Svom snagom

Foto Oliver Bunić

Kako vreme leti. Ko bi rekao da je od parlamentarnih izbora, 16. marta, već prošlo šest meseci? Da je prohujala osmina mandata premijera Aleksandra Vučića i njegovog kabineta? I još se čeka da Vučić i njegovi ministri svom snagom krenu u reforme i to one što najviše bole.

Stiče se utisak da pripreme za neke nepopularne poteze, a pre svih za smanjenje plata i penzija, predugo traju. Takvu meru najpre je najavio sam premijer još u svom ekspozeu, krajem aprila, da bi je potom za jun, zajedno sa rebalansom, oročio tadašnji ministar finansija Lazar Krstić. Onda je Krstić te mere, zbog poplava, odložio za jul. I taman kada se očekivalo da konačno saopšti za koliko će biti skresane plate i penzije, Krstić je svom snagom - podneo ostavku.

Automatski, nepopularne mere su odložene za avgust. Pa za septembar. Kao da su u Vladi sve sami krojači, koji tri puta mere, a jednom seku. Ali, ne vredi. Koliko god merili, jednom će morati da preseku. Što pre, to bolje. Jer, svaki dan odlaganja povećava manjak u državnoj kasi, samim tim i javni dug, koji bi do kraja godine mogao da dogura do 23 milijarde evra.

Iako je tokom predizborne kampanje obećavao bolne rezove, kada je dobio mandat da to, svom snagom i uradi, Vučić je počeo da okleva. Ako to čini u nastojanju da se nikome ne zameri, onda bolje da odmah odustane. Da svi zajedno ne gubimo vreme. Tim pre što bi, posle onoliko izgubljenih godina, za Srbiju bio nedopustiv luksuz da izgubi još tri i po godine uzalud tražeći reformska rešenja, koja se u suštini svode na odlaganje reformi.

Srbija nema vremena da posle Borisa Tadića četiri godine čeka da i Aleksandar Vučić uradi ono što je obećao. Tadića je čekala uzalud. Nije sproveo reforme, iako je bio uveren da je Vlada koju je formirao najbolja u regionu. Problem je, međutim, bio što to osim Tadića nisu mislili ni tadašnji ministri u Vladi Mirka Cvetkovića. A to znači da nije ni shvatao razmere problema sa kojima je Srbija bila suočena.

Ako je suditi po onome što govori, Vučić je, za razliku od Tadića, bar svestan da Srbija ovako ne može još dugo. No, to je, što bi matematičari rekli, samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za promene. Nešto konačno mora i da se preduzme. Ako se plaši da će zbog toga izgubiti deo popularnosti, Vučić je u pravu. Hoće, sigurno. Ali, zar i sam stalno ne ponavlja da nije izabran da bi se bilo kome svideo, već da uradi nešto dobro za državu? Sad je možda i poslednja šansa za to. Zato bi Vučić bar na određeno vreme mogao dati voljno svojim istraživačima javnog mnjenja. Oni možda i mogu da procene da li bi smanjenje plata i penzija za 10 odsto moglo smanjiti Vučićevu popularnost za 10, 20 ili čak i 30 odsto, ali rast njegove popularnosti, nažalost, ne može zakrpiti sve veću rupu u budžetu. Zato Vučić mora da preseče.

U suprotnom, sve bi moglo biti kao u vicu kada posle gledanja u dlan gatara svojoj lakovernoj mušteriji kaže: Žao mi je, ali naredne četiri godine bićeš siromašan.
A posle, upita on, sav ustreptao od iščekivanja.
Posle ćeš da se navikneš!

Ako se već za prethodne 24 ratne, tranzicione, godine pod sankcijama, u krizi i recesiji, sa hiperinflacijom i mnogim drugim nesrećama, nismo navikli na siromaštvo i beznađe, zar ne bi bila šteta da popustimo sada, kada reforme samo što nisu počele?

Za kraj izvinjenje. U prošlom uvodniku, greškom sam naveo da je Mića Jovanović proglašen počasnim građaninom Leskovca, umesto Zaječara. Izvinjavam se svim Leskovčanima. I da se razumemo, u sledećem broju nema izvinjenja Zaječarcima. Sami su krivi.