Jadno je vreme kad slepi vode gluve

Foto Dalibor Danilović

Ovog osmog oktobra odigraće 60. predstavu Gospođe ministarke, umesto namatičnoj sceni Boška Buhe (koja je u rekonstrukciji), na sceni Ateljea 212. Biće to godišnjica odpremijere ovog viđenja Nušićevog komada u režiji Tanje Mandić Rigonat, i prilika da se Goranu Jevtiću uruči nagrada za bravuru Zoran Radmilović, koju je dobio za naslovnu ulogu Živke ministarke. I zadovoljan je što će ovo priznanje dobiti tu gde je veliki Zoran Radmilović izvodio svoje urnebesne čarolije. Prošlo je tačno 15 godina od kada je Goran Jevtić (36) odigrao prvu profesionalnu ulogu, a 20 od kada je zaigrao u Dadovu. Od kada je 2001.diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, stalni je član PozorištaBoško Buha. Igrao je u svim beogradskim pozorišnim kućama a trenutno ga publika može videti u desetak predstava. Od Jugoslovenskog dramskog, Narodnog pozorišta, do Madlenijanuma. Asistent je na Akademiji umetnosti.

Putovanja predstavljaju posebno poglavlje u životu ovog glumca. Kaže da mu spoznaja sveta i kontinenata omogućava da razbije evropocentričnost koja ovde vlada, otkriva mu ogromno iskustvo drugih kultura. Pitam ga da li mu iskustva iz sveta neminovno nameću poređenje Srba sa drugim narodima:
Jedan od najvećih problema kod nas kao naroda je - nepostojanje kontinuiteta. Mi nemamo kontinuirani razvoj napred, nabolje, mi ne sazrevamo kao nacija jer svako malo krećemo od početka. U svojoj jurnjavi za Zapadom mi smo umislili da možemo da sagradimo i veće zgrade i veće mostove i bleštavije bulevare. A nećemo. Pariz će i dalje biti Pariz, London će biti London, a Beograd neće biti Beograd. Kad dođeš u Beograd, ti ne znaš u kom si gradu, osim što se prepoznaje daje to grad istočnog bloka. Ništa svoje ne umemo da sačuvamo. Stalno se okrećemo kako vetar duva, sedeći na te dve stolice između Istoka i Zapada. A sve što je autentično naše - gubimo.

Zbog čega je to tako?

Mislim da je suština u tome da u porodici evropskihnaroda mi ne umemo da nađemo svoje mesto, ni da se pokrijemo koliki nam je čaršav. Mi uvek mislimo da nam je čaršav mnogo veći i onda gubimo bitku.Kompleks više vrednosti, kome smo skloni, uvek ide iz podsvesnog kompleksa niže vrednosti.Mi ne umemo da se sagledamo gde smo, ko smo i šta nam je činiti jer sa svakom novom vlašćuimamo novi početak i nikako da utemeljimo ono što je najvažnije za jednu državu institucije na kojima počiva svaki sistem. Umesto da razvijamo instituciju pravne države, u kojoj svako mora da poštuje taj isti zakon, mi stalno pravimo instituciju pojedinaca, od čije samovolje zavisi ceo sistem. I to ide od oca nacije, Miloša Velikog Obrenovića, koji je vladaoisto kao i njegovi naslednici danas - despotski.

Vođe naroda?

Ma, nisu oni vođe. Kad vodiš jedan narod, to znači da mu služiš. A ovde se dolazi na vlast da bi se nad narodom vladalo. Svaki političar koji dođe na četiri ili osam godina na vlast, misli da je samoproglašeni kralj i da smo svi mi njegovi podanici. I to im prolazi. Ovde su samo prosvetitelji nailazili na potpuno neplodno tle. Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Mihajlo Obrenović... Renesansa i prosvetiteljstvo bili su nepoznati i nisu bili dobrodošli. I dvesta godina kasnije, imaš samoprozvane intelektualce, sveznajuće šarlatane koji se za sve pitaju i sve znaju,i kojima i danas smeta Vuk. Ili verske autoritete koji misle da će u zemlji koja je po ustavnom uređenju republika, Sinod da odlučuju o svemu. Ovde je čovek i dalje zapostavljen i nikada još nije čovek kao jedinka došaou centar interesovanja. On ovde samo radi i služi.

Jesu li ljudska prava kod nas pomalo nerazumljiva kategorija?

