Kreativnost ekstremizma

Danas je veoma lako mrzeti Stivena Patrika Morisija. Nekadašnji frontmen mančesterskih postpank legendi Smitsa postao je profesionalni mizantrop i sve će učiniti da pomislite kako je potpuno poludeo. Obično to biva povezano s jedenjem mesa: ko jede meso taj je pedofil, niža vrsta, kreten koji zaslužuje bolnu smrt.

Nije to ništa novo, ekstremista je bilo i biće, a jedina razlika je u kreativnosti iskazivanja ekstremizma. Problem je u ovome: većina pesama na novom Morisijevom albumu, počevši od naslovne World Peace Is None of Your Business, pa gotovo do samog kraja ploče više se čitaju kao manifesti i pamfleti protiv ovog i onog, nego što se slušaju kao pesme.

Ti jadna, mala, budalo, obraća se Morisi u otvarajućoj i naslovnoj numeri svakom učesniku na parlamentarnim izborima; raduje se smrti borca u koridi (The Bullfighter Dies); kaže da i nije čovek ako to znači da mora da jede životinje (Im Not a Man); gadi se malih beba (Neal Cassady Drops Dead); svaku buduću mladu naziva kravom (Kick the Bride Down the Aisle); buni se protiv velikih očekivanja od studenata na univerzitetu (Staircase at the University)...

Sada bi, naravno, trebalo reći da pesme ne treba tumačiti doslovno i da je tu reč o poetskoj slobodi za koju se Morisi krvavo izborio. Tačno. Ali, zar ne možemo da očekujemo više od autora pesama sa albuma Meat is Murder i The Queen is Dead, koje i samim svojim naslovima stoje na istim barikadama kao i ove nove? Gde nestade sva suptilnost, empatija, nežnost i čista inteligencija koja je topila srce svakom gej naočarku iz provincije i debeloj devojčici iz biblioteke od 1984. naovamo? Šta bi s poezijom?

Poezija je i dalje tu, ali je u drugom planu. Tako i pesma o bit pesnicima Ginzbergu i Kasidiju prerasta u tiradu protiv beba i reprodukcije. Tu dolazimo do jednog od ključnih faktora Morisijeve muzike koji je i dalje živ i zdrav, možda i snažniji nego ikad, a to je zajedljivi humor. Šta reći za pesmu o nesrećnoj studentkinji koju slatki tatica i divni dečko primoravaju da na fakultetu tera prosek, pa ona očajna skače sa stepeništa i glava joj pukne na tri dela; da sve bude zabavnije, pesma se završava turboveselim flamenko solom na gitari!
I najpopičnija pesma na albumu, blentava i simpatična Kiss Me a Lot, sluša se kao nekakav ironični kontrapunkt usred svih tih toreadora proburaženih bikovskim rogovima i sveg tog besmislenog nasilja nad planetom i životinjama.

Dok se približavate kraju albuma i pitate se još jednom gde je nestao vaš nežni heroj na biciklu sa mančesterskih ulica, na samom kraju dolazi najbolja pesma na albumu i ponajbolja koju je napisao još od albuma You Are the Quarry. Reč je o očaravajuće iskrenoj i potresnoj pesmi Oboe Concerto, u kojoj ostareli buntovnik sabira godine koje su mu ostale na ranjenoj planeti i nazdravlja pomrlim prijateljima, spremajući se da sledeći stane u red. Tužne vesti o raku od kog Morisi boluje šokirale su njegove fanove širom sveta i ovim stihovima dodale još veći teret. Beogradska publika prvi put će gledati enfant terrible alternativnog rokenrola u sredu, 10. decembra u Belekspo centru na Novom Beogradu. Ne dao bog da posle koncerta zaluta u Ulicu Goce Delčeva, zbog niza fast-fud restorančića, poznatu i kao Ulica gladi.