Nimalo zalutali meci

Foto Ognjen Radošević

Sve što se dešavalo minule nedelje izgledalo je kao da je u Srbiji vreme stalo pre dvadesetak godina, otprilike kao da nad Beogradom lebdi Arkanov duh a Milošević povlači konce sa onog sveta. Bilo je za tih nekoliko dana i previše Šešelja za svih dvanaest godina odsustva, uličarskog prebijanja univerzitetskog profesora, tenzične posete albanskog premijera... Ipak, atentat na biznismena Milana Beka, jednog od dvojice najuticajnijih članova kluba Privrednik, zasenio je sve ostale događaje, a način na koji je izvršen podsetio na matricu iz devedesetih.

Usledila je, potom, bujica medijskih naklapanja o motivima atentata na Beka, informacija izvora bliskih istrazi, procena bezbednosnih stručnjaka čija analiza nije dobacivala dalje od opštih mesta. Tako smo saznali da je u pitanju neki veliki novac, da je atentator ostavio opuške i čaure, da baš u tom delu rezidencijalne ulice na Senjaku nije bilo svetla, te da na kraju, sve to možda i nema veze sa poslovima i parama već su razlozi duboko privatni. Koji god od ponuđenih scenarija da vam se učinio najsmislenijim, sudeći prema prvim vestima, malo je verovatno da je u Beka pucao neki očajni tranzicioni gubitnik ili kakav lokalni siledžija. Jednostavno, reč je o čoveku koji se u politici snalazio bolje od svih tajkuna. Istovremeno, u biznisu je plivao lakše od svih političara na gomili, a njegovi potezi pažljivo su praćeni i kada nisu imali veze sa parama. Prema prvim informacijama izgleda kao da je Bekovo ubistvo bilo naručeno. Ovde se da razglabati o načinu na koji je atentat izvršen, ali je sasvim sigurno da nema mnogo onih koji bi se usudili da ovako nešto planiraju.

Sama biografija Milana Beka široki je zahvat političkih i poslovnih kontakata još od vremena partnerstva sa Vladimirom Bebom Popovićem u marketinškoj agenciji Spektra, u kojoj je ujedno bio i poslodavac Mlađanu Dinkiću. To partnerstvo koje je rezultiralo kampanjom Pošteno koju su 1993. godine radili za Zorana Đinđića, Beka nije nimalo učinilo gadljivim na kontakte sa Miloševićevom vlašću. Ministar u Marjanovićevoj republičkoj i Bulatovićevoj saveznoj vladi, broj 1. na listi JUL-a za izbore 2000, Beko je ostao upamćen kao čovek koji je prodajom 49 odsto udela Telekoma italijanskom STET-u i grčkom OTE-u Miloševićevom režimu dao veštačko disanje za još nekoliko godina. Ostaće zabeleženo i da je u bolnici posetio Tomislava Nikolića dok je ovaj kao opozicionar štrajkovao glađu, ali i Nikolićevo priznanje da je Beko finansijski pomagao njegovu stranku. Činjenica da se kao akter mnogih spornih privatizacija, uključujući tu i Knjaz Miloš, Večernje novosti, Luku Beograd, te prodaju Ce marketa, u koju je bio uključen zajedno sa Miroslavom Miškovićem, izvukao relativno neoprljen, svedoči o njegovoj poslovnoj, ali i ideološkoj impregniranosti. Ako hoćete, ona je dokaz da je iz trbuha svih vlada u poslednjih dvadesetak godina branio sopstvene akcije u vlasti. I da je to radio uspešno.

Nema sumnje da će atentat na Beka uzdrmati Srbiju i u tom kontekstu treba i razumeti uveravanja vlasti da je atentator amater koji će brzo biti uhapšen. Čak i da se to desi, to nikako ne može biti pitanje samo dobre volje i odluke. Susret sa realnošću mora da je otrežnjujući, i to od onog trenutka kada se shvati da iz društva ni najmanje nije lako odstraniti one koji su mogući kreatori ovog atentata. A to što će se neko iz policije u ovom ili sličnom slučaju oglasiti floskulom da je u istrazi došlo do određenih pomaka pre je aljkavi rezultat kompromisa u iznudici nego obećavani diskontinuitet.