Laki na obaraču

Foto AP

Crno stanovništvo u SAD (izbeći ću politički korektni naziv Afroamerikanci) imalo je istoriju koja se iz očiglednih razloga razlikuje od istorije svih ostalih etničkih useljenika. Sukob industrijskog severa i poljoprivrednog juga doveo je do formalnog ukidanja ropstva. No, put do istinske emancipacije bio je dug i mukotrpan. Ovog puta neću se osvrtati na dugotrajnu borbu crnačkog stanovništva koja zaslužuje divljenje. Ona je i naterala američku vladajuću elitu da se konačno suoči sa rasizmom.

Stvari su se bitno promenile. Otvoreno ispoljavanje rasizma je postalo neprihvatljivo i može okončati nečiju karijeru. Segregacija u stanovanju gotovo da ne postoji. U vreme Martina Lutera Kinga, međurasni brakovi su bili zabranjeni u mnogim državama, dok je danas 15 odsto takvih brakova. Crno stanovništvo je prisutno na vodećim položajima u gotovo svim institucijama. Pozitivna diskriminacija i školovanje doveli su do formiranja značajne crnačke srednje klase. Pa ipak, prosečan dohodak crnog stanovnika SAD je za oko 10.000 dolara manji od prosečnog dohotka belca. Crna domaćinstva u proseku poseduju oko 20 puta manje bogatstva u odnosu na bela. Ove razlike se mogu u najvećoj meri pripisati nivou obrazovanja koji određuje radne dohotke. Naime, procentualno dvostruko veći broj belaca završava fakultet.

Ipak, suština problema se nalazi u getoizaciji i formiranju tvrdokorne potklase. Razorene porodice (72 odsto crnačke dece je rođeno van braka), siromaštvo, kriminal i nasilje, još i danas stvaraju začarani krug kulture siromaštva. Još je Malkolm Eks pisao da je kao dečak želeo da postane makro kada poraste, jer je u getu u kome je rastao to bio pojam uspešnog čoveka. Danas je svaki deseti crnac između 30 i 34 godine života u zatvoru (između ostalog i zbog trivijalnih stvari, zahvaljujući krivično-pravnom sistemu koji je najzaostaliji među modernim zapadnim državama). Zatvorenih belaca iste životne dobi je 1 na 61 stanovnika.

Poseban aspekt američkog društva predstavlja raširenost i dostupnost oružja. Pravo nošenja oružja garantovano je Drugim amandmanom Ustava iz sasvim drugih istorijskih razloga. No, nedostatak kontrole i jako lobiranje protiv te kontrole učinili su da je kupovina oružja jedva nešto komplikovanija od kupovine košulje.

Stoga je u realnosti policija podložna, s jedne strane, rasnom profilisanju, a sa druge strane, iz razloga raširenosti oružanog nasilja, lakoći na obaraču. Ta kobna kombinacija dovela je do ubistva mladog crnca Majkla Brauna i do eksplozije nasilja u Fergusonu, Misuri. Štaviše, dovela je do prekomerne upotrebe sile i proglašavanja vanrednog stanja sa upotrebom Nacionalne garde. Ova napetost je kulminirala besmislenim ubistvom još jednog crnog čoveka, koji je bio umno poremećen i mahao nožem na policiju. Istovremeno smo svedoci izuzetno militarizovane policije. Ulice Fergusona su ličile na ulice Bagdada. Ovaj događaj nije jedinstven. Bilo je sličnih događaja prošle i pretprošle godine, ali nisu eskalirali do ove tačke, a sličan povod imala je i masovna pobuna u Los Anđelesu 1992.

Šta je rešenje? Svakako da je u mnogim gradovima neophodna reforma policije. Ona mora postati rasno reprezentativnija i mora svakodnevno stvarati i održavati poverenje zajednice. Prekomerna upotreba sile mora biti oštro sankcionisana. Upotreba tehnoloških dostignuća, na primer mikrokamera kao dela opreme policije na dužnosti (zakačena za uniformu), može biti dodatna kontrola ponašanja policije i potencijalno dokazni materijal. Pa ipak, pravo rešenje je dugoročno poboljšanje položaja crnog stanovništva. Za ovo su potrebni kreativni programi i istrajnost. Jedna od frustracija crnog stanovništva je da su se, usled rasizma usmerenog prema njihovoj rasi, druge etničke grupe lakše integrisale i popele uz lestvice društvenog napredovanja. Ukoliko se nešto ne preduzme, SAD će ostati zemlja nasilja koje bubri tik ispod površine.