Nepodnošljiva lakoća neznanja

U nedavnoj televizijskoj anketi snimljenoj na ulicama Nušićevog rodnog grada i grada njegove rane mladosti, koji je piscu posvetio ulicu i poznati pozorišni festival, na pitanje novinara: ko je bio Branislav Nušić, većina upitanih je slegla ramenima, zbunjeno se osmehujući i odlazeći u čudu šta ih je snašlo. . . Dvojica ispitanika su znala da je Nušić nešto pisao, ali nisu bili sigurni šta to beše. Jedan je posumnjao da je bio pesnik.



Niko ništa nije znao (iole ozbiljnije) o životu i radu Branislava Nušića?!
A činilo bi se da lakšeg pitanja nema, jer i oni najnepismeniji i najneobrazovaniji sretali su se sa Nušićem i njegovim junacima na televiziji, filmu, po novinama ili kafanskim pričama kad bi se spomenulo neko sumnjivo lice iz poznate grabežljive ožalošćene porodice koja se obogatila zahvaljujući rodbinskoj vezi sa gospođom ministarkom, suprugom nesposobnog ministra.

Danas, sto pedeset godina od rođenja Branislava Nušića, živimo u neznanju i prostakluku koji su uzrok jada, bede, čemera i beznađa, strepnje i straha da se sa tako kvalitetnim, raskošnim neznanjem ne može učiniti bilo šta ozbiljnije za neke bolje dane u ovoj tužnoj, depresivnoj zemlji.

Gde su nestali ljudi koji su znali ko je Branislav Nušić?
Većina je u Kanadi, Americi, Australiji, u zemljama i gradovima širom sveta.
Otišli su kao Jovanča, ali se neće vratiti da pričaju priče gde su bili i šta su radili. Ostaće u svojim Novim zemljama, sa decom koja će učiti neke nove pisce, novim jezikom i samo se ponekad setiti odakle su im roditelji.



Sa odlaskom generacija i generacija obrazovanih, vrednih, mladih, darovitih ljudi i uznemirujućim nestajanjem - odumiranjem naroda, sa već pomenutim čemerom, jadom i bedom kao kolektivnom ličnom kartom, pitanje je da li će iko znati za pedeset godina 200. godišnjicu Nušićevog rođenja:
Ko to bijaše Strahinjiću Bane?, junak pesme zapisane perom Vuka Karadžića, kome ove godine obeležavamo 150 godina od smrti.
Nušić ime - Strahinja, dade sinu, (tepao mu Bane), jedincu koji pogibe 1915. godine.

Tu godinu, 1915, otac Branislav, zapisa kao roman spomenik.
Kako pamtimo i poštujemo ljude koji su stvarali i slavili ovu zemlju, tako danas živimo.