Budale!

Kreneš napolje, poneseš dokumenta, novac, ključeve, telefon, MP3 plejer, žvake... bokser, skakavac, veći nož... hm, možda bolje mačetu, a? Super, može da stane u rukav. Spreman si. Provod može da počne.

Otprilike ovako, komad hladnog oružja manje-više, izgledaju pripreme prosečnog huligana za izlazak bilo gde u svetu. Engleska, Poljska, Brazil, Srbija, Turska...
Ovog puta istakli su se Turci. Pod još nerazjašnjenim okolnostima, u Istanbulu je ubijen navijač Crvene zvezde, dvadesetpetogodišnji Marko Ivković. Nastradao je u vreme odigravanja košarkaškog meča Galatasaraj - Crvena zvezda.

Iako bi se očekivalo da ne postoji osoba koja ovakav čin ne bi osudila, iako bi se očekivalo da je ubistvo drugog čoveka zbog navijanja za drugi sportski klub svakom normalnom čoveku već dovoljno šokantno i degutantno, navijači Galatasaraja ubrzo su se potrudili da nas razuvere i otišli korak dalje.

Najpre su izviždali minut ćutanja koji je upriličen na utakmici turske lige između Galatasaraja i Bešiktaša, a potom su istakli i transparent na kojem je štiklirano ime Crvene zvezde i postavljeno pitanje Ko je sledeći?

I sve ovo jeste strašno. Od ekstremnijih navijača i, naročito, huligana (čast pravim navijačima, koji za svoj klub zaista navijaju, kulturno i civilizovano) na svašta smo navikli, ali ovo je previše, pa neka je i od navijača Galatasaraja, inače širom Evrope poznatih po zlu. Toliko odsustvo empatije i osećaja krivice za nepobitno stravičan zločin retko se viđa i nije bez razloga šokiralo sportski svet.

No, nisu huligani Galatasaraja najveći problem. Problem je celokupna huliganska (ne)kultura, ceo taj soj nasilnika koji boje klubova, za koje navodno navijaju, zloupotrebljavaju kako bi sa uzice pustili sve svoje frustracije i destruktivne porive i pretočili ih u postupke koje će neretko nekoga koštati i glave.
I oni su isti na bukvalno svim meridijanima. Kao što su isti nasilje i destruktivni porivi koji ih pokreću. To ne treba da učini da se osećamo bolje. Naprotiv. Treba da nas upozori na to da budala ima svuda i da su vrlo ravnomerno i strateški raspoređene u svakom društvu.

Pravo čoveka da bude budala je, da se razumemo, osnovno ljudsko pravo. Svako ima pravo da bude budala. Ali svako ko odabere da bude budala, može da bude budala samo do granice do koje njegovo budalisanje ne ugrožava druge ljude. Ili budale. Pošto i ljudi i budale imaju jednaka prava, pa ih zakon jednako štiti. Prve od budala, a druge od njima sličnih.
Onog trenutka kada budala počne da ugrožava druge, ona mora biti sprečena i sankcionisana. Ukoliko pak sistem pravi ustupke i gleda im kroz prste, ponašanje budala postaće nešto što je društveno prihvatljivo, a onda niko ne može da predvidi kuda to može odvesti.

Zato prema budalama treba biti taktičan. Treba im prvo objasniti da su budale. Rešavanje problema počinje njegovom spoznajom i prihvatanjem i to je zapravo najvažnija faza jer - budala najčešće ne zna da je budala. A kada sazna, to najčešće bude kasno. I za njega i za druge.