Od Magbeta do Meka

Kako se pišu ta engleska prezimena: Mak- ili Mek-?“ pita me prijatelj, mučeći se s prevodom nekog članka. Pitanje izgleda jednostavno, ali nije. Mac-, danas najčešće pisano u skraćenom obliku Mc‑, na jeziku starih Škota (gelskom) znači „sin“. Verovatno najraniji poznati primer je Šekspirov Macbeth, kod nas Magbet. U originalu, naglasak je na drugom delu (beth), što važi i za većinu ostalih prezimena ovog tipa, uz neke izuzetke kao što su Makavoj (McAvoy), Makintajer (McIntyre), Makintoš (McIntosh), gde je naglašen prvi slog. Kao za Magbeta, englesko „a“ smo zadržali i za Makenzija (McKenzie), službenika britanske ambasade koji je dobio svoju ulicu u Beogradu. Još i pedesetih godina prošlog veka u štampi se pisalo Makartur (američki general), Makmilan (britanski premijer), Makarti („lovac na veštice“ po kome je skovana izvedenica makartizam). Tvrtko Prćić, u svom transkripcionom rečniku, smatra da je i danas bolje pisati „Mak-“. Od šezdesetih godina, međutim, zavladala je „e“ moda. Bitlsa Pola zvali su i Makartni i Mekartni, a onda su došli Mekluan, Meknamara, Meklaren, kompjuter „mekintoš“ i tako redom. Svetsku imperiju brze hrane zovemo Mekdonalds, što se u slengu skraćuje u „Mek“ („Da svratimo na jedan čiz kod Meka?“). Primetimo da je ovde izostalo i jednačenje po zvučnosti, koje smo imali u „Magbet“ („kb“ daje „gb“) i koje je još delovalo pred Drugi svetski rat, kad smo jednu zvezdu holivudskih muzičkih filmova zvali „DŽenet Magdonald“. Danas pišemo Mekdonalds, Mekdermot, Mekgregor, Mekbil itd., što je u skladu s Pravopisom (tačka 20v), jer u novijim rečima i imenima iz neslovenskih jezika obično nema jednačenja: štrajkbreher, nokdaun, presbiro, dragstor, Vašington, Jangce, Redford, Abhazija itd.