Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.02.2019. 03:07
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Интервју Радослав Зеленовић
Достојанствено стари само рокенрол

Када почињете да остварујете неку своју визију, ви не знате колико ће то да траје, колико ће да вас „кошта“ и шта је коначна цена у сваком погледу. Нема тог рачуновође који може да вам израчуна колико кошта сан


Фото Дејан Живанчевић

Годинама смо чекали почетак рада нове зграде Југословенске кинотеке у Узун Мирковој улици. Из године у годину смо је чак и више пута отварали. Понекад се чинило да никада нећемо дочекати тај тренутак, због бројних перипетија које су процес рада на тој згради пратиле. Данас је ситуација сасвим другачија.

Радослав Зеленовић одговорно је име због којег та зграда сада представља једно од највелелепнијих здања у центру града. Дочекује нас у свом кабинету, посве комотнијем од ранијег. Показује нам са поносом канцеларије за састанке, конференције, за рад својих сарадника. Са још већим задовољством, рекли бисмо, спроводи нас кроз галеријске просторе, биоскопске дворане, клубове… Тек се у њему види усхићење док нам показује неке од реликвија које Кинотека чува, а које су почасно истакнуте, попут Лимијерове камере, апарата за пројекцију покретних слика с почетка 20. века, изложбу старих фотоапарата, костима из старих фундуса, собе у којој су уредно један до другог поређани сви апарати кроз које пролази филмска трака од снимања до пројектовања у биоскопе, те посве нову андроид апликацију, захваљујући којој слике на паноима оживљавају… Чиста магија, за коју је вредело борити се свих ових година. Господин Радослав Зеленовић слаже се с тим.

Његов мандат истекао је у октобру прошле године, и од тад је у статусу вршиоца дужности до избора новог директора Југословенске кинотеке који треба да се одабере на јесен, како каже, по формирању новог Управног одбора. Голем посао обавио је са позиције директора током 22 године рада у Кинотеци, са својим сарадницима које у разговору често и радо истиче. Функција вршиоца дужности, вели, није добра, јер из ње и не може дугорочно да се планира. Али како неће конкурисати поново на место директора, тако ће мирне душе дочекати свог наследника. Дуге су биле две деценије борбе  за све оно што Кинотека данас представља. А у разореној културној средини  њен значај је огроман.

„Већ с мојим доласком с Косова поља у Београд шездесетих година и првих ушуњавања у Кинотеку, знао сам да ће мој живот бити везан за ту зграду, али нисам веровао да ће тако и заиста бити. Јер када почињете да остварујете неку своју визију, ви не знате колико ће то да траје, колико ће да вас „кошта“ и шта је коначна цена у сваком погледу. Нема тог рачуновође који може да вам израчуна колико кошта сан. А ја сам уласком у зграду почео да вртим своју одјавну шпицу, која ево сада истиче. Читав радни век био је посвећен само филму и ја имам обичај да кажем да је мој живот без филма био поприлична грешка. Срећом, било је овако како јесте“, каже Радослав Зеленовић  на почетку разговора за НИН.

Пример вашег рада током свих ових година показује да се много тога може постићи  личним ентузијазмом?

Бити самосталан није било лако у временима када се ово градило, а све се око нас рушило. Затварале су се институције културе, биоскопи… Данас сам поносан што сам остао свој. Међутим, важније од моје самосталности је што је током свих ових година Кинотека остала потпуно нетакнута. За њу се не везују никакве политичке конотације, никакве идеје нису одавде пласиране даље. Ничим је нисмо искомпромитовали, ни идејно, ни грађевински, ни финансијски. А око овог простора су се вртеле велике паре. И ко год дође из света мисли да је зграда коштала између 25 и 30 милиона евра.

А коштала је?

Коштала је 5.150.000 евра. Ово је велики систем. Кад пукне и кад се уруши, уруши се све. Притом, није ово била наша једина брига. Имали смо много већу бригу која се зове Архив. Сачували смо и Музеј у Косовској, где је скинута табла. Питам се само шта би било да је скинута табла Партизана или Звезде? Сви би били тамо… А та табла ни дан-данас није враћена, јер смо  изгубили спор. То што ми чувамо, необновљив је ресор и када пропадне повратка нема.

Због чега се људи не буне. Због чега је културна јавност толико пасивна?

Ове године смо обележили 65 година Кинотеке, а то је прошло готово неопажено. На јавном сервису то чак није била ни вест! Када су настали проблеми са Кинотеком, Милена Дравић је била очајна, Љуба Тадић је хтео да легне испред улаза да нико не може да уђе, појединци су писали петиције и на томе се све завршило. Признања каткад стижу и касније. Добио сам прошле године награду града Београда и председник ме одликовао Сретењским орденом трећег степена. Али права признања друкчије изгледају. Када је Румунка Херта Милер добила Нобелову награду за књижевност, у једном интервјуу је казала да је у младости, од седамдесетих до деведесетих, прозор у свет био филмски програм РТС док сам био директор. И то је фантастично! Људи који долазе из света  врло добро знају шта је Кинотека.

За 22 године рада, променило се много министара културе. Како сте сарађивали са њима?

