Bosonogi u blatu

Foto Nebojša Marković

Željko Mitrović ponudio je Olji Bećković da pređe na televiziju Pink pod uslovom da Utisak nedelje vodi Dragan J. Vučićević. Autorka će moći da bira termin kada će se emisija emitovati, dok će se Vučićević lako uklopiti jer ima ogromno iskustvo sa telefonskim uključenjima gledalaca. Ovako, ukratko, glasi vest satiričnog portala NJuznet. Ništa manje satirično nisu izgledale vesti sa naslovnih strana tiražnih tabloida da Utiska nedelje nema na programu jer Olja Bećković traži više para od B92, a da joj je, najpre SMS porukom, a odmah potom i preko medija Mitrović ponudio 5.000 evra po emisiji i dodatne bonuse.

Razlika je ipak u tome što se od NJuzneta očekuje duhovitost i satira a od najtiražnijih medija tačne i sveobuhvatne informacije. A u priči o Utisku nedelje je samo na prvi pogled teško razumeti suštinu problema u kojoj se našla najuticajnija politička emisija u Srbiji. Možda i zbog toga što mnoga objašnjenja nedostaju. Na primer, zašto je jedna komercijalna televizija sa nacionalnom frekvencijom odlučila da premesti najgledaniju emisiju na kablovski kanal koji ne prate ni gledaoci ni oglašivači? Kako to da je spremna da prekrši svoje ugovorene obaveze prema Produkcijskoj grupi Mreža čiji je Utisak nedelje i otkaže emisiju u kojoj je najavljeno gostovanje ministra kulture Ivana Tasovca, zarad iznenadnog početka letnje šeme? Ako je reč o internom poslovnom sporu, čemu onda tolike naslovne strane i igrokaz sa parama, ucenama i Pinkom? Otkud to da na sajtu u programskoj šemi piše da će 28. septembra biti emisija a da autorka, do utorka kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, o tome, kako nam je sama rekla, nije zvanično obaveštena? Odgovor bismo možda našli lakše ako postavimo pitanje: kome i zašto smetaju Olja Bećković i Utisak nedelje?

Tokom 23 godine postojanja, najpre na Studiju B a zatim na B92, Utisak je postao institucija. Ne zbog rejtinga niti zbog ekskluzivnih gostiju, već zbog nepromenjenog načina na koji Olja Bećković razgovara sa sagovornicima i bira teme. Bez obzira na to da li je volite ili ne, da li je gledate ili ne, ta konstanta je izgleda postala nepodnošljiva za sve sa političke, javne i medijske scene koji svoj uspeh i moć mere minutima koje provode pred kamerama ili tiražima. Ne treba im niko da im postavlja pitanja i insistira na odgovorima. Šta će im činjenice, još manje im je potreban neko ko bi te činjenice da proveri. Smeta im debata, ljuti ih kritika. Treba im monolog i novinar da ih podstakne da dovrše misao ili doda neki papir, ako zatreba. Vole velika slova na naslovnim stranama, pa i kad su prostačka, narod sočnu metaforu više voli nego lošu vest. Imaju svoje novinare, svoje novine, a kad požele i svoje televizijske emisije. Odmaraju ih lake note i bulevarske teme.

U zemlji u kojoj nikog ne uzbudi to što Dragan Marković Palma novinare koji su pratili otvaranje tržnog centra u Jagodini časti cipelama, a ovi tu čast prihvate, teško je ubediti javnost da je novinarstvo ozbiljna profesija. Kada je mera novinarske hrabrosti postavljanje pitanja a mera uspeha udvorištvo, retki mediji i emisije poput Utiska nedelje postaju incident, neprijatnost koju treba skloniti. Objašnjenje će se lako naći: mali rejting, slab tiraž, programska šema, a reakcija javnosti će biti kao za Palmine cipele. Pa ako se Olja Bećković i pojavi ove ili neke druge nedelje na ekranu, opet će nam neko objasniti kako je sve to bio interni, poslovni nesporazum. Sigurno će se i neke pare pominjati, možda se ponovo oglasi i Željko Mitrović da ponudi koju hiljadu više, a NJuznet će imati novu vest koja će kružiti društvenim mrežama. Naći će se neko da nas uverava kako su novinari poput Olje Bećković dokaz kako u Srbiji postoji medijska sloboda. A pre više od dve decenije, kada je Utisak nedelje počinjao, nismo se nadali ni da će tako dugo trajati, niti da će nam sada ovoliko biti potreban.