Dobri duh Nika Slotera

Foto Emil Čonkić

Sa 27 godina imao je 170 strana fajla u DB. Sada, kada čita o sebi u domaćim i svetskim medijima, ili na Vikiliksu, svejedno, pomisli ovako: Ovaj ujutru prvo kad ustane podigne svog sina nekoliko puta u vazduh. Pošto je terorista od sabajle. Onda dođe na posao. Sruši nekoliko vlada. Uveče ide malo u grad i špijunira. Jer on je i špijun. Pa dođe kući i menja detetu pelene.
O tome kako je postao strani plaćenik i terorista od mirovnog aktiviste i jednog od lidera pokreta Otpor Srđa Popović, izvršni direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategiju (Canvas) za NIN.

Kako si postao strani plaćenik? Još u vreme Miloševića?

Iz srpskog verovanja u neuspeh a ne u uspeh. Iz ubeđenja da je morao da dođe neko da nas trenira jer mi smo glupi. Ne, nismo glupi! Mi smo bili samo gomila klinaca inadžija. Podeljeni u nekoliko grupa, jedni su išli da ratuju, drugi su oterani odavde (to je najveći zločin Miloševićev što je uništio ljudski kapital) i poslednja trećina smo bili mi. Gomila tvrdoglavih klinaca okupljeni u inadžijski pokret, zasnovan na ličnom inatu. Otpor. Mnogo godina kasnije

Ti si džanki, strani plaćenik, meta klinaca nasilnika koji viču Kosovo je srce Srbije. Mnogi od njih ne znaju šta si radio tokom 90-ih i da je to bila borba protiv nezapamćene bede, krvoprolića i unapred izgubljenih ratova. Shvataš li to kao nepravdu?

Dakle, od 23. sam strani plaćenik, špijun i terorista. Tadašnji predstavnici vlasti održali su konferenciju i rekli da je Otpor teroristička organizacija. To se čulo iz državnih organa, ne iz Emirata, ne iz Abu Dabija nego iz SIV a. I tako je do danas. Naravno, kao i sa svakom nepravdom, možeš da je ignorišeš, da te nervira, možeš protiv nje da se boriš.

Čak i da je tačno to što objavljuje Vikiliks, i neki domaći mediji, da ste senka CIA, da obaraš vlade po svetu, ako je tvoja mašinerija toliko moćna, zašto te naši moćnici nisu iskoristili, i službe?

Ova zemlja je napravila ogromnu grešku pre 10 godina što nije iskoristila brend nenasilnog otpora. Postali smo istinske zvezde u mnogim zemljama, a tadašnja država nije to iskoristila kao mogućnost da se izvuče iz imidža koji je Milošević napravio. A to je da svi startuju sa predrasudom da nosiš dva redenika, bradu i pre podne kolješ Hrvate, posle podne muslimane. Prvi problem je nastao u trenutku kada država nije rekla: Čekaj, mi smo nešto dobro uradili. Ne, posle 5. oktobra mi smo počeli da sumnjamo da smo to izveli sami. I sad ti ne veruješ da si ti sam to nešto dobro uradio, sklonio Miloševića, i sam kažeš da je to CIA uradila.
To su bili startni pogledi onih kojima se promene nisu dopadale. A mi smo, kada sam napustio politiku, krenuli ne kao senka CIA nego kao mala škola za nenasilni otpor i za 12 godina dospeli smo na svetsku platformu za ideje, godišnje skupove Gugla, Harvard, Davos, gde im analiziramo šta se dešava sa svetom. Ako su svi ti u krivu, onda svet je vrlo čudno mesto.

Niste tamo dospeli zato što ste moćniji od nosača aviona razarača, kao što kaže Asanž?

Niti zato, niti što smo lepi. Od 2011. i arapskog proleća naše priče o nenasilnom otporu postale su im zanimljive. Kao i priče o Otporu, grupi klinaca, autsajdera u kojoj niko nije bio etabliran, nije je imao podršku političku, niti finansije, sa strane. O Otporu koji je takav postao takmac etabliranih grupa, državnih organa u roku od godinu i po dana.

Od tada radili ste u više od 40 zemalja?

Tako je. Ali i sada kada pogledaš ko trese Hongkong, reč je o grupi autsajdera sa kojima mi nismo imali nikakve kontakte. Ta priča o tome kako jedna grupa autsajdera krene i zatrese, to je jako zanimljivo univerzitetima, institucijama u svetu. Mi smo reprezenti te nauke, i o tome predajemo na Harvardu, na primer, a fascinira me činjenica da ova država to ne iskoristi.

Niti naše službe, u obaranju stranih režima?

Sa 27 godina imao sam 170 strana fajla u DB. Kada je 2001. donet zakon po kojem si mogao da vidiš dosije, gledajući to shvatali smo koliko je naša služba operisala politički. Ceo analitički okvir praćenja našeg rada bio je da se pronađe naš centar odlučivanja koji je, prema njihovom uverenju bez dokaza, bio u Vašingtonu. Oni nisu verovali da se taj centar nalazi u Knez Mihailovoj, u dnevnoj sobi mojih roditelji i roditelja nekih drugih ljudi. Tražili su ga na pogrešnom mestu. Slušali su i pratili moju devojku, moju kevu, i 30 drugih otporaša. Desetine operativaca plaćala je država da dokažu neodrživu političku tezu da smo mi CIA.

