San o Evropi

Zar je moguće da ne pamtimo da je srpski san o primicanju Evropi, jedan od prvih, nastao još u ranom 19. veku, stoleću probuđenih nacionalizama i poletnog romantizma. U to doba Srbija, kao malena slovenska državica, što se tek upućuje prema autonomnosti u okviru moćne Otomanske imperije koja već vekovima drži u zaptu sve balkanske narode, doživljava svoj zbunjeni iskorak u san o Evropi. Pobunjenu Grčku povezuje sa svetom Evrope, u taj čas, poezija engleskog pesnika Bajrona, a Srbiju što je prva iskočila, svojim ustancima, iz turskog balkanskog ropstva, povezuje sa svetom Evrope samouki naučnik, Vuk Stef. Karadžić. Staza koja vodi i Srbiju i Grčku ka Evropi snaga je otkrivene poezije, novopredstavljenih narodnih umotvorina, moć zaturenih balkanskih jezika koje tadašnja Evropa i te kako ume i da čuje, i da prihvati. Ta staza prosečena je i za iskorake novih i malih naroda kao pročišćena staza kulture i prosvećenosti. Obično se uzima da se taj srpski iskorak u san o Evropi dogodio 1823. kad su se, u Kaselu, u Nemačkoj, susreli Jakob Grim i Vuk Karadžić, u Grimovoj kući: nemački filolog svetskog naučnog ugleda i srpski skupljač srpskih narodnih umotvorina, još bez većeg ugleda. Ali ova dva naučnika nisu se samo sreli tog septembra nego su se i prepoznali, i to prema Geteovom receptu prepoznavanja po duhovnoj srodnosti. Odavno je nesporna ogromna uloga Jakoba Grima u oblikovanju srpskog sna o prisajedinjenju srpske narodne književnosti složenom organizmu evropske literature: tom snu su bitno doprinela i mnoga velika imena evropske kulture iste epohe, koja je i Gete svesrdno podržao. Jedno od tih imena, za nas od suštinskog značaja, pripada Pjotru Ivanoviču Kepenu, ruskom istoričaru, arheologu i slavisti, Vukovom savremeniku: on je dodao onu nevidljivu materiju od koje je srpski san postao nešto uhvatljiviji. Član glavnog štaba ruske nauke i umetnosti pri Akademiji u Peterburgu, Kepen je odlučno pomogao da Vuku Karadžiću dodeli doživotnu penziju, u junu 1826. godine, lično ruski car Nikolaj. Argumenti koje je Kepen naveo ruskom admiralu Šiškovu, zalažući se za srpskog naučnika, u najmanju ruku su poučni, kako to primećuje dr Miodrag Popović u svojoj studiji o Vuku Karadžiću. Ti argumenti su više politički nego naučni – politika već opasno staje na onu evropsku stazu na kojoj je svetlela samo kultura – baš kao i u naše doba. Kepen ne ističe, na prvom mestu, mogući Vukov doprinos ruskoj nauci kao znalca jednog malog i nepoznatog slovenskog jezika nego kao propagatora političke popularnosti Rusije u regijama Podunavlja. „Proučavanje jezika i običaja podunavskih naroda“, piše naučnik Kepen admiralu Šiškovu, „u mnogome bi doprinelo jačanju njihovih simpatija prema Rusiji i istovremeno služilo kao svedočanstvo o novim merama ruske vlade u prosveti.“ Iz ovih rečenica može se razaznati da se duh vremena, prvobitno okrenut osvetljenjima kulture i prosvete postepeno, kako se 19. vek kreće i prema središnim, i prema završnim decenijama svog trajanja, sve odsudnije oslanja na usmerenja iz sveta politike u Evropi. Politički planovi velikih evropskih sila odlučivali su, neosporno, i o opstanku turske države u Srbiji i posle sva tri Hatišerifa što su obećavali Srbiji sve veću državnu samostalnost; izuzetno brzo su osporili, docnije, Sretenjski ustav, slobodoumni vrhunski državni akt Miloševe Srbije, pa su doveli u pitanje i najveći uspeh kratke vladavine kneza Mihaila, takozvano dobijanje srpskih gradova bez kapi krvi, odnosno lukavu diplomatsku igru Austrije, Engleske i Turske – i tako redom, politički planovi velikih određuju političke namere malih tokom ne samo 19. nego i tokom celog 20. stoleća, pa i na početku 21. veka. Izgleda da je, baš u ovom času naše istorije, srpski san o Evropi prilično udaljen od mogućeg ispunjenja, jer smo sasvim iscrpljeni silnim političkim i diplomatskim promašajima, i silnim ratovanjima u 20. veku. Osim toga, izbegavamo stazu kulture i prosvećenosti što, mada sužena, još i te kako postoji u toj Evropi, i možda bi nas mogla, gotovo prečicom, odvesti u željeni san, već ponavljamo političke planove na raskršćima kojima odmiču oni evropski moćnici koji više nemaju vremena da shvate ni te naše namere, ni te snove i o Evropi i o nama samima. Moraju da žure za vremenom što ih pretiče.