nepunih pet meseci pre njegove nasilne smrti, Kenedi je u ogromnoj masi Nemaca koja se okupila u centru Berlina, grada na liniji fronta Hladnog rata, podstakao gotovo histerični entuzijazam čuvenom rečenicom Ich bin ein Berliner.
Bezbrojni milioni ljudi su Kenedijevu Ameriku doživljavali kao simbol slobode i nade. Kao i zemlja koju je predstavljao, Kenedi i njegova supruga Žaklina ostavljali su utisak mladih, glamuroznih, bogatih ljudi punih benevolentne energije. SAD su bile zemlja na koju se trebalo ugledati, model, snaga dobra u svetu punom zla.
Ova predstava će uskoro biti teško narušena ubistvima Kenedija, njegovog brata Bobija, te Martina Lutera Kinga, kao i ratom u Vijetnamu koji je Kenedi inicirao. Da je stigao da završi svoj predsednički mandat, njegovo nasleđe skoro sigurno ne bi da se meri s očekivanjima koja je probudio.

RAZOČARANJE
Jedan kratak trenutak, kada su Amerikanci izglasali prvog crnog predsednika, još jednu mladoliku figuru koja je ulivala nadu, izgledalo je kao da će SAD povratiti deo prestiža koji su uživale početkom šezdesetih. Kao i Kenedi, i Barak Obama je, i pre nego što je uopšte izabran za predsednika, održao govor u Berlinu pred masom punom obožavanja u kojoj je bilo najmanje 200.000 ljudi.

To početno obećanje nikad nije ispunjeno. Zapravo, američki prestiž je od 2008. značajno narušen. Američka nacionalna politika je do te mere zatrovana provincijalnim strančarenjem - posebno među republikancima, koji Obamu otpočetka mrze - da i sama demokratija deluje kao roba s greškom. Ekonomska nejednakost veća je nego ikad. Auto-putevi, mostovi, bolnice i škole se raspadaju. U poređenju sa najvećim aerodromima u Kini, oni u okolini NJujorka deluju primitivno.

Na spoljnopolitičkom planu, na SAD se gleda ili kao na hvalisavog siledžiju ili kao na mucavog kukavicu. Najbliži američki saveznici poput nemačke kancelarke Angele Merkel besni su zbog toga što su bili prisluškivani. Drugi, naročito Izrael i Saudijska Arabija, zgađeni su onim što doživljavaju kao američku slabost. Čak i ruski predsednik Vladimir Putin, autokratski lider raspadajuće drugorazredne sile, uspeva da ostavi dobar utisak u poređenju sa diskreditovanim američkim predsednikom.

Za ovakvo žalosno stanje stvari je lako okriviti Obamu, ili bezobzirne republikance. Ali time se iz vida ispušta najvažnija poenta kad je reč o američkoj ulozi u svetu. Isti onaj idealizam koji je Kenedija učinio toliko popularnim takođe vodi opadanju međunarodnog prestiža Amerike.
Neki od najzagriženijih Kenedijevih obožavalaca i dalje žele da veruju kako bi on, da je poživeo, sprečio eskalaciju Vijetnamskog rata. Ali za to ne postoje nikakvi dokazi. Kenedi je bio prekaljeni borac Hladnog rata. NJegov antikomunizam bio je uvijen u terminologiju američkog idealizma. Kao što je rekao u svom inauguracionom govoru: Platićemo svaku cenu, podneti svaki teret, izdržati svaku nevolju, podržati svakog prijatelja, suprotsaviti se svakom neprijatelju, kako bismo osigurali opstanak i uspeh slobode.
Entuzijazam za američku samoproklamovanu misiju borca za slobodu širom sveta podriven je, ne u najmanoj meri upravo u samim Sjedinjenim Državama, krvavom vijetnamskom katastrofom. Dva miliona Vijetnamaca izgubilo je živote u ratu koji ih nije oslobodio.



GORDOST
Bilo je potrebno da usledi druga katastrofa, mnogo manjeg obima, kako bi pompezna retorika o oslobodilačkim dometima američke vojne moći vaskrsnula. Razlozi iz kojih je DŽordž V. Buš odlučio da krene u rat u Avganistanu i Iraku bili su nesumnjivo kompleksni. Ali je jezik koji su neokonzervativni promoteri tih ratova koristili poticao direktno iz Kenedijeve ere: širenje demokratije, borba za slobodu, te univerzalni autoritet američkih vrednosti.

Jedan od razloga zbog koga su 2008. Amerikanci izabrali Obamu jeste to što je retorika američkog idealizma još jednom rezultirala smrću i izmeštanjem miliona ljudi. Kad danas američki političari govore o slobodi, ljudi vide bombardovanje, ćelije za torturu zatvorenika, stalnu pretnju smrtonosnih bespilotnih letelica.

Problem Obamine Amerike duboko je ukorenjen u kontradiktornu prirodu njegovog liderstva. Obama se distancirao od američke misije oslobađanja sveta primenom sile. Okončao je rat u Iraku a uskoro će okončati i onaj u Avganistanu. Odupreo se iskušenju da započne rat u Iranu i Siriji. Onima koji od SAD očekuju da poprave sve što u svetu nije dobro Obama se čini slabim i neodlučnim.

Ali u isto vreme, nije mu pošlo za rukom da zatvori groteskni američki zatvor u Gvantanamu. Oni koji u javnost puštaju informacije o prisluškivanju Amerikanaca i državljana drugih zemalja se hapse, a upotreba bespilotnih letelica je povećana. Iako je obim klasičnog ratovanja smanjen, nevidljivi rat se intenzivira i širi. A imidž Amerike svakim danom je sve lošiji.

Ali glavni problem nije Obama, već gordost američkog verovanja u sopstvenu izuzetnost u svetu - verovanja koje je mnogo puta zloupotrebljeno kako bi se promovisali nepotrebni ratovi. Ne samo da je idealizam Amerikanaca doveo do toga da previše očekuju od sebe, nego je i ostatak sveta od Amerike očekivao previše. A takva očekivanja se mogu završiti samo razočaranjem.