Vikiliks to tvrdi pozivajući se na transkripte Stalforda?

Taj narativ 2003. o izvozu i uvozu revolucija krenuo je iz Rusije nakon što se ruska vlada prepala Gruzije i Ukrajine. Od tog momenta taj narativ je postao mejnstrim. A on kaže da sve što ti treba da bi izveo revoluciju, obojenu revoluciju je milion dolara koje ti da Bildeberg, Trilaterala, CIA, Soroš, ko god. Staviš pare u kofer, dva, tri Srbina u avion sa iskustvom nenasilne borbe i sutradan ujutru imaš milion ljudi na ulicama. E, problem je što taj narativ nije tačan. Da bi izveo stotine hiljada ljudi na ulice, oni moraju biti vođeni idejom da im mora biti bolje. Nenasilna borba funkcioniše kada je motiv lični. I kada kažu da si ti taj izvoznik takvih revolucija, ništa ne vredi kada vičeš: Nisam.

Ipak, radili ste sa raznim grupama koje su svrgavale režime. Da li ste bili aktivni u Ukrajini ove godine?

Imali smo radionice sa pokretom koji je pre 10 godina učestvovao u narandžastoj revoluciji. Sada ne.

Asanž tvrdi da se vaša nenasilna borba u svrgavanju režima odvija mahom na lokacijama koje su interesne zone Amerike?

I to neko kaže posle Egipta gde je grupa mladih ljudi za 19 dana 2001. skinula sa vlasti najvećeg neprijatelja Amerike, Mubaraka?! Taj narativ nema smisla. Za mene tu nema zona. Svet je za mene podeljen na dve vrste država. U jednoj se građani plaše svojih vlasti, u drugoj, vlasti se plaše svojih građana. Kada odlučujemo da li ćemo pomoći nekoj grupi, rukovodimo se time da li to društvo vodi strah.

I kakav je sistem vašeg rada?

Odeš na moj sajt i vidiš, stavku po stavku, svaku našu radionicu. Nema tu tajni. Tada ćeš shvatiti kome je to strašno. LJudima koji se plaše svojih građana.

Sada su te Ujedinjeni Arapski Emirati stavili na zvaničnu državnu listu terorista. Zašto?

To ne znam. Mi ćemo pisati ambasadi, ali svakako očekujem reakciju naše države, jer ozbiljne zemlje u Evropi čije su organizacije umerenih islamista na toj listu su već reagovale vrlo burno. Vlade tih država ne žele radikalizaciju. Naša organizacija je registrovana u Srbiji, legalna i funkcioniše po zakonima ove države. Čekamo njenu reakciju.

Šta znači za vas kada vas jedna zemlja proglasi terorističkom organizacijom?

Nije baš prijatno. Imaš porodicu a neko ti crta metu na leđima. Jer ako te neko stavi na neku zvaničnu listu terorista, sve je moguće.

Zašto vas tako često pominju u Rusiji? Zato što ste bliski sa američkim ambasadorom u Rusiji ili zato što preko njega, kao što tamo tvrde, stižu finansije?

Zato što je Rusija mnogo uložila u sprečavanje svojih građana da drže svoju vlast odgovornom. To što smo najveće zvezde televizija u državama u kojima nikada nismo radili, kao što je Rusija, to je strah. Isto kao u Turskoj.

Gde je urbani duh, zašto nema tog dominantnog stava?

Urbani duh je očuvao normalnu Srbiju 90-ih. Naše su himne bile pesme EKV, a ne Cece. Krivi smo mi pošto smo ih pustili. Mi koji nismo ništa uradili da to tako ne bude.

Postali smo svet kukavica, a ne bunta?

Nisam siguran koliko su ljudi svesni da je njihov zadatak da čuvaju svoje slobode, a zadatak države je samo da donese okvire. Čime nismo zadovoljni moramo glasno da kažemo, a ne da udaramo lajkove na Fejsbuku. Nije to pitanje samo kakva ti je vlada, nego ima li u društvu energije da se na ono što nije ispravno reaguje. Ako me pitaš za strah da će država postati prejaka, moj odgovor je da strahujem da će društvo da postane preslabo. Moj strah leži u našem mirenju sa stvarima koje nisu u redu. Moj strah ne leži u tome da će Vučić sada sve da nas pohapsi i da će da napravi državu u kojoj niko ne sme ništa. Brine me nedostatak reakcije. Na primer, na ukidanje emisije Olje Bećković, jer to je signal da postajemo apatično društvo hejtera, ljudi koji se ne slažu, a koji kukaju i ništa ne preduzimaju oko bilo čega. A pritom postoji potencijal za pobunu.

Šta je potencijal za pobunu?

Uvek neki građanski dobri duh Nik Sloter.