Ko tebe ćuškom, ti njega bakljom

Ne pamti se da je jedna tema tako ujedinila Srbe kao moguće uvođenje zabrane telesnog kažnjavanja dece. Narodno verovanje da je batina iz raja izašla u javnosti je poslednjih nedelja dobilo razna naučna i iskustvena potkrepljenja, ali nijedno od njih ne odgovara na pitanje da li u moderno doba, u kome se ni telesna dresura životinja više ne smatra prihvatljivom, postoji drugačiji metod od tog bolnog i ponižavajućeg čina. Šta batine čini neophodnim? U kakvoj su vezi nasilje u školama, na ulici, na sportskim događajima, sa nasilnim modelima iz detinjstva? I, uostalom, zašto batine izbaciti iz vrtića i škola, ako je svrsishodnost neupitna?

Ništa manje nego u svetu deca u Srbiji pate od nasilja u porodici, a globalni podaci kažu da šestoro od desetoro dece svakodnevno trpi batine. Zamenica zaštitnika prava građana za prava deteta i rodnu ravnopravnost Gordana Stevanović svedoči da u svim sistemima i sredinama u Srbiji i dalje postoje problemi u zaštiti dece od nasilja i zlostavljanja, koji se javljaju u svim oblicima. Zabrinjavaju podaci da su deca izložena sve težim i okrutnijim oblicima nasilja, kao i da su deca žrtve i deca počinioci nasilja - sve mlađa.

Paradoksalno, prema UNICEF-ovom Istraživanju višestrukih pokazatelja položaja žena i dece u Srbiji u 2014. godini, čak 93 odsto roditelja smatra da fizičko kažnjavanje nije potrebno primenjivati u disciplinovanju dece. Isto istraživanje pokazuje da ga je, ipak, 43 odsto dece doživelo, od čega je težak oblik fizičkog kažnjavanja osetilo čak 16 procenata dece. Roditelji su, dakle, uglavnom svesni negativnog uticaja telesne kazne, ali još uvek ne znaju kako ili nemaju živaca da je zamene drugom metodom. Kod određenog broja dece tehnika mlaćenja zeca neće dati ni jedini očekivani - momentalni efekat, što je makar i kao prečicu do cilja čini uzaludnom, ali je ne oslobađa dugoročnih posledica.

Od kada postoje pedagoška i psihološka istraživanja, uočeno je da postoji veza između nasilja u porodici i drugih oblika nasilja u društvu, objašnjava Nenad Stevanović, doktorand pedagogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i asistent na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini. Samo u poslednjoj deceniji postoje desetine istraživanja koja potvrđuju da je fizičko kažnjavanje i nasilje nad decom štetno i da dovodi do porasta nasilja u društvu. Deca školskog uzrasta su u tom smislu posebno ugrožena. Fizička kazna, u etičkom i civilizacijskom smislu, nije primerena ljudskim bićima, pa samim tim ni deci. Deca se ne kažnjavaju, već vaspitavaju, jer cilj nije u odmazdi, već u usmeravanju deteta i podršci u rastu i razvoju. Pedagozi vode računa da detetu pošalju poruku da ono samo kao biće nije loše, već da nekada treba da menja ponašanje i da shvati da je to dobro za njega i sredinu oko njega.

Težak posao vaspitanja deteta još je teži bez batina, tog efikasnog metoda brzog efekta, ali ko određuje granicu između ćuške i vola u kupusu? Da li je ćuška narodski eufemizam za nasilje ili zaista postoje razlike, koje zagovornici telesne kazne često ističu - između udarca po glavi i po turu, udaranja deteta do jedne godine i starijeg, udarca pesnicom i otvorenom šakom?

Nevena Lovrinčević, psiholog i autor nekoliko knjiga o nenasilnom vaspitanju dece, kaže da je granica između telesne kazne i nasilja nejasna, zbog čega je potrebno zauzeti stav da ništa od toga nije dobro. Šta ako dete ne reaguje na dva, tri, pet udaraca? I šta ako ni tada ne reaguje kako ste želeli? To je previše ozbiljna stvar da bi ostala u domenu sive zone, a pre svega zato što prenosi dve loše poruke. Jedna je da je u redu udarati slabijeg, a druga da je to način rešavanja problema. Kada kao roditelji manifestujemo nasilje, činimo to ponašanje legitimnim. Ako je ono naučeno, onda nemamo šta da se čudimo nasilju u društvu.

Lovrinčevićeva ne negira mogućnost da se u previše popustljivoj, porodici bez granica, takođe formira nasilna osoba, mada će češće to biti socio i emotivno nezrela ličnost i sa poremećajem kontrole impulsa. Da bi dete odraslo u zdravu i stabilnu osobu ono mora da ima ljubav, ali i granice koje se postavljaju autoritetom roditelja. Manifestacija autoriteta dolazi kada prestaje saglasnost deteta. Vrlo važno je i neverbalno ponašanje, kakav primer dajemo detetu.

Sem u slučaju kada državni organi primenjuju prinudu u cilju zaštite života i imovine, po Nenadu Stevanoviću su svaka druga fizička prinuda i disciplinovanje neprihvatljivi. Kao što u etičkom smislu nema razlike između krađe i kraduckanja, tako ni u pedagoškom smislu nema razlike između malog i velikog nasilja. Svi oblici fizičkog kažnjavanja spadaju u nasilje, jer pored nanošenja fizičkog bola podrazumevaju i negativne emocije i korišćenje straha kao sredstva prinude. Dete svaki vid nanošenja bola i izliv besa roditelja doživljava kao manjak ljubavi i oseća grižu savesti jer misli da je povredilo roditelja. Tako nešto nanosi razvojnu štetu detetu.

Do koje mere je detetu važna roditeljska emocija ilustruje antologijski primer. Zagovornici povremene pljuske kažu da kad se dete penje uz drvo ili gura prst u utičnicu, njegov život postaje važniji od izbora metoda disciplinovanja. Posebno zato što: Siđi, pašćeš nikada ne pomaže. Iskusni pedagozi znaju da tu rečenicu dete doživljava kao motiv da dokaže roditelju odanost tako što ga neće izneveriti padom. Nastaviće da se penje. Svako ko je probao sa mama se plaši da ne padneš, molim te siđi zna da će, rukovodeći se istom logikom, dete sići. Ima li i za histerisanje u prodavnici i udaranje druge dece - situacije u kojima najčešće pada roletna i koje služe kao krunska pravadanja za batine - drugih rešenja?
Besmisleno je tući dete zbog toga što je ono udarilo drugo dete. Da mu na nasilan način pokazujete da treba da se ponaša nenasilno, objašnjava Lovrončevićeva. Histerisanje u prodavnici je razvojno očekivano ponašanje, prilikom koga treba da ostanete mirni, a kada ste uplašeni za život deteta normalno je da ga povučete, zaštitite i na način primeren uzrastu mu objasnite zašto je to opasna situacija.

Prema Stevanoviću, tip, obim i način fizičkog kažnjavanja su pedagoški irelevantni i ne igraju ulogu u oceni da je ovakva praksa pogrešna kao sredstvo uspostavljanja autoriteta. Starija deca bolje razumeju svet oko sebe i postupke roditelja, pa je samim tim širi i spektar nenasilnih vaspitnih postupaka. Metoda sprečavanja u tom smislu može da se bazira na suočavanju deteta sa posledicama, zameni uloga, pružanju primera, sklapanju dogovora, savetovanju, i kombinaciji ovih metoda.

Argument da su batine ništa više povreda prava deteta na telesni integritet nego što je nevoljno davanje vakcine, Stevanović opovrgava medicinskim razlozima. Za razliku od vakcinisanja, koje je trenutno jedini efikasni vid imunizacije dece, u pedagogiji postoji čitav spektar alternativnih postupaka i metoda kojima se rešavaju vaspitni problemi. Osim toga, ne mogu da se složim sa tvrdnjom da je davanje injekcije narušavanje telesnog integriteta jer se radi o kontrolisanom, stručnom i medicinski opravdanom postupku.

Još uvek jedva 5,5 odsto populacije dece u svetu živi u društvima bez fizičke kazne. Svega 37 zemalja je za sada zabranilo fizičko kažnjavanje u svim aspektima života, a još 46 se obavezalo da će to učiniti (među njima i Srbija). Potpisnice Konvencije o pravima deteta taj zadatak čeka kao obaveza koju je 2006. naložio Komitet za prava deteta UN. Iz UNICEf-a u Srbiji navode da su istraživanja u zemljama sa zabranom pokazala da sve veći broj roditelja veruje da je fizičko kažnjavanje pogrešno, da društva postaju manje tolerantna prema ozbiljnim slučajevima nasilja nad decom, što spasava mnoge živote.

Primena fizičkog kažnjavanja u Srbiji nad odraslima zabranjena je u svim, a nad decom samo u nekim situacijama. Ali, da ne bude zabune, odredbama Porodičnog zakona već je uređeno da roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta i dužni su da dete štite od takvih postupaka drugih lica. Ipak, eksplicitnom zabranom bi se i detetu pružila ista zaštita koju imaju odrasli: a to je zabrana fizičkog kažnjavanja u bilo kojoj situaciji, kaže Gordana Stevanović. Zabrana telesnog kažnjavanja zajedno sa kampanjama i uslugama za roditelje u razvijanju pozitivnog roditeljstva ima za cilj da u što većoj meri odvrati odrasle koji se brinu o decida koriste telesnu kaznu, jer se daleko bolji i dugoročniji efekat postiže korišćenjem drugih vaspitnih metoda. Drugo, zabrana telesnog kažnjavanja same će roditelje usmeravati ka drugim metodama vaspitanja, čime će i oni sami učiti načine rešavanja uznemirujućih situacija koje je svaki roditelj verovatno imao priliku da iskusi. I treće, uvođenje zabrane telesnog kažnjavanja jeste način da društvo jasno pokaže nultu toleranciju prema korišćenju sile u međuljudskim odnosima, poveća osetljivost na nasilje i podstiče razvijanjenegativnog odgovora prema nasilju.

Ovakvim tumačenjem se izbija i kontraargument da zabrana telesne kazne građanski neprihvatljivo zadire u privatnost porodice. Jer ako dete ima osnovna prava (o kojima je dužan da se stara roditelj) zašto bi unutar porodice bilo zabranjeno da muž bije ženu i obrnuto, ali ne i bilo kome od njih da biju dete?
Ivana Stevanović, predsednica Centra za prava deteta podseća da je radna grupa za Građanski zakonik, čija bi odredba trebalo da bude i zabrana fizičkog kažnjavanja, formirana još u vreme Koštuničine vlade i da će, uostalom, ovaj zakon samo objedinjavati rešenja inkorporirana u druge zakone. Kao pravnik smatram da je reč o kršenju ljudskih prava. Država treba da pomogne roditeljima tako što će im ponuditi programe i podučavanje drugim modelima. Ovde nije reč o sankcijama, nego o nizu preventivnih mera i da se da snaga profesionalcima da podrže porodicu. Od patronažne do psiholoških službi.

Ako društvo, međutim, nema kapacitet da sistemski i sveobuhvatno potpomogne nenasilne odnose u porodici, dovoljno bi bilo da zabrana telesnog kažnjavanja spase zdravlje makar i nekoliko od više stotina dece koja trpe teške oblike zlostavljanja. I da usput savesne roditelje podstakne na traganje za drugim metodama. Jer baveći se decom pedagozi tvrde da roditelj neprekidno treba da se bavi i sobom. U evociranju sećanja većina će se složiti sa jedinim srpskim nobelovcem koji je verovao da se ceo život čovek oslobađa i leči od detinjstva. Mali ljudi koje mi nazivamo deca tvrdio je Ivo Andrić imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju, upravo, gube iz vida... Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Vaspitanje ili dresura

Najupečatljivije pedagoški negativne posledice telesne kazne su da tako detetu šaljemo poruku da ga manje volimo, da je stariji i jači uvek u pravu, da stariji ima pravo da tuče mlađeg, da je nešto loše zato što tako kaže jači, da se nasiljem mogu legitimno rešavati problemi. Fizička kazna dovodi do slabljenja samopouzdanja, samopoštovanja, motivacije, saznajnih mogućnosti dece. Ona narušava poverenje i uzajamno poštovanje između roditelja i dece, vid je zastrašivanja i svodi vaspitanje na dresuru, dodaje Nenad Stevanović.
U priručniku Roditeljstvo bez batina zaštitnika prava građana stoji još važan argument da fizičko kažnjavanje oštećuje telo - mišiće, kosti, nervni sistem i mozak deteta, pri čemu ne sadrži objašnjenje zašto je kažnjeno ponašanje neprihvatljivo.