Kao seks bez obaveza

Foto AP

Uoči ovogodišnjeg obeležavanja godišnjice terorističkog napada na Sjedinjene Države, koji se zbio 11. septembra 2001, predsednik Barak Obama se putem TV obratio naciji i obećao da će pripadnike Islamske države, terorističke grupe koja se bori za uspostavljanje kalifata, bombardovati gde god da se nalaze, u Iraku ili u Siriji. Usledilo je to, nekako, u poodmakloj fazi širenja i jačanja Islamske države (IS), a tek posle javnih pogubljenja, odsecanjem glava, dvojici američkih novinara i britanskom humanitarnom radniku. Pritom, dodao je Obama, SAD se u okviru svoje strategije u borbi protiv ekstremista ne mogu oslanjati na režim sirijskog predsednika Bašara al Asada.

Do sada se nerado izgovarala reč rat kada je opisivano širenje američke vojne operacije protiv IS. To oklevanje oko terminologije može da izgleda besmisleno pošto su američki avioni i bespilotne letelice od početka avgusta izveli više od 160 napada samo u Iraku. Ali to je i znak da je američka administracija veoma oprezna pred javnim mnjenjem umornim od godina borbe protiv islamista u Iraku i Avganistanu.

S druge strane, ima mnogo ironije u tome da Obama, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2009, tragičnu godišnjicu napada na svoju zemlju obeležava obećanjem da će Amerika bombardovati ciljeve u dve suverene države, ne pitajući za dozvolu UN. (Prvi od tih napada na položaje IS usledio je u utorak u Iraku.)

Nekoliko američkih kongresmena je odmah upozorilo predsednika da je njegov plan suprotan logici Ustava SAD i da odluke o otpočinjanju ratnih dejstava treba da donose predstavnici naroda, a ne jedan čovek. Lavina je krenula nakon što je Obama obznanio da mu posebna dozvola Kongresa nije potrebna da bi naredio udare po utvrđenim pozicijama IS na teritoriji Sirije, jer je Kongres takvu dozvolu dao 2001. za primenu sile protiv Al kaide zbog napada na njujorške Kule bliznakinje i Pentagon.

Ovo je osporio profesor univerziteta Jejl Brus Akerman, upozorivši da su na osnovu te odluke iz 2001. u Jemenu i Somaliji izvođeni vazdušni napadi na pozicije islamskih organizacija koje 2001. čak nisu ni postojale. Obama je dva puta pobeđivao na izborima i zato što je obećavao da će onemogućiti zloupotrebu izvršne vlasti i dužan je da se sam toga pridržava, naglasio je Akerman.

Penzionisani general američkog ratnog vazduhoplovstva Majkl Hajden bio je još eksplicitniji i plan za bombardovanje militanata u Siriji u jednom intervjuu uporedio s usputnim seksom bez obaveza. Oslanjanje na vazdušnu nadmoć ima sve čari usputnog seksa bez obaveza: na prvi pogled zadovoljava, ali ostavlja vrlo malo obaveza, pojasnio je Hajden, koji je svojevremeno bio direktor i CIA i NSA. Moramo se paziti strategija koje se oslanjaju samo i isključivo na vazdušnu nadmoć, dodao je on. Korišćenje vazdušne moći je donelo rezultate, ali je predsednik time ograničio svoje obaveze. Rekao je strašno puno toga što nećemo napraviti, uključujući i angažovanje kopnenih snaga.

Proglašavajući krstaški pohod protiv novog neprijatelja kojeg su u velikoj meri othranili sami Amerikanci, Bela kuća ponovo stvara linije podele na antiterorističkom frontu. Glavni je problem u tome što SAD nikako ne mogu da odluče koga smatraju teroristima. Protiv jednih se bore i na njih bacaju bombe, druge u Siriji podržavaju, jer oni navodno čine dobro delo - bore se protiv diktatorskog režima. Ili kako je govori veliki američki geostrateg Zbignjev Bžežinski: Znamo da su bitange, ali to su naše bitange!

Zapadni saveznici predvođeni Amerikom nedvosmisleno su nakon nedavnog samita NATO priznali da nema drugog puta osim totalnog uništenja džihadista i odbacili spekulacije da će u toj misiji tražiti savezništvo omraženih neprijatelja. Asad je takođe deo problema, kaže britanski premijer Dejvid Kameron.