Mi se, danas, u 21. veku, ne razumemo baš najbolje sa svetom koji diktira pravila igre. Taj svet traži jedno, a mi teramo po svom. I onda se čudimo što smo u nesporazumu sa tim svetom. Mogu zamisliti kako je ljudima u ambasadama ili stranim novinarima kada treba da prevedu ono što kaže srpski predsednik. Recimo ono da Srbija neće da izabere put strnjike. Kome ćete prevesti strnjike, recite mi?

Možda je to folklor koji narod voli?

Činjenica je da mi volimo puno da pričamo, a malo da radimo. Naša vera u to štopričamo pravi nam iluziju da smo to što pričamo već uradili i nikada ne dođemo do toga da to i uradimo. A mene interesuju dela. Ne zanima me koliko su dilera uhapsili ako podaci govore da na ulicama Beograda nema manje droge nego što je bilo.

Vaše uverenje da samo dobar rad institucija može da rešava probleme u društvu deli i ministar kulture Ivan Tasovac koji apsolutno insistira na tome?

Verujem u to što radi Ivan Tasovac, verujem njegovoj najplemenitijoj ideji. On se nije opredelio za populističke mere, on se nije priklonio kratkoročnim i vidljivim koracima koji bi bili efektni za narod. On nije čovek kome su potrebni glasači, ne mora da pribegava populizmu, on zaista radi na uspostavljanju sistema. To je mukotrpan i dugotrajan proces čiji ćemo učinakvideti kasnije. Ja verujem da on radi na sistemskoj promeni kad je reč oproblemima u kulturi, on mora da napravi duboke i bolne rezove čije ćemorezultate videti u budućnosti. Radije glasam za duži proces koji će dauspostavi dobar sistem i u to ime verujem Tasovcu. Recimo, moje matičnopozorište se trenutno renovira, dobilo je nove stolice koje nam je doniraoproslavljeni teniski as Novak Đoković. To je zaista izuzetan pojedinačni gest, i velika je pomoć koju dobijamo od Telekoma i drugih, ali za mene je važnije da postoji briga države, dugoročna kulturna politika i sistem u kome će jedno pozorište za decu i mlade kao što je Boško Buha imatisvoje mesto kao kulturna i vaspitna ustanova od najvišeg značaja, kao i sve druge institucije kulture.

Kao mantra nam se u ovim godinama tranzicijeponavlja papagajština novokomponovanih menadžera da kultura mora da ide natržište pa neka tamo opstane ako može?

Tranzicija je put od nečega ka nečemu. U našem slučaju, tranzicija je put kaneoliberalnom kapitalizmu, ka jednom monstruoznom i nakaradnom sistemu ukojem se guši svaki individualizam i svaka duhovnost da bismo postali roboti irobovi velikih kompanija za koje ćemo da radimo i kojima ćemo da služimo, kakobismo se vratili u period za koji smo potrošili mnogo vekova da iz njega izađemo. Naravno, smišljen je veoma perfidan način za to, ali to ne znači da mi to nevidimo. Zbog toga treba jasno reći mi smo u tranzicionom periodu ka novomropstvu, ili ka neoliberalnom kapitalizmu koji ovde ulazi na najstrašnijinačin. Kultura kao duhovna vertikala ne može i ne sme imati tržišnu cenu, ona zato i jeste duhovna jer ne može da se kupi i nije na prodaju.

Šta ste očekivali devedesetih, šta je ovo u čemu živite poslednjih petnaestak godina?

Devedesetih sam bio klinac, ali sam osnovao u rodnom Mladenovcu Teatar na krovu, prostor gde sam sa svojim sličnomislećim prijateljima mogao daradim ono u šta verujem i govorim ono što mislim. Verovali ili ne, jedna od prvihpredstava koju smo uradili bila je obrada Gospođe ministarke koja se zvala Gospođadrugarica ministarka. Deset godina kasnije, diplomirao sam sa Nušićem.Predstava je bila bazirana na replici - Ti me, Živka, zaboravi! Opet deset godina kasnije, igram Gospođu ministarku. Ceo krug mi se zatvara u tom odnosu pojedinca i vlasti.
Naravno da i ja danas kažem kako sam u proteklih petnaestak godina izgubio veru,nadu, iluzije, kad je o vlasti reč. Međutim, ono što je mnogo važnije, nisam serazočarao u ono što radim, verujem u to što radim i verujem u svoj mali svet ukome živim.

