Iza ograde

Foto Đorđe Kojadinović

Premijer Hrvatske Zoran Milanović, uznemiren izjavama najvećeg srpskog skandal majstora Vojislava Šešelja, vratio je u ovdašnji politički žargon davno zaboravljeni institut ograđivanja od tuđeg mišljenja. Za one mlađe, koji ne pamte ovaj relikt komunističkog vremena i zajedničke nam prošlosti, radi se o specifičnoj vrsti subverzije u kojoj su pod sumnjom, pa i odgovorni, svi oni koji javno ne osude mišljenje sa kojim se ne slažu. A ono se lako može podvesti pod aktivnost protiv države i naroda koja se, naravno, žestoko kažnjava.

Ako bismo, dakle, ograđivanje kao retro manir uveli u srpsku politiku danas, onda bih odmah htela da kažem da sa izjavama Aleksandra Vulina, ministra za rad, boračka i socijalna pitanja, nemam ništa. Ograđujem se, naime, od gotovo svih njegovih izjava, naročito u poslednjih mesec dana. Najpre od one u kojoj je nevešto vežbao ulogu samostalnog mislioca u Vladi Srbije, pa je javno poručivao premijeru da razmisli još jednom o prioritetima naše spoljne politike. Ograđujem se, dakako, i od njegove infantilne replike premijeru Hrvatske da je Aleksandar Vučić za samo šest meseci mandata video oči u oči više svetskih lidera nego što ih je gospodin Milanović video u celom svom mandatu. A naročito od Vulinove poslednje izjave kojom je obznanio da je lično on, kao da više nema ni prava ni zakona ni institucija, odlučio da dva miliona evra iz budžeta, namenjenih nevladinim organizacije, uplati Fondu za lečenje retkih bolesti dece. Samovoljni čin ministra uvijen u populističko ruho i opaska da u toj stvari nastupa kao čovek a ne kao ministar (kao da ta dva pojma obavezno moraju biti razdvojena), trebalo bi valjda da pod tepih gurne ozbiljnu optužbu da je novac namenjen nevladinom sektoru dodelio nekim sumnjivim, tek osnovanim nevladinim organizacijama. Umesto da ponovi konkurs, ministar je zapretio da će proveriti rad svih NVO poslednjih deset godina, iako bi bilo sasvim dovoljno da proveri one koje su preko noći nastale i na koje se optužbe, u stvari i odnose.

Ograđujem se, naravno, i od njegovog suptilnog uputstva za postupanje Ustavnog suda čije odluke kako kaže nikako ne treba komentarisati ali njegovo je mišljenje da ako neko može penzije da poveća može i da ih smanji.

Istakao se dakle Aleksandar Vulin u poslednje vreme toliko da mu čak ni Ivica Dačić ne može prići svojim krajnje razbarušenim nastupom u Argentini kada je tvrdeći da se u Buenos Ajresu oseća kao kod kuće, pomešao tango, magičnu reku, dobru hranu, lepe žene, Evitu Peron, Če Gevaru, noćni provod i Maradonu, zbog čega se kandidovao za top ograđivanje od njegove diplomatske razuđenosti i prilično neodmerene opuštenosti.

Ipak, Dačićev nespretni šarm je bezazlen u odnosu na arivizam mladih političkih snaga kojima svakako pripada Radomir Nikolić, gradonačelnik Kragujevca i visoki funkcioner SNS. Zato se najpre ograđujem od njegovog postupka gradnje kuće na Dunavu bez ijednog legalnog papira i to u vreme kad se njegov otac pripremao da zauzme najvažnije mesto u državi i postane garant poštovanja zakona svih građana, što nije uključivalo i njegovog sina. Naravno da se ograđujem i od Radomirove kadrovske politike kontinuiteta, kada specijalnog automehaničara postavlja za člana Upravnog odbora Narodnog muzeja, a specijalistu za klimatizaciju i grejanje, ustoliči za predsednika Nadzornog odbora Apoteke Kragujevac umesto specijaliste za tu oblast. A možda ću se ograditi i od njegovih roditelja ako se pokaže da je predsednik države u sukobu interesa kad podržava i reklamira privatnu humanitarnu fondaciju svoje supruge.

Neću, dakle, da imam nikakve veze sa onima koji uvredljivo tretiraju građane kao neuke da pročitaju populističku demagogiju, prizemne motive i blefiranje kao način vođenja folklorne politike.