Ни са једним министром нисам имао проблем. Сви су  узимали Кинотеку као пример како треба да се ради. Мени се чини да би концепт какав је успоставила Кинотека  могао да буде применљив и за неке друге националне институције, а ту пре свега мислим на одвајање архива од централне зграде. Архив је самостална јединица у којој се чувају филмови. Странци су запањени што постоји тако нешто сачувано у Београду, попут Лимијерове камере, на пример. Још више су запањени што њихово наслеђе чувамо као и своје. Ми смо тако уједињене архивске нације, јер чувамо филмове из више од 130 националних кинематографија у свету, а мало ћете таквих примера наћи другде.

Какав вам је данас осећај?

Отићи ћу а остаје нека врста радости. По чему је позната Косовска улица? По музеју Кинотеке! По чему све више постаје позната Узун Миркова? Опет по музеју Кинотеке! Те ствари се стичу лако, али никако не би смео да се изгуби било који сегмент Кинотеке. Кинотека без Косовске није Кинотека! Не постоји озбиљан човек који се бави филмом, који своју едукацију није прошао у Косовској улици. Ако је тако, шта је проблем да се то прогласи културним добром? Зашто то не би било заштићено као споменик културе и да решимо све проблеме за тај простор. Косовска и њен значај биће у томе што ћете тамо моћи да видите филм у његовом изворном облику, на филмској траци. 

Шта ћете по одласку?

Почео сам да пишем књигу Како су нам отели Кинотеку, али нисам сигуран да ли треба уопште да је завршим. Јер је озбиљно питање кога то занима? Можда ћу ту да именујем неке који су хтели да распарчају или удоме Кинотеку неком другоме. Али, исувише сам матор да бих се плашио. И не треба запамтити живот по ризицима које нисмо прихватили. За оне које смо прихватили, знамо њихов исход. О чему бих ја данас причао, да 1992. године нисам дошао у Кинотеку? 

Током ваших мандата, Кинотека је променила историју српског филма. Откривено је много тога, за шта се мислило да је изгубљено. На које откриће сте најпоноснији?

У једном тренутку, имали смо кинематографију која је по свим параметрима почињала са Славицом 1947. године. Филм Карађорђе није ни постојао, а Рударева срећа, Грешница без греха, С вером у Бога... биле су тек мале ролне. То су сада све филмови на филмској траци, обрађени и озвучени. Уложен је велики напор. Не само да смо тиме променили историју филма, већ смо доказали да датира од 1896. године, јер је тог дана у Београду и на Балкану приказана прва филмска пројекција. Увек ћу се сећати 16. јула 2003. године. Саша Ердељановић (управник Архива, прим. аут.) и ја у Бечу, седимо и гледамо оператера док ушнирава филм за који ми мислимо да је Карађорђе… Не можете да замислите усхићење када смо видели први кадар и схватили да јесте! Онда смо схватили да су ту, сем Карађорђа, још многи филмови. Био је петак поподне, и оператер је хтео да иде, а ми смо га замолили да нам отвори још две ролне  које су стајале са стране. Он је тврдио да је у питању неки мађарски филм, и Саша је био упоран то да види. Испоставило се да није никакав мађарски филм, него други наш филм Улрих Цељски и Владислав Хуњади! И стално размишљам шта би се десило да је човек био до те мере нестрпљив, а да ми нисмо били до те мере упорни. Те две ролне би остале ту и чекале још осамдесет година, да их неко нађе. Сигуран сам да ће и остали филмови, за које знамо да постоје, једног дана бити откривени. Ми важимо за Кинотеку која сарађује и даје филмове другима, јер смо осетили ту радост шта значи после 85 година присуствовати тренутку у коме  откривате да постоји нешто за шта су сви мислили да је заувек изгубљено. Не постоје изгубљени филмови. Они су ту негде и само вас чекају да дођете да их пронађете.


Закони су против институција


Како то да су тек појединци помагали?

Нико никада није дошао од спонзора сам. Рецимо, нико није дошао из Америчке амбасаде, а њихове филмове највише чувамо. Долазили су Италијани, Французи су нам помогли да саградимо депо, Јапанци су нам донирали монтажни сто који је променио архивистику на овим просторима. Сви они су проценили значај Кинотеке и долазили сами. Проблем је међутим, друге врсте. Закони наши су против институција као што је Кинотека. Примера ради, супруга Саше Петровића је после смрти оставила Кинотеци 50.000 евра, како бисмо направили нове копије његових филмова. Три дана после тога, из министарства финансија је дошло да морамо да уплатимо 1.200 евра, као порез на поклон. Ми смо институција коју финансира Министарство културе. И када дођемо у ту ситуацију да нам требају паре, ми их потражујемо од њих, онда министарство тражи од министарства финансија, па они врате министарству културе, па министарство даје Кинотеци, а ми враћамо министарству финансија!

Тешка бирократија!

Много велико замешатељство. На 80 филмова, изгубили смо  могућност да направимо копије за још 15, због пореза.



Драган Јовићевић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Мића Јовановић, бивши ректор Мегатренда

Ја гарантујем да је Мегатренд теже завршити него неке државне факултете.

Прочитајте све мисли
bg