Diplomatija je, ipak, nešto daleko od očiju javnosti i svetala reflektora, što je u ovom slučaju pokazalo otkriće novinara londonskog Indipendenta. List navodi da već postoji tajna saradnja između SAD i Asadove vlade, te da su se Amerikanci pobrinuli da sirijska vojska dobije obaveštajne podatke sa preciznim koordinatama gde se nalaze neke vođe džihadista. Ulogu posrednika je, navodno, odigrala Nemačka obaveštajna služba (BND).

Ako bi se odlučio za tajni ili javni zaokret u politici prema Damasku, Obama bi morao da vodi računa da povlačenjem takvih poteza ne izazove podozrenje regionalnih saveznika. Recimo Turske, jer se Ankara među prvima pridružila akcijama protiv režima u Damasku. Otvaranje turske granice za sirijsku opoziciju, umnogome je odredilo razvoj IS; Turci sada tvrde da džihadisti više nisu dobrodošli, ali nema informacija da su granicu dodatno ojačali.

Iako zapadni mediji Islamsku državu opisuju kao hordu religioznih fanatika nadahnutih srednjevekovnim tradicijama, svi, slučajno ili namerno, gube iz vida drugu dimenziju priče: ovo je istovremeno i klasični rat za naftu. Dok svi pričaju o mogućim terorističkim napadima na Saudijsku Arabiju, Jordan, Tursku, pa čak i na Rusiju i Balkan, IS nastavlja da zauzima oblasti Iraka i Sirije bogate naftom. Teroristi već kontrolišu dva glavna naftovoda; prvi, kroz koji se isporučuje nafta u Siriju, sada je potpuno zatvoren, što je dovelo do restrikcija u isporukama struje, dok drugi odlično funkcioniše. Kroz njega, nafta iz iračkog Kurdistana (koji se bori protiv IS) ide u turski DŽejhan i dalje - u Izrael.

Ekstremisti iz IS su se za finansiranje isprva oslanjali na bogate donatore iz Persijskog zaliva, ali sada zarađuju više od tri miliona dolara dnevno krijumčarenjem nafte, prodajom ljudi, krađom i iznudama, navode američki obaveštajni zvaničnici i stručnjaci. Izvori prihoda te ekstremističke organizacije prevazilazi resurse bilo koje druge terorističke organizacije u istoriji, tvrdi se.

Ovde se postavlja pitanje: kako teroristi uspevaju da prodaju naftu na međunarodnom tržištu? Savet bezbednosti UN je krajem jula na predlog Rusije usvojio rezoluciju kojom se brani kupovina sirove nafte od IS i druge ekstremističke grupe, DŽabhat an-Nusra. Ali se to i dalje nastavlja: nafta se nelegalno isporučuje turskim trejderima po 25 dolara za barel.
Najveću štetu od ofanzive ekstremista iz IS, koji su suniti, osetili su Iran, Sirija, irački šiiti, ali i Kina. Zašto Kina? Zato što je ona bila glavni kupac iračke nafte. Što se tiče Sirije, teritorija koju su zauzeli militanti razdvaja Siriju od šiitske braće u zemljama regiona: događaji u Iraku smanjili su mogućnost Irana da pruža pomoć Asadu. Dalja ofanziva IS na jug Iraka zaustavljena je zajedničkim naporima pripadnika snaga bezbednosti Iraka i specijalnih jedinica Irana, prebačenih u Irak. Prema podacima iz iračkih, iranskih i zapadnih izvora, u Bagdadu se nalaze vojnici korpusa Iranske revolucionarne garde na čelu sa sivom eminencijom iranske obaveštajne službe, generalom Kasemom Sulejmanijem. On praktično rukovodi pripremama za odbranu iračke prestonice od terorista. Iranci se, pre svega, koncentrišu na zaštitu šiitskih religioznih svetinja. To je crvena linija šiitskog Irana, koji je, uz Siriju, još jedina regionalna sila koja se iskreno bori protiv još jednog zapadnog proizvoda na ovom trusnom području - radikalnih sunita iz Islamske države.

Formiranje širokog fronta protiv IS ne znači i skori kraj ove ekstremne grupe. To priznaju i u Vašingtonu. Velike su šanse da se ona učvrsti makar i na manjem delu zauzete teritorije, kao protivteža sadašnjem režimu u Siriji, pa i onom u Iranu Ostalima današnji haos u Iraku i Siriji ide naruku. Godinu dana nakon što je odbio da pokrene vazdušne napade na Asadove snage, na kraju će, kako stvari stoje, Obama u Siriji ipak nekog bombardovati.