Kako naučiti mlade ljude da se više bave sobom ionim što treba da rade, a ne vlašću?

Znate kako kaže nova srpska poslovica ako ti je roditelj bio dizel, teško daćeš ti da budeš super. Mi imamo danas na sceni još jednu izgubljenu generaciju,i bojim se da će doći još jedna, pre nego što se formiraju deca domoroci u svetukomunikacija koje čini 21. vek. U svet novih misli i novih tehnologija, gde smomi doseljenici, a oni će biti pravi domoroci. Oni, verujem, neće bitiopterećeni našim problemima, za njih će Hrvati biti samo komšije, Crnogorciće biti narod sličan nama, a ne braća sa kojom smo podelili kuću... Verujem da ćete generacije biti više okrenute sebi a manje politici, jer ona će uvek bitiovakva, ili još gora, a čovek mora sebe da pravi boljim.

U Hrvatskoj ste za ulogu Živke ministarke dobili nagradu za najboljuulogu. Postoji li razlika između razumevanja Gospođe ministarke danas u Beogradu i u Zagrebu?

NJima je ona malo dalje nego nama. Ali je veoma dobro razumeju. Ta priča je iblisko crnogorska, i makedonska, i rumunska, i bugarska... Ja sam veoma ponosan naovu predstavu, koje ne bi bilo da nas nisu razumeli neki divni ljudi koji imaju fabriku materijala pa su nam poklonili tkanine da sašijemo četrdesetkostima. Svi smo radili bez ijednog dinara, ali smo verovali da to mora i treba da seuradi. To je predstava koja na najbolji način reprezentuje srpsku kulturu, srpskibunt i borbu u plemenitom umetničkom smislu. Ona putuje po celom regionu, idena sve festivale, i dalje se za nju traži karta više, ona je naša stvarnost, nije švedska, danska, norveška, jer njihovi ministri zaista idu naposao biciklom, ali ne iz populizma, već zato što su oni osvešćeni i što živeu skladu sa sobom i sa prirodom.



Kako doživljavate opoziciju danas?

Ne doživljavam je. To su sve isti ljudi koji se dogovaraju između sebe, samo štojedni postavljaju uslove, a drugi ih prihvataju, pa se onda zamene. Ako se oni dogovore, može Krkobabić da bude i ministar omladine i sporta. Mogu svi sa svima, i ne postoji autentičan politički kompas koji oni slede. Uz to, mi smo mali narod, i svako malo moramo da igramo kako veliki sviraju.

Premijer je povodom održavanja Parade ponosa rekao da on ima važnijaposla, a i da nema, ne bi se pojavio na ovoj manifestaciju, mada smatra da onamora da se održi. I održana je. Kako tumačite njegovo objašnjenje?

Kao jedino ispravno. Nije premijer dobio mandat da nam saopštava svoje mišljenje, već da obezbedi jednakost svakom građaninu Srbije i poštovanje njegovih prava. To je i učinio. I to je dosta. Ni manje ni više. Kao što je gradonačelnik ispravno, sa svojim sugrađanima, promovisao slobodarske vrednosti Beograda.

Kako reagujete na ukidanje emisije Utisak nedelje Olje Bećković?

Do sada je samo Nušić bio stvarnost, a sad dolazi Šekspir kroz Hamletovu rečenicu Ostalo je ćutanje!. Sad počinje mrak. Jadno je vreme kad slepi vode gluve..

Da nas Vučić oslobodi od nas samih

Nema tog moćnika koji će nam rešiti probleme, nema tog Vučića koji to može umesto nas. Ako imaš problem onda je on u tebi, pa i rešenje mora da je u tebi.
Nema tih brzih pruga koje mogu od Beča do Beograda da nas prevezu
za 40 minuta, nema tog Beograda na vodi koji će ti omogućiti da se brzim Dunavomvratiš u Beč, pojedeš saher tortu, i sve to za sat i po vremena!
Uvek smo mislili - Miloš Obrenović će da nas oslobodi od Turaka, Petar Karađorđević će da nasoslobodi od Obrenovića, Tito od Karađorđevića, Đinđić od Miloševića, a Vučić će da nas oslobodi od samih sebe. Neće niko, do ti. Ti držiš ključeve svoje slobode i otvori vrata svog života, nemoj da viriš kroz ključaonicu. Inače, prođe život brzom prugom preko Beograda na vodi. A ti suv.