Prasići kao naučni argument

Kad se prof. dr Vladimir Glišin vratio u Srbiju, posle godina provedenih na mnogim vodećim fakultetima i institutima širom sveta, i kada je dao dijagnozu stanja na našim univerzitetima i u nauci uopšte, izazvao je burnu polemiku koja je trajala oko tri dana. Onda se sve zaboravilo. U međuvremenu, ponekada se neko trudio da napravi promociju genijalne ideje o unapređenju obrazovnih sposobnosti nacije i tada je za konsultanta zvao dr Glišina, ali kako nam kaže, ništa od onoga što je predlagao nije usvojeno. Po njegovom mišljenju, nikada nije ni postojala ozbiljna ideja da se napravi naučni i intelektualni iskorak, već je sve rađeno da bi neko skrenuo pažnju na sebe u politički odgovarajućem trenutku.

U međuvremenu se nismo pomerili nigde, a poslednja vest glasi da imamo više od 50 odsto funkcionalno nepismenih građana i 30 odsto nepismenih srednjoškolaca.

Da li je poražavajuća statistika naše nepismenosti posledica loše obrazovne politike ili uspešne državne politike koja želi da nas drži u stanju intelektualne onesposobljenosti?

Teško je izdvojiti šta je tu namera, a šta nemar. Od strane države smo generalno izloženi ne nemaru već nebrizi, a u sklopu toga su i obrazovanje i prosveta, pa se na kraju sve reflektuje na opštu populaciju. U školama imamo profesore srpskog jezika koji su polupismeni, u novinama oglase u kojima se nudi pisanje radova. Ako magistarske radove i doktorate piše neko drugi, šta mi uopšte možemo da očekujemo? Politička elita ne vidi obrazovanje kao potrebu. Svi smo čitali kako su oni i na kojim fakultetima završili i normalno je da oni to ne mogu da vide. Do njih to ne dopire, njih to ne tišti, oni su naprosto takvi rođeni i skupljeni na jednu gomilu.

Svojevremeno ste se zalagali da se svi fakulteti raspuste, da se izvrši nezavisna procena profesorskog kadra i da se ponovo izabere celo nastavno osoblje. Da li vam taj predlog i dalje deluje kao rešenje?

I danas mislim da je to jedini lek da se krene sve iz početka i da se napravi ozbiljna nezavisna recenzija. To možemo jedino ako pozovemo nezavisne i nekorumpirane međunarodne recenzente od visokog naučnog ugleda koji bi izbor nastavnog kadra vršili prema naučnim a ne prema političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima. Mi ne znamo ko su ti ljudi koji predaju, tu se nalazi sve i svašta i taj glib je tako dubok da tu reforma u klasičnom smislu više nije moguća. Potrebno je raspustiti sve fakultete, državne i privatne, i onda napraviti reizbor i novi izbor. Oni koji su dobri nemaju razloga da se plaše. Vi danas imate situaciju da na fakultetu 50 odsto redovnih profesora nema nijedan naučni rad. Radi se preko skripata, a onda se pojavila još gora formulacija autorizovana skripta. A to znači prepisuju iz raznih udžbenika, onda ne znaju dovoljno strani jezik pa se potkradu greške... Dok ne vidimo ko je stvarno sposoban da predaje imaćemo samo presipanje iz šupljeg u prazno. Jedino što se menja jeste da svaki put kada dođe novi ministar ustanovi da tako više ne ide i da ćemo ubuduće morati da presipamo iz praznog u šuplje. To su jedine reforme koje mi imamo.

Čak i kada bismo utvrdili ko je ko, na koji način bi to onemogućilo da nam bilo ko predaje? Privatni fakulteti, isturena odeljenja... postoji mnogo prostora da se vrate.

Bar bismo znali gde predaju oni koji ne vrede ništa.

Imali ste i veoma ozbiljne primedbe na način na koji se kod nas brane doktorske disertacije.

To je vašar a ne odbrana doktorskih radova. Donesu licitarsko srce, pečenje, torte... i to unapred. Kakva je to odbrana? Bljak!

Na Harvardu se doktorat brani tako što se unapred odabere sedam-osam vrsnih stručnjaka sa raznih univerziteta koji su komisija i koji ozbiljno obavljaju svoj posao. Kada je doktorsku disertaciju branio jedan od najvećih molekularnih biologa i dugogodišnji urednik časopisa Sajans Brus Alberts, u komisiji je bio nobelovac Valter Gilbert koji je primetio propust u radu i vratio ga da to doradi. Alberts se sa dopunjenim radom vratio tri meseca kasnije i tada je primećeno da su se iz eksperimenta koji je radio pojavila nova pitanja koja iziskuju odgovor. I ponovo je vraćen. Doktorirao je tek iz trećeg pokušaja. Zamislite situaciju da je svaki put nosio pečenje i kolače.

Kasnije, kada je Alberts biran za predsednika Nacionalne akademije nauke SAD, za njega je lobirao upravo član komisije koji ga je dva puta vraćao. Niko se zbog toga nije ljutio, nisu poremećeni odnosi... Nije ni retko da se na Harvardu ne doktorira iz prvog pokušaja. Dolaze naučnici sa strane, neki su imali priliku nešto više da vide, a neki traže dodatne eksperimente da bi se potvrdilo ono što je napisano.

Da li se to nekada dogodilo kod nas?

Ovde to ne može da se dogodi, ovde je sve korupcija.

Šta podrazumevate pod korupcijom?

Nema ozbiljne naučne kritike, sve je na burazerskoj osnovi. Kada sam ja bio direktor Instituta tražio sam da se magistarski ili doktorski rad pre odbrane objavi u nekom pristojnom naučnom časopisu. Ne verujem čak ni sebi, želim da se to proveri, da vidimo i da čujemo još različitih mišljenja. Kada se naučni rad daje nekom ozbiljnijem časopisu, on se šalje na sve strane sveta i radi se 7-8 recenzija pre njegovog objavljivanja Oni koji pišu recenzije ponekada ne znaju čak ni čiji je to rad, dobijaju ga bez imena.
Kod nas se i na državnom fakultetu unapred dogovore pitanja i odbrana izgleda mučno i intelektualno uvredljivo. E, sad možete da zamislite kako izgleda na privatnim fakultetima.

Da li ste protiv privatnih fakulteta u Srbiji ili protiv privatnih fakulteta uopšte?

U svetu je među 10 najboljih univerziteta sedam privatnih. Nemam ništa protiv privatnog, ali privatni fakultet ovde i tamo nije isto. U svetu privatni fakulteti nisu ničije vlasništvo, a jedina razlika je to što se država ne meša u njihov rad i ne odlučuje ko će biti rektor a ko će predavati. Harvard je privatni univerzitet i on umesto vlasnika ima bord direktora u kom su najeminentniji naučnici sveta. Iako je školarina skupa, ona ne ide u privatne džepove, već u opremu i laboratorije.

Uobičajeno je da privatni fakulteti žele da imaju što ugledniju poziciju na listi najboljih, a kod nas je potpuno suprotno. Zbog čega?

Korupcija i beščašće. Mene sve to podseća na Augijeve štale. Sve to nije čišćeno veoma dugo i zaudara. Dok se ne nađe neko da sve to počisti, ali da počisti do kraja, ništa se neće promeniti. Potreban nam je jedan Heraklit!

Pod tim podrazumevate i državne fakultete?

Sve. Mislim da je nivo korupcije, ovo je sada kvantifikacija a ne kvalifikacija, veći na privatnim fakultetima. Da li ste čuli da je nekada neko pao na privatnom fakultetu? Ili da je dobio manje od osmice? Ali korupcija se tu ne zaustavlja, imamo je na svakom nivou i u celokupnoj nauci.

Pogledajte kako se kod nas boduju naučni radovi prilikom izbora ili reizbora za naučna i istraživačka zvanja. Ukoliko rad objavite u vrhunskom međunarodnom časopisu, dobijete osam bodova, a ukoliko ga objavite u ovim glasnicima, zbornicima, arhivima itd. itd., koji izlaze kod nas i koje niko ne čita, dobijate tri boda. Jedan rad koji je objavljen u Nejčeru ili Sajansu je u periodu od dve godine u proseku citiran oko 40 puta, a u časopisima gde naši naučnici objavljuju, u istom periodu, 0,3 puta. Ali ako objavite takva tri, onda to više vredi nego da je jedan objavljen u Nejčeru. Pritom se radi o časopisima koji su sponzorisani od Ministarstva nauke iako nemaju nikakvu recenziju kvaliteta. To je čista korupcija.



Dakle, Ministarstvo sponzoriše takve časopise da bi određenim naučnicima i profesorima omogućilo da skupe bodove koje ne bi mogli na drugi način?

Tačno tako. I onda me pitate zašto imamo 30 odsto funkcionalno nepismene dece. Pa sve to se na kraju manifestuje tako. Od naučnika koje smo dobili na taj način biraju se profesori, onda oni uče našu decu i na kraju stižemo do takvih rezultata. Kod nas je normalno da šta god da polažemo, unapred dobijamo spisak pitanja i da po njima odgovaramo. Na taj način se profesori obezbeđuju jer i oni ne znaju više od toga.

Da li mislite da je najavljeni treći test za malu maturu, na kom će se umesto opšteg obrazovanja proveravati nabubano gradivo iz pet predmeta, deo te priče?

Naravno da jeste, to je ista matrica. Ne dozvoliti deci da misle svojom glavom.

Ipak mislite da je to nemar a ne svesno onepismenjavanje?

Samo se obezbeđuju, ne žele da se nađu u poziciji da se vidi koliko ne znaju. Neki znaju, ali ih je mnogo u tom poslu, to je čitava jedna lavina ljudi bez dovoljnog znanja koja se lako dogovara među sobom. Napišu pitanja, nauče odgovore, saslušaju onoga koji polaže i ako je sve ponovio od reči do reči, dobije 10, ako je u jednoj rečenici promenio redosled, onda dobija osam.

Poprilično crni opis u trenutku kada je Univerzitet u Beogradu dospeo među 500 najboljih na Šangajskoj listi.
Da, i sada se hvalimo da su Zagreb i LJubljana ispod nas. A oni su samo bili mnogo pošteniji u trci za poziciju na Šangajskoj listi. Na listu se dolazi zahvaljujući broju objavljenih radova, a Univerzitet u Beogradu je primorao sve institute (a ima ih mnogo) da pišu radove pod šifrom BU. Iz Ministarstva prosvete i nauke je svima poslat dopis da će izgubiti ugovor sa Ministarstvom ukoliko to ne urade. Zagrebački univerzitet nije uzeo Ruđera Boškovića, ili ljubljanski Jože Štefana, a mi smo uzeli Vinču i pripojili je Univerzitetu. To je ogroman broj radova i da oni nisu objavljeni pod šifrom BU, nikada ne bismo ušli na listu.

Konstantno se govori o tome da su ulaganja u nauku veoma mala, ali je interesantno da se naučnici zbog toga nisu pobunili dok im nije zakasnela plata?

Mnogi koji su kod nas u nauci ne bi bili ni portiri na nekom drugom pristojnom naučnom mestu i onda su zadovoljni daj šta daš. Oni koji su dobri ovde ne ostaju. Ako bismo bili iskreni do kraja, pitam se kome bismo dali pare čak i kada bismo izdvajali za nauku. Ko su kod nas naučnici i da li bi se možda dogodilo da za njih i sa ovim više nego oskudnim sredstvima imamo dovoljno novca.

Dr Milovan Šuvaković je povodom problema finansiranja nauke rekao: Pomenute projektne konkurse sprovodi Ministarstvo i time je sam proces pod pritiskom dnevne populističke politike. Jedna od posledica ovoga je visoka prolaznost projekata (više od 90 odsto), čime sam konkurs nema smisla i predstavlja gubljenje vremena i novca. U toj rečenici je sve rečeno. U svetu prođe 5-6 odsto, a kod nas 90 odsto! To ilustruje o čemu se ovde radi i nije slučajno što se naučni projekti finansiraju preko Ministarstva. Da bi se ovde išta pokrenulo, potrebno je napraviti selekciju, ne mora baš da bude kineska...

Ako nam je nauka pod pritiskom dnevne populističke politike, kako je uopšte moguće napraviti reformu koja će iskoračiti iz tog (dnevnog) vremenskog okvira?

Ako nam je nauka pod pritiskom dnevnopopulističke politike, a jeste, onda to više uopšte nije nauka. To je bolest i potrebno je da pronađemo lek za nju. Imamo primer kada smo nedavno zbog korupcije i, ponovo, dnevnopolitičke populističke politike, doveli strane ekonomske eksperte koji nisu korumpirani da nas vade iz ove, skoro beznadežne situacije. Mislim da bi i nauku trebalo spasavati na taj način. Dakle, poslati sve naše predloge naučnih projekata na međunarodnu nekorumpiranu, objektivnu ekspertsku recenziju i da konačno dobijemo tačan uvid gde smo sa našim naučnim rezultatima u svetskoj nauci. I, što je možda još važnije, da konačno dobijemo sliku ko su kod nas uopšte naučnici. Na taj način bismo sagledali i po kom to kriterijumu finansiramo naučne projekte. Ne bi trebalo da nas iznenadi ukoliko otkrijemo da se i naučnici ne ponašaju drugčije od ostatka našeg društva. Čuveni poljski aforističar Ježi Lec još davno je rekao: Mnogi nedostatak talenta nadoknađuju nedostatkom karaktera.

Šta je kineska selekcija?

Kada su Kinezi odlučili da veoma veliki novac ulože u nauku, shvatili su da nemaju dovoljno kvalifikovanog kadra za recenzije. U isto vreme su želeli da privuku i svoje naučnike koji su otišli u dijasporu. Napravili su svetski konkurs za projekte i rentirali SAD akademiju da bude žirant da kod njih stižu ponuđeni projekti a da ih oni šalju adekvatnim naučnicima širom sveta da urade recenziju. Naučnici koji su dobili novac za projekat na tom konkursu moraju sa tim parama da dođu ili, ako su u pitanju Kinezi, da se vrate u Kinu. Sami biraju na koji kineski univerzitet žele da odu i sami biraju saradnike koje sa sobom dovode iz bilo kog dela sveta..

Možete li da zamislite situaciju da se kod nas vraća naučnik iz Amerike i da sa sobom dovodi tri američka naučnika da mu budu pomoćnici?

U ovu žabokrečinu? Ne, ali mogu da zamislim da rentiramo iz svih zemalja košarkaše i fudbalere. Ovo što se kod nas dešava je daleko ozbiljniji kriminal od onoga s kojim se svakodnevno borimo. I mnogo opasniji, jer uništava celokupnu naciju. Generacije i generacije će biti upropaštene. A ovi kriminalci, tajkuni i lopovi su samo epizodisti i njih se je najlakše rešiti. U tom kontekstu je Mišković običan džeparoš u odnosu na štetu koja je napravljena.

Korupcija i intelektualno beščašće

Afera Indeks je velika, ali ni slučajno najveća prosvetna afera na ovim prostorima. Novine nas redovno obaveštavaju da se uz kovertu poslovi najlakše sklapaju u profesorskim kabinetima, ali se tim plavim kovertima ne iscrpljujuju svi modeli korupcije. U šta svrstati studente koji su prinuđeni da kupuju udžbenike direktno od svojih predavača, nazovimo ih profesorima i da zbog toga dobijaju veću ocenu. Ovakva korupcija se nikada ne prijavljuje jer odgovara i studentima i tzv. profesorima. A poseban vid intelektualnog beščašća predstavljaju isturena odeljenja razbacana po varošicama širom Srbije i formirana samo sa namerom da neko na njima zaradi. Školarine su iste kao na matičnim fakultetima, a studenti nemaju nikakve uslove